2
Maestro Gabrijel Felc, pred beogradskom publikom sve više razotkriva svoju strastvenu opersku prirodu. I, znate šta, muzičari iz Beogradske filharmonije prate ga u stopu, kao onog čarobnog frulaša iz bajke. O nama slušaocima, da i ne govorimo. Ukratko, Felcova „Toska“ stvarno je zakon!
Beogradska filharmonija
Đakomo Pučini: Toska
Dirigent: Gabrijel Felc
Reditelj: Aleksandar Nikolić
Koncertmajstor: Tijana Milošević
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Florija Toska: Elizabet Tajge
Mario Kavaradosi: Eduardo Aladren
Baron Skarpija: Mandla Mndebele
Čezare Anđeloti: Nikola Basta
Crkvenjak: Mihailo Šljivić
Spoleta: Siniša Radin
Šarone: Branislav Stankov
Stražar: Milan Obradović
Pastir: Lenka Maksimović
Mešoviti hor RTS
Dirigent hora: Hadži Jakov Milutinović
Hor Kolibri
Dirigent hora: Ljiljana Ranđelović
Godina je 1887, ili 1900… ili, ipak, 2023! Francuski autor Viktorijan Sardu, napisao je dramu „La Toska“, koja je u novembru 1887. imala svoju premijeru u Théâtre de la Porte-Saint-Martin, sa slavnom Sarom Bernar u glavnoj ulozi. Potom je Đakomo Pučini, na italijanski libreto Luiđija Ilike i Đuzepea Đakoze, komponovao svoju istoimenu operu i premijerno je 1900. predstavio u Teatro Constanzi (današnja Rimska opera). A prošlog petka, Beogradska filharmonija učinila je retko impresivan repertoarski gest, obznanivši nam 2023. svoju pak legendarnu „Tosku“, i to u sred Velike dvorane Kolarčeve zadužbine.
Da li smo se osećali kao u pravom pozorištu sve vreme? O, da! Jesmo li bili suočeni sa zbiljom živopisnih enterijera iz originalne Sarduove vizije – Crkvom Sant Andrea dela Vale, Palatom Farneze, Dvorcem Sant Anđelo? Naravno da dâ!!! Da li smo udisali miomirise svetog mesta u prvom činu, osetili ledeni dah smrti u onom drugom i prepustili se ljubavnom zanosu, sasečenom podmuklim preokretom zle kobi, u finalnim scenama? Nego šta da jesmo!
Sada treba duboko udahnuti.
Savremenim postavkama opera od pre vek-i nešto neretko mnogo toga fali: ili su do zla boga beživotna rekonstrukcija i za današnju stvarnost totalno old-fashioned, ili su na silu unapređene preko svake mere, tako da postaju još nepodnošljivije, ako je to uopšte moguće zamisliti. Naravno, najčešća vrsta ažuriranja, sasvim je plakatnog dometa. Odenuti protagonistima ekstravagantno odelo, načičkati ih tehnološkim uređajima poslednje generacije, te im u zgodnom momentu doturiti i kakav metaforički megafon za širenje poćudnog političkog angažmana ili već nečeg tome nalik – površna je pošast konfekcijske modernizacije i redizajniranja, od koje vajde nikakve nema, sve i da vam je kostimograf Vivijen Vestvud lično, a prekaljeni čudotvorac pozorišne avangarde Bob Vilson – reditelj.
Ali, Beogradska filharmonija ima vlastite adute: Maestra Gabrijela Felca pre svega, sopstveni orkestar i veliko srce svoje širokogrude uprave i kreativnog tima. Jer, postaviti na ovaj način „Tosku“ u prostorima Kolarčeve zadužbine – Velikoj dvorani pre svega, ali i po holovima, galerijama, iza zatvorenih vrata, a zatim duž širom raskriljenih kolonada, u prolazima između publike, na sceni i svuda unaokolo – potez je ravan još jedino onoj ofanzivnoj dekonstrukciji, što su ga davne 2003. sprovele u delo trupe umetničkog kolektiva The Residents. Prisetimo se, tada je Đavo glavom i bradom hitao kroz preneraženi auditorijum na „Kolarcu“, a sada – 20 godina kasnije – sudbina je i doslovno prošetala pred našim zgromljenim očima, sa neutešnim dostojanstvom od kojeg srca samo što nisu prepukla i nama i protagonistima.
Čuvena operska diva Florija Toska nalazi se dakle u centru naše pažnje, dok se oko nje vije sve mahnitiji ples Erosa i Tanatosa. Toskina putenost i strastvena priroda privlače dabome njenog ljubavnika, slikara Marija Kavaradosija, usput i simpatizera Napoleona Bonaparte što nije nevažno za priču – ali, na nesreću, isto tako i nemilosrdnog rimskog šefa policije, barona Skarpiju. Zaplet je svima dobro znan – bivši konzul Rimske republike i u tom času odbegli politički zatvorenik Čezare Anđeloti, skriva se u crkvi uz pomoć svoje sestre, markize Atavanti, i tamo nenadano susreće starog prijatelja i političkog istomišljenika Kavaradosija. Slikar bez zadrške pritiče u pomoć svom otmenom drugu, sa kojim 1800. pride deli i snažna republikanska opredeljenja, što sve zajedno, u nizu baksuznih događaja što će uslediti, konačno prouzrokuje njegovo stupanje pred streljački vod.
Moćni Skarpija prethodno takođe strada od Toskinog noža, nakon što je naumio da prisilno uzme njenu ljubav, no prokletstvo ovog ubistva proširiće se tada naglo poput požara i metafizičkim sipinim mastilom zamračiti životne perspektive svih svojih junaka, uključujući i fatalnu Tosku. U originalnom tekstu, ona se baca sa ivice utvrđenja u smrt. U verziji Beogradske filharmonije i njenog izuzetno maštovitog reditelja Aleksandra Nikolića – po Skarpiju, Kavaradosija i, konačno, samu Tosku, dolazi spiritualni gost sa onog sveta, u obličju prekrasnog deteta, koji ih vodi išibane udesom, preko granica ljudskog iskustva.
Ovakvo okončanje radnje u vama smesta budi mnoga pitanja i ne štedi žalost ni za koga – ni za žrtve, niti za zločince. Tolika tuga i usredsređenost ideja, zaista dugo nisu pokuljale iz svakog od nas na nekom koncertu klasične muzike. Veličanstvenost prizora i neobuzdan aktivitet koji vrvi u vazduhu, zgrabili su nas svom silom i smestili direktno u zbivanje. To može samo Felc.
Jer, svi ovi čudesni prizori, nošeni su zapravo jednim famoznim prevoznim sredstvom – zvukom orkestra bez straha i mane. Uzbudljivi događaji, pažljivo izabrani solisti – na čelu sa norveškim sopranom Elizabet Tajge u ulozi Toske, španskim tenorom Eduardom Aladrenom kao Kavaradosijem i egzotičnim južnoafričkim baritonom po imenu Mandla Mndebele u upečatljivom tumačenju Skarpije – upravo zadivljujuće klize po srčanom geniju Gabrijela Felca i Beogradske filharmonije. Gromki začini Mešovitog Hora RTS-a i Hora Kolibri, što podižu temperaturu do ključanja, survavaju se poput gromadnih talasa na pleća filharmoničara, koji svejedno ostaju na visini zadatka do samog kraja.
I naši izabrani pevači pokazali su na „Kolarcu“ duboko poniranje u zahteve svojih rola – Mihailo Šljivić, Nikola Basta, Siniša Radin, Branislav Stankov, Milan Obradović i mistična Lenka Maksimović, u svom autentičnom astralnom prisustvu – zapanjili su nas, naterali da ih slušamo, vidimo, osetimo. Bili smo Tomi iz istoimene rok opere, gledali unutra u sebe i otkrivali zaboravljenim sluhom, dodirom i vidom neke stvari koje su nam do sada promicale.
Nadamo se da će biti reprize. U stvari, mnogo njih! Možda je nova budućnost u Filharmoniji na pomolu? A baš mi smo bili njen organski deo. Ura!
Bonus video: Boris Vrbanec, Beogradska filharmonija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare