Zvali su je fašistom, parazitom, lepom i glupom: Kraljica u pop-pank pesmama

U slavu kraljice Elizabete Druge i platinastog jubileja do nedelje svuda po Engleskoj biće organizovani različiti događaji, vojne parade, koncerti Eltona Džona, Djuran Djuran, Ališe Kiz... Brojni muzičari i umetnici deo su velikog slavlja, a proteklih sedam decenija na tronu može se sagledati i kroz tekstove čuvenih pesama kultnih pankera i rokera. Nazivali su je fašistom, parazitom i prilično finom devojkom koja nema mnogo toga da kaže... Ali, da li su sve pesme o njoj izdajničke i na koga su bile usmerene?

Definitivno najpoznatija pesma o kraljici Elizabeti II je „God Save The Queen“ Seks pistolsa. Odluka da snime i objave svoj antimonarhistički spev u vreme srebrnog jubileja bila je najsjajnija provokacija u karijeri koja se sastojala od gotovo ničega osim briljantnih provokacija, piše „Gardijan“.

Bend je svirao pesmu nekoliko meseci pod njenim originalnim naslovom, „No Future“, ali menadžer Malkolm Meklaren rekao je da fraza zvuči „kao reklama za banku“. Mnogo bolje, pomislio je, oteti himnu, okrenuti je naopačke i provozati se na jubilej. Kakav državni udar! Još jedna stvar koju hit Sek Pistolsa deli sa državnom himnom je da se ne radi o Elizabet Aleksandri Meri Vindzor, već o simbolu britanske države. Za Džona Lidona, kraljica nije samo sinonim za „fašistički režim“, ona uopšte „nije ljudsko biće“. Članovi britanskog benda nisu imali nameru da pesma bude kritika kraljevske porodice, već prevashodno društvenih okolnosti u zemlji. Britanija je 1977. bila toliko napeta – politički, socijalno, ekonomski – da su za mnoge mlade ljude patriotske jubilarne svečanosti bile gorka farsa nostalgije i poricanja, poput zastave na mestu bombardovanja.

Kraljica se popela na tron 1952. godine, iste godine kada je lansirana britanska lista singlova. Prva pesma o kraljici bila je izuzetno doslovna – u pitanju je numera Young tiger-a iz 1953. „I Was There (At the Coronation)“ i izgledala je „zaista božanstveno“.

Pre Seks Pistolsa, prisustvo kraljice u popu bilo je uglavnom ograničeno na fantastične kameje. Dejvid Vots „The Kinks“ gunđa da nikada nije sreo kraljicu, vatrogasac u „Penny Lane“ Bitlsa drži njen portret u džepu, ali i svako ko nosi keš – kako Pol Veler peva u „Jam’s Down in the Tube Station at Midnight“: „I fumble for change, and pull out the Queen.“

Pesme o susretu sa njom kao stvarnom osobom bile su vesele i smešne, poput humorističke ljubavne pesme Pola Makartnija „Her Majesty“ („prilično fina devojka, ali nema šta da kaže“)…

U BB Kingovom filmu „Better Not Look Down“, kraljica umorna od zabave traži savet poštovanog bluz gitariste: „O, BB, ponekad je tako teško držati stvari zajedno / Možeš li mi reći šta misliš da treba da uradim?“

Kada je reč o protestima, sveobuhvatni napad Sek Pistolsa ostaje alfa i omega antimonarhističkih zezanja. Samo „Repeat“ od Manic Street Preachers se približava toj žestini, sa svojim udarcima u „dumb flag scum“ i „Royal Khmer Rouge“. „Royalty“ od Exploiteda nije shvaćena ozbiljno, a tekstovi pesme „Elizabeth My Dear“ grupe Stone Roses mogu biti otvoreno kraljoubilački, ali su sadržani u tračku narodne balade. Kod Smitsa u „Nowhere Fast“, Morisi mašta o tome da ne čini ništa više izdajnički do toga da „svuče pantalone pred Njenim Veličanstvom.“ Kraljica predstavlja povratak u 19. vek u „Take Down the Union Jack“ Bilija Brega, ona je „pohlepni parazit“ u „Flag day“ od The Housemartins i „podrugljivi kvazi-diktator“ u „Big A Little A“ od Crassa.

Kako piše „Gardijan“, ljudi poput princa Endrua su uradili tako temeljan posao diskreditovanja monarhije iznutra da spoljni napadi sada više liče na kugle za farbanje nego na ručne bombe. Jeretička moć Sek Pistolsa je neponovljiva. Sa druge strane, tekstopisci prepoznaju fundamentalni paradoks kraljice: istovremeno najpoznatije žene na svetu, a opet potpuno nepoznate.

Rosselson je pevao o „staklenom kavezu oko nje i odsustvu u njenim očima“. Nedostatak bilo kakvog dubokog razumevanja stvarne osobe stvorio je prostor za maštu i snove. Najveća fantazmagorija je „The Queen Is Dead“, koja je remek-delo grupe The Smiths. Ova nedokučivo čudna i, na svoj način, veličanstvena pesma počinje semplom ratne pesme „Take Me Back to Dear Old Blighty“ koja je otpevana u filmu „The L-Shaped Room“ iz 1962. godine. Nije mrtav samo monarh, već cela zemlja, sa „neveselim močvarama“ i „mirisom propadanja.“

U pesmama to je bila Engleska, u svoj svojoj tuzi, apsurdnosti i neposlušnom prkosu; zagušljiva i puna privilegija i licemerja ali i duhovitosti i romantike. Morisi je opisao kraljevsku porodicu, bez izuzetka, kao „veličanstveno, neobjašnjivo i neoprostivo dosadnu“, ali „The Queen Is Dead“ je sasvim suprotno. Pesma od The Smithsa bacila je senku kao i pomenuta od Seks Pistolsa, a posebna je ironija što su pevači oba benda prerasli u nostalgičare.

Tragovi Morisijeve mračne hirovitosti mogu se čuti u „This Is a Low“ kod Blur, a ima ih i kod Dirty Pretty Things’ „Tired of England“, gde ona „sedi na svom tronu od bingo karata i pilećih kostiju“… Ona ima život senke u pesmama kao tragikomični simbol gubitka i nacionalnog propadanja – više žrtva nego počinilac.

Ovo će najverovatnije biti kraljičin poslednji jubilej, što daje gorko-slatki pozdravni prizvuk. Mogli bismo da tvrdimo da je Velika Britanija 2022. isto tako razuzdana, besciljna i prljava kao i 1977. godine, ako ne i više, ali malo je apetita za napadima na bolesnu 96-godišnju udovicu. Za svakoga ko je uplašen trenutnim stanjem nacije, ona je previše meka meta, njena moć je previše iscrpljena. Raspoloženje je više kao „This Is a Low“ nego „God Save the Queen“.

Bonus video: Glas, dirka, bas „Leave Me Alone“