0
Najbolji reditelji vam daju osećaj da tu pripadate, daju vam osećaj slobode kako biste se osećali prijatno, da budete ranjivi i da se izražavate. Najgori viču i malo su grublji, ili su kritični, i to vas zatvara, kaže Majkl Imperioli u intervjuu za "Njujorker".
Majkl Imperioli je najpoznatiji po ulozi Kristofera Moltisantija, osetljivog i vatrenog štićenika Tonija Soprana, u seriji “ Porodica Soprano“. Nedavno, međutim, doživeo je drugi kreativni procvat. Glumio je u poslednjoj sezoni „Belog lotosa“, i pojaviće se u novom filmu Pola Šredera „Oh, Canada“. Njegov bend Zopa izdaje novi album. Radi na adaptaciji svog romana „Parfem mu je spalio oči“ u film. I sa „Neprijateljem naroda“, ima svoj debi na Brodveju, piše „Njujorker“.
Da li vas nervira kada vas ljudi oslovljavaju imenom vašeg lika iz „Porodice Soprano“?
– Ne! Prvo, imati karijeru u ovom poslu je izuzetno teško. Imati dugogodišnju karijeru je još teže. Imati dugogodišnju karijeru u kojoj dobijate dobre uloge je skoro nemoguće. Biti zapamćen po nečemu, biti identifikovan sa likom, zaista je teško. A ta serija, ona jednostavno ne prestaje. Mislim, ima dece koja sada otkrivaju „Porodicu Soprano“. Serija ima dvadeset i pet godina. Ludo je. Razumem to.
Ono što ste rekli ranije, da živite svoj lik – koliko dugo vam treba da postanete opet Majkl?
– To je moj fazon. Mogu da to uključim i isključim kada želim, ali biram da ga zadržim uključenim kada mislim da treba da bude, što je tokom izvođenja ili kada sam na setu. Nisam baš javan u vezi sa svojim procesom rada. Ne puštam članove ekipe u to. Ali zaista sam tamo. Mogu to da uradim po volji. Tako radim. Tako sam uvek radio. To je zabavno.
Zašto zadržavate to privatnim?
– Ne znam. To je kao mađioničar koji ne želi da otkrije svoje trikove. I takođe, pogotovo na TV-u, ne želim da ekipa bude izložena mom štosu, pretpostavljam. Ali razumem zašto neki glumci zaista žele da ih zovu imenom lika. Biti na filmskom setu je veoma ometajuće. A onda morate jednostavno da to uključite. Možete me zvati kako god želite. Meni to nije važno jer to neće uticati na mene.
Ispravite me ako grešim, ali ste se gotovo osećali pozvanim da budete glumac.
– Bio je veče pre nego što sam trebao da krenem na koledž. Nisam znao šta želim da budem. Glumac, reditelj ili pisac, ali to je bilo veoma apstraktno. Nije kao da idete i dobijete diplomu, pa onda možete da se bavite glumom. Čuo sam o Liju Strasbergu i “Studiju glume” – i svi moji omiljeni glumci su išli tim putem. Rekao sam, pa, zašto jednostavno ne bih otišao na tu školu? Rekao sam svojim roditeljima da je to ono što želim da radim. I rekli su: u redu.
Vaš otac je bio vozač autobusa, zar ne, koji je radio u amaterskom pozorištu?
– Bio je vozač autobusa u Bronksu i Harlemu trideset godina. A onda, kada sam bio u srednjoj školi, odlučio je da radi u amaterskom pozorištu. Nikad nije to radio u životu. Mislio sam da je to neverovatno hrabro. Roditelji su me vodili da gledam filmove. Otac me je uveo na „Ponoćnog kauboja“ i „Pasje popodne“ i slične filmove kad sam bio mlad – verovatno premlad, zaista. Kada je „Apokalipsa danas“ izašla u bioskopu, otišao sam da je gledam – mislim da mi je bilo jedanaest godina. I ti glumci, poput Branda i Paćina i Džona Vojta i Dastina Hofmana i Roberta De Nira, ti glumci su me zaista inspirisali. Raditi sa nekima od njih, što se na kraju i desilo, uvek me je ostavljalo u čudu. Snimio sam film sa Džonom Vojtom i De Nirom. Nikad nisam snimio film sa Paćinom, ali sam jednom probao sa njim kod njega kuć „Mletaškog trgovca“, sa njim i dva druga glumca. To je bilo nadrealno. Verovatno više od bilo kog glumca, on je bio taj koji me je naveo da postanem glumac. Osećao sam se kao da igram košarku sa Majklom Džordanom. Bio je, kao, dvadeset koraka ispred mene. Nikad to neću zaboraviti.
Da li znate odakle su Imperioli?
– Da, Imperioli potiču iz Rima. Već dugo vremena su tamo. Neki od njih su još uvek tamo. Ponekad ih srećem kada odem u Rim.
Kao deo u „Beloj Lotos“ gde vaš lik ide sa svojim ocem i sinom da pronađe svoje sicilijanske rođake.
– Oh, da. Imam to iskustvo prvi put kada sam otišao u Italiju. Imao sam broj telefona svog rođaka koga nikada nisam sreo. Pozvao sam. Rekli su, „Uskoro ćemo večerati – dođite.“ Tako sam otišao. Uzeo sam metro. Otišao sam do njihovog stana. Nisu govorili engleski, a ja nisam govorio italijanski – sada govorim malo italijanski. Ali spremali su pastu, i zanimljivo je bilo što je sos za pastu bio tačno isti sos koji je pravila moja baka u Njujorku. Jer je moja prabaka i pola dece, uključujući mog dedu, došla u Njujork, a pola njih ostalo je u Rimu. Tako da je to bio njen sos. I dalje su ga pravili, i bio je istog ukusa. To me je oduševilo.
Kada ste bili na setu za „Dobre momke“, sa Martinom Skorsezeom i Džoom Pešijem i svima ostalima, imali li trenutak kao što ste imali sa Al Paćinom?
– Oh, Bože mili, da li se šalite? Biti italijansko-američki glumac iz Njujorka, i odjednom – mislim, Skorseze i De Niro su idoli, heroji. Gledao sam „Razjarenog bika“ kada je izašao, kada sam imao četrnaest godina. To mi je otvorilo um. Kažem da je to kao kada igrate koledž bejzbol, a odjednom ste na stadionu Jankija. Tako je bilo to za mene, čoveče. Skorseze je bio sjajan. Dođe u moju malu prikolicu i kaže: „Ako imate bilo kakvih pitanja, dođite i pitajte me.“ Rekao je: „Nemojte se stideti. Dobar je osećaj ako glumce tretirate kao individue.“ To mi je stvarno pomoglo, jer nisam morao da budem samo obožavalac.
I da li ste sve vreme mislili: „Ne smem ovo da upropastim“?
– Ne, uopšte nije bilo tako! Osećao sam se kao da tu pripadam. Oni su me tako doživljavali. Skorseze me je prihvatio kao da sam jednako deo glumačke postave kao i bilo ko drugi tamo. I tako su me tretirali i ostali glumci. Samo sam morao da budem u trenutku i izvodim scenu. Zauvek ću mu biti zahvalan na tome.
I tako ste bili spremni da učinite sve što je potrebno za njega u tom trenutku?
– Imali su kaskadera za mene. Kaskaderska scena je bila da budem pogođen, da se odbacim unazad, udarim u šank i padnem na pod. Rekao sam: „Mogu ja to da uradim.“ Skorseze je rekao: „Da, pustite momka neka to radi.“ Držao sam čašu u ruci. Osoba zadužena za rekvizite nije mi dala čašu koja se lako lomi. Bila je prava. Odradio sam kaskadersku scenu kako treba, ali kad sam pao na pod, čaša se razbila i jako mi je povredila dva prsta. Skorseze kaže: „Svi stanite.“ Jer je video šta se desilo. Ležim na podu i pogledam gore, a tamo je De Niro koji me gleda. Tada je postalo nadrealno. Odveli su me u hitnu pomoć. I ulazimo, a osoblje bolnice počinje da paniči. Dolaze mi sa nosilima jer misle da imam tri rane od metaka u grudima. Misle da ću umreti. To je u Kvinsu – nemaju pojma! Rekao sam: „Snimam film sa Robertom De Nirom. Posekao sam ruku.“ Misle da sam poludeo. Stavljaju me na nosila i vode me u šok-sobu, i konačno mi zakrpe prste. I onda sam se vratio i snimio još nekoliko scena. Mislim da je prva scena koja je u filmu.
Radili ste sa Skorsezeom, sa Majkom Vajtom, Dejvidom Čejsom…. Radili ste sa Spajkom Lijem.
– Mnogo puta sa Spajkom.
Šta ste naučili od njih? Da li dele nešto što ih sve čini velikim?
– Najbolji vam daju osećaj da tu pripadate, daju vam osećaj slobode kako biste se osećali prijatno, da budete ranjivi i da se izražavate. Najgori režiseri viču i malo su grublji, ili su kritični, i to vas zatvara. Tako da ne želite da preuzimate rizike, birate sigurnije opcije. Biće manje interesantno. Mislim da veliki umetnici imaju, znate, saosećanje. Obično su i dobri ljudi. To sam primetio.
Pošto ste postali uspešan glumac, i dalje se bavite Te Kvon Do-om, imali ste nekoliko barova, bavite se budističkom meditacijom, napisali ste roman, svirate u bendu, i vodili ste pozorište, kao što ste pomenuli, tokom nekoliko godina. Da li ta raznovrsnost pomaže glumi?
– Ne. To je ista stvar. Izražavate stvari koje su u vama. Samo koristite različite načine da to uradite. U suštini, to je isto. Nikada nisam bio tip osobe koji će samo sedeti i čekati da me agent pozove i nađe mi posao. Moram da ostanem kreativan i zauzet ili postanem… nesrećan.
Kako ste to naučili?
– Iz nezadovoljstva! Vrlo često sam želeo da radim samo jednu stvar. Džez basista Ron Karter je neko sa kim provodim vreme. Sada ima osamdeset godina. I kaže: „Ti radiš sve te različite stvari? Ja još uvek pokušavam da naučim kako da sviram bas.“ Ovaj veoma osnovni instrument sa samo četiri žice, a on i dalje otkriva njegove tajne. On je majstor, i predaje, i svirao je sa najvećima, i jedan je od najvećih muzičara ikada. Na neki način, veoma sam ljubomoran na tu jedinstvenu fokusiranost. Ali možda je ovo samo bio moj put, da radim različite stvari. Ne preporučujem to, zapravo.
Bonus video: De Niro je ljubav prema Srbiji iskazao kroz ime koje je dao svojoj ćerki
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare