8
U naše vreme zbrke i pometnje, pamtiti i samo nekoliko dana za sobom do detalja - podvig je ravan čudu. Popodneva se već ne sećaju onog što se zbilo ujutru, a vikendi apsolutno ne dosežu do početka sedmice koju okončavaju.
Zgrabiti zato celu jednu kalendarsku godinu za nama, makar i kada je isključivo o muzici reč – gotovo da je nemoguća misija. Ali, ipak, sećanje naglo oživi na magične reči: Bijonse, Charli XCX, Lusinda Vilijams, Nik Kejv, The Smile u Hangaru, The Exploited i Tom Morelo na EXIT-u, čika Bil Frizel i Sesil Meklorin Salvant na Beogradskom džez festivalu, Nikolaj Luganski na Kolarcu…
Ali, krenimo redom.
Da je 2024. – godina žena autorki, izvođačica i producentkinja – valjda je svima potpuno jasno. Damski pop triling, koji čine Bijonse, Tejlor Svift i Bili Ajliš, bombardovao nas je dugoočekivanim novim studijskim albumima tokom rafalnog sleda – mart, april, maj. Srcu nam je veoma draga mala pankerka Ajliš iako ponajmanje zbog aktuelnog ostvarenja „Hit Me Hard and Soft“. Sviftova ionako nema šta da traži u našem vidokrugu, izuzmemo li onu prelepu završnu pesmu „Clara Bow“ sa njene poslednje ploče „The Tortured Poets Department“, ali Bijonse… kapa dole!
Svojim perfektnim albumom „Cowboy Carter“, gospođa Jay-Z Kartera isprašila je tur svim rasističkim neznalicama, otvorivši nam oči i uši za toliko mnogo velikih događaja i inspiracija o kojima do ovog njenog dela nismo ni sanjali. Recimo, da Afroamerikanci predstavljaju značajan deo istorije kauboja i rodea, da su crne devojčice i dečaci, zajedno sa svojim porodicama na Jugu, oduvek obožavali country, kao i da postoji čitava ženska scena Bijonsinih sunarodnica koje ponosno nose svoju boju kože u ama baš svakom country bastionu diljem Sjedinjenih Amerika.
O pesmi Bitlsa „Blackbird“ da i ne govorimo – najbolje je da saznate sve što što se konačno o njenom poreklu i inspiraciji otkrilo ovom Bijonsinom pločom, a ako još pomenemo da se gitara njenog autora, Pola Makartnija lično, čuje u pomenutoj numeri zajedno sa Bijonse i njenim mladim prijateljicama na ovom albumu – pa, valjda je i samo taj podatak dovoljan da ukapirate kako se radi o nečem sasvim izuzetnom.
Bet Gibons sa svojim sakralnim glasom na majskom solo debiju „Lives Outgrown“, odnosno plemenita Lusinda Vilijams na svojoj najnovijoj decembarskoj ploči iz serijala „Lu’s Jukebox Vol. 7 – Lucinda Williams sings the Beatles from Abbey Road“ – podjednako su potresne i uzbudljive. Egzistencije koje njih dve opevaju, jednostavno nemaju premca. Bilo da se radi o „preraslim životima“ Gibonsove, nekadašnje frontmenke bristolske trip hop atrakcije Portishead, ili o čovekoljubivom i neodoljivo nedužnom čitanju velike pesmarice Bitlsa u slučaju Vilijamsove, rezultat je isti. Suočeni sa zapanjujućom lepotom melodija i oporošću interpretacije, koja vešto začikava misao i izmamljuje je napolje – u kakvom psihodeličnom obredu Bet Gibons, ili u onom glasnom otimanju unutrašnjeg rock’n’roll bića Lusinde Vilijams – postajemo upravo ludi za ovim malim iskliznućima iz utabane staze takozvanog „ženskog pisma“. Ove žene su zakon. Uzmemo li i Kim Gordon pride sa martovskim albumom „The Collective“ – alternativni trijumvirat dve hiljade dvadeset četvrte je potpun!
Jedna mlada žena, izdvojila se međutim iznad svih. Njeno ime je Charli XCX. Rođena u Kembridžu 1992, u vreme kada su sve gorepomenute gospođe već bile velike muzičke zvezde, Charli XCX snimila je u junu svoje apsolutno remek-delo, veličajući hyperpop i atmosferu engleskih rave žurki u novom milenijumu. Njena moć da izrazi savremeni trenutak gotovo da zadobija mistična svojstva – ko bi rekao tako nešto za underground plesnu muziku Londona? Charli XCX je prkosna „obojena“ osoba – otac je škotskog porekla, a njena majka dolazi iz muslimanske porodice gudžaratskih Indusa koji su u Englesku stigli iz Ugande. Ovo genetsko bogatstvo upravo eksplodira u njenoj muzici i daje joj egzotičnu auru. O radioaktivnoj zelenoj boji koju promoviše naslovna strana albuma „Brat“ da i ne govorimo. Reč „brat“ jesenas je proglašena rečju godine, a „Brat leto“ jednim od najznačajnijih pop-kulturnih fenomena u 2024.
Zaista volimo The Cure, no kad nam već padne ruku novi Nik Kejv, onda je to kao susret sa starim prijateljem, kojeg ne srećemo baš svaki dan, ali mu se obradujemo svaki put. Maestro Kejv snimio je svoje prvo studijsko ostvarenje nakon brutalnog „Carnage“ iz 2021, odnosno prvo nakon mitolikog „Ghosteen“ iz 2019. sa svojim znamenitim bendom The Bad Seeds. Naziv ove avgustovske ploče je – pogađate već – „Wild God“, a kako bi drugačije i moglo da se nazove delo jednog sveca koji je na Zemlji proklet?
Nik Kejv ovde ne iskače mnogo iz dobro poznate uloge večitog pobunjenika koji nosi snažan spiritualni zov u svom srcu. I ne treba. Volimo ovo prastaro predanje kojim iznova zaokuplja našu pažnju, obožavamo njegove čulne propovedi što se nižu između utišanosti prirode u gluvo doba noći i ekstaze antičkog hora. Njegov glas leluja i poprima senzualne oblike, čeznuvši da iskaže sva čudesa kojima je svedočio u svojoj bujnoj mašti. Njegovi fantazmi sada su međutim predznačeni dvostrukim roditeljskim gubitkom, kao i odlaskom njegove davne voljene Anite Lejn. Turobnost je izrezbarila misli i udahnula njegovom stvaranju kompleksnost pred kojom zadrhtite. Veliku cenu platio je Kejv da postane respektabilni umetnik, verovatno i previsoku. Ali zato svaki njegov novi album učini da svet stane, osluškujući šta ovaj australijski vagabund ima još da kaže.
Da muzika nije samo stvar gramofonske ploče, kompakt-diska, ili YouTubea, dokazuju fantastični koncerti koje smo pohodili. Recimo, The Smile u Hangaru. Junski beogradski koncert Toma Jorka i drugara dokazao je da je grad izmileo iz svojih skrovišta da se pokloni istinskim legendama. Bila je gužva, stotine ljudi koje ste sretali u nekom prethodnom životu tiskalo se po premalenom prostoru, a sa scene je dopiralo neko pagansko zvučno saće u koje ste momentalno bivali zadubljeni. Jork nas je vodio na magijsko misteriozno putovanje po engleskoj zvučnoj kulturi – od virdžinalista do kosmičke elektronske melanholije, od krautrocka do eksperimentalnog džeza, od duboke mudrosti starih folk balada do briljantne ekspertize misaonih celina aktuelne stvarnosti. Izašli smo sa koncerta u divno, blago veče, osećajući čistu sreću nakon dugog vremena.
I EXIT festival imao je istu misiju. Pa, Tom Jork je u ove krajeve prvi put uostalom i došao sa svojim projektom Atoms for Peace upravo u Novi Sad 2013. Ove godine, EXIT je ponovo posejao seme koje će poput čarobnog boba pohrliti da poraste i dotakne zvezde. Jeste, Black Eyed Peas su bili fantastični, i Altın Gün takođe. Da i ne pominjemo Cavalera Conspiracy, Keniju Grejs i Olivera Trija. Ali kad se nađete ispred „mohikanke“ Vatija Bakena iz The Exploited, čitav razlog postojanja tako blesave stvari kakva je rock’n’roll odjednom dobije svoje puno značenje. Ovaj 67-godišnjak i dalje guta vatru svog punk naraštaja sa strastvenošću istinskog sledbenika, a dobrota njegovog benda seže mnogo dalje i dublje od neke isprazne, stadionske pop zvezde. Sa njegovog lica čitate knjigu građanskog otpora mnogo jasnije nego iz nekog udžbenika o pobuni. Vati Baken naš je heroj, treba li to uopšte reći?
I Tom Morelo zapahnuo nas je revolucionarnim varnicama koje i dalje pronosi njegova muzika. Samosvestan, radikalan, a duša od čoveka – tako bi se u par reči mogla opisati njegova pojava na EXIT-u 2024. Zanemeli smo od monumentalnog značenja što iz njega zrači i prepustili se talasima plime humanizma i renesanse kojima nas ophrvava njegov radostan gitarski nauk.
Ove jeseni, na Beogradskom džez festivalu očarali su nas rubni nastupi – Sesil Meklorin Salvant prve i Bil Frizel poslednje večeri. Ukratko, zanosna Sesil oborila nas je s nogu lakoćom kojom se njen glas menja u vazduhu, zadržavajući dečju naivnost i čuđenje pred velikim svetom, a Bil Frizel svojim neodstupanjem od kreativnih nauma toliko mnogo decenija za sobom. Zaista je važno roditi se kao odvažan čovek u umetnosti.
A pijanista Nikolaj Luganski sa Beogradskom filharmonijom par nedelja pre? Došao je, zaždio preko klavira, samleo ga u paramparčad u Bramsovom Prvom klavirskom koncertu de-mol, a potom dodao nežne trešnje Mendelsona na vrh kao ukras. I staro i mlado skočilo je na noge da na Kolarcu otpozdravi ovom voljenom čedu klavirske umetnosti za svu lepotu koju nam je toliko već puta pružio…
I godina 2024. se tako neosetno približila kraju, najavljujući nova iznenađenja za nova pokolenja…
Bonus video: Exploited na Exitu
