0
Cilj konceptualne umetnosti jeste da iznese velika imena ne bi li iz njih oligarsi isisavali kapital. Shvatio sam da su umetnici prezervativ za finansijske pakete oligarha, e ja nisam hteo da budem prezervativ, kaže u razgovoru za Nova.rs Zoran Tairović.
Vulkanski temperament i jezik bez dlake. Umetnost u malom prstu, kažiprst podignut u vazduh da opomene. Razbija predrasude o Romima, ukazuje na zablude, izvrgava ruglu pokvarenost umetničkog i svakog drugog mejnstrima, njegove reči pogađaju u centar i u bolna mesta. Zoran Tairović, vrućom glavom, bradom sa nevidljivim ožiljcima, razbarušenom kosom i raskošnim intelektom. Vredi ga čuti.
– Nemam uopšte potrebu da svoje predstave, mjuzikle i slike uvodim u prostor razumljivog i želju da ih neko razume. Ostavljam ih otvorenim. Umetnost ne daje odgovore nego postavlja pitanja. Ako su pitanja svedena na stereotipe onda umetnost postaje impotentna. Večna su ako su istinita. Ako su dnevno politička onda su medijska. I to je cela filozofija umetničke prakse.
Film, slikarstvo, performansi…Šta ti, zapravo, radiš?
– Sam život je najslobodnija forma koja najviše obavezuje. Ako naučiš zanat, a to je tehnička stvar i ako naučiš etičke procese u zanatstvu – a to je nikad preko mere i uvek u slavu ljubavi, onda je svejedno kojim medijumom ćeš saopštiti ono što imaš i želiš. Inače, ja sam jedan od najproduktivnijih slikara i odavno sam prešao deset hiljada slika velikih formata. To nije megalomanija, to je koeficijent utrošenog vremena u samoći…
Šta ti to radiš na tvom imanju u Malom Iđošu?
– Iđoš je interkulturalna umetnička država u kojoj je osnovni parametar činjenica da je svaki čovek umetnik. U tom prostoru ljudi vrlo brzo prepoznaju svoj kreativni potencijal… Tu se prave filmovi, slika, vaja, mnogo se priča, kuva… Umetnička radionica radi od Đurđevdana do Mitrovdana, jer je aktivna i sve je napolju.
Kao Rom, aktivno se baviš pitanjima romske zajednice. Sa čim se sve susrećeš?
– Romi su, nažalost, postali zabava vulgarnih elita. Oni su davno pali ispod svog osnovnog pojma i niko ih neće dići, ostaju večno u tom adu u koji su se zapisali. A to je, zapravo, činjenica da ih nikad neće favorizovati kao građane. Istočna Evropa ima takav odnos prema njima, Srednja Evropa još strašniji, a cela Evropa kardinalan odnos. Postavlja se pitanje da li je neki svet koji je na ovim prostorima prisutan 800 godina zaslužio pravo građanstva.
Pa, je li? Da li si ti išta pomerio svojim angažmanom?
– Pomerio sam čašu dok sam sipao rakiju. Toliko se moglo. Jedino da se napiješ od muke. Bio sam neki savetnik u Vladi i tu su me sami Romi za…ali, tačnije romski kvazi lideri koji su rekli da im treba neko ko će svojim autoritetom uticati na boljitak romske zajednice i ja sam se, teške volje, prihvatio i pogrešio. Došao sam sa agendom: legalizacija romskih naselja, informativni sektor i rad u zajednici…
I šta su uradili?
– Naravno ništa, a i što bi radili. Ja sam svom narodu robiju odužio. Bio sam u tome dve godine i shvatio da samo gubim vreme. Time treba da se bave lideri koji će da pričaju priču koja je potrebna onoj vulgarnoj eliti koja Rome i koristi u konceptu zabave. Ta vrsta zabave podrazumeva velikane umetnosti, naročito muzike koji koriste romski potencijal. Oni se dobro naplate, a Romi dobiju napoličarenje po svadbama i sahranama Srbije duvajući u neke limene doboše.
Jesi li bar ti priznat u ovoj zemlji?
– Kada su 2000. godine radili retrospektivu vojvođanskog slikarstva od 1945 do 2000. mene nije bilo čak ni u indeksu vojvođanskih slikara. Imate neke konceptualne umetnike koji izlažu dve papuče a mene nema čak ni u narativu.
Zbog čega?
– Ne znam. Tada sam prvi put postavio sebi pitanje o čemu se tu radi. Međutim, bog se nekako pobrinuo da stvaridovede u red. Dve nedelje kasnije zove me čovek iz San Franciska i kaže sedi da ne padneš. Dobio si Nacionalnu nagradu Amerike za slikarstvo. Tada sam se po prvi put zapitao šta je tu kokoška, a šta jaje i čemu ja treba da verujem. Od tada me apsolutno ništa ne interesuje. Zovu me jednom da otvorim Sterijino pozorje. A onda mi interno neko od njih kaže: ne može nama Ciganin da određuje kulturu.
Zašto si onda ovde, zašto si ostao?
– Mislim da treba beležiti ovo vreme. Ta perioda je osnov za verifikaciju i slikara kao umetnika ali i vremena u kojem je stvarao što je možda i mnogo bitnije od samog artiste. Drugo, i sada imaš u srpskoj umetnosti slikare koji su devedesetih dobili svoju kulminaciju, da bi Bonito Oliva rekao: uništio sam, brojkom i slovom, 178 srpskih umetnika.
Ko je Bonito Oliva?
– Pitaj istoričare umetnosti. Tast Ješe Denegrija, eto ko je. Cilj konceptualne umetnosti i jeste da iznese velika imena ne bi li iz njih oligarsi isisavali kapital. Kad su uzeli koliko su mogli, njih su sjebali i tada sam shvatio da su umetnici prezervativ za finansijske pakete oligarha. Mene to nije interesovalo. Nisama hteo da budem prezervativ.
Od čega ti živiš?
– Imam nevladinu organizaciju baviomo se kulturom i edukacijom, najviše edukacijom.
Roma?
– I Roma. Ja nemam taj prefiks. Ti kao Srbin ništa drugačije i ništa bolje nećeš naučiti slikarstvo od Roma.
Kako se dogodila da ta populacija čija duša nadrasta sve ovo o čemu ste govorili ostane u zapećku, stigmatizovana i sklonjena. Jesu li i oni nešto krivi?
– Ne, oni su samo participirali u narativu razvoja sistema vrednosti koji se dešavao… Od Bizmarka naovamo pripadnici te grupacije na Balkanu su bili muslimani, pravoslavci istočne pravoslavne vere, članovi Socijalističkog svaze radnog naroda Jugoslavije, a onda je došla kolona „razno“ pa su se pojavili i Romi. Do tada su se oni definisali kroz velike etničke grupacije…
Hoćete reći da Romi nisu bili definisani kao zajednica?
– Apsolutno ne… Na delu je bila segregacija. Moj pradeda Vladislav Tairović je bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije između dva rata. Taj je dovezao prvog „jaguara“ u Srbiju, pa tek onda kraljica Draga kojoj je on bio lični prijatelj. Bio je i kandidat Jeftićeve stranke u parlamentu a u pristupnici mu je pisalo Vladislav Tairović, Srbin, istočne pravoslavne vere. Njegov sin Milorad Tairović doneo je prvi tonski film u Srbiju, onaj Đenka iz „Maratonaca“ Deda Vujica, takođe Srbin istočne pravoslavne vere, ali prađed Ibro je bio muhamedanske veroispovesti. Prešli su nakon bosansko-hercegovačkog rata u selo Adrane i tu su dobili slavu Svetog Vasilija. E sada te ja pitam: ako je prađed bio muhamedanske veroispovesti, deda istočne pravoslavne vere, a moj tata član Socijalističkog saveza radnog naroda – šta sam onda ja? Rom, burazeru. Između dva rata imaš mnogo ljudi koji su prebačeni iz romskog ili ciganskog, svejedno, u srpsko nacionalno tkivo.
Šta je onda tvoj koncept umetnosti?
– Sama umetnost. Mene interesuješ ti, interesuje me svet, ljudi, ne interesuje me kako se ko zove. Umetnost je iznad toga. Međutim, danas je istoričar umetnosti bitniji nego artista a umetnici su jedini koji menjaju svet. Umetnost i politika su dva rođena brata. Umetnost u dobrim sistemima baca ideje daleko i daje viziju sveta, a politika ako je sklona lepoti krči put da se do tog cilja dođe. Veliki i uspešni sistemi su dokazali da je to moguće.
Da li će Romi nekad imati svoju zemlju?
– U ovom momentu postoje narodi koji imaju svoje države. Romi, a to mi je i teza doktorske disertacje, imaju Lajbnicov oblak koji se zove kultura. To je jedina „država“ u kojoj oni mogu da referišu svoje identitetske vrednosti i koju nisu mogli da im oduzmu. Da im je i to oduzeo taj narod bi, posle toliko zala koja su im se desila, nestao. Oni su ostali: vankonfesionalni, multinacionalni, interkulturalni… Evo pitanje: da nisu možda Romi kontrolna grupa mondijalizma u misiji pravljenja novog čoveka. Trebao im je neko ko će se valjati kroz brljotinu nacionalnih država da vide koliko će da opstane. I Romi su opstali. Možda se u njima nalazi odgovor za budućeg čoveka. Moja teza je to. U protivnom, kako ćemo objasniti da je osnivač prve škole renesanse Antonio Solari bio Rom. Kako objasniti Botičelija, Karavađa, Oto Milera, Pikasa, Dalija.., a zajednička im je varijabla, koja se slučajno potrefila, da su svi oni pomalo Romi. Romi, i tim ću da zaključim, nisu narod nego stanje duha. O imaju transcedentalni odnos prema životu i zato plaču dok se vesele.
Ko je Zoran Tairović
Zoran Tairović je multimedijalni umetnik romskog porekla, autor više od deset hiljada slika i brojnih nagrađivanih dokumentaraca i kratkih filmova, a bavi se i komponovanjem. Mali Iđoš, mesto gde stvara i živi, preko leta postaje „država umetnosti“ koju je on osnovao i koja svake godine, u okviru festivala FROM, postaje stecište filmskih umetnika koji pristižu sa svih strana sveta. Rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnim studijima Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirao je na temu „Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti“. Kao savetnik nekadašnje potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović bio je angažovan na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025.
Bonus video: Priča o Urošu Prediću velikom srpskom slikaru