2
Njena životna priča je dostojna avanturističkog romana, u jednom trenutku sam se uplašio od obima materijala o onome što se zove "sirogojnsko čudo", priča Zoran Jeremić, autor monografije monografije “Dobrila - životna priča”.
Najpoznatija Ariljka je Dobrila Smiljanić iako će Zlatiborci, pre svega oni u selu Sirogojnu, reći da je ona njihova. Jer da nije bilo nje, mnogo toga ne bi bilo u zlatiborskom kraju i tom selu, koje je proslavila širom sveta. U tome su joj pomogle pletilje čije vredne ruke su stvarale Dobriline džempere, koji su postali svetski brend.
– A ljudi kao Dobrila su izuzetno retki u svim vremenima – kaže za Nova.rs istoričarka umetnosti Sanja Sofijanić, autorka izložbe “Sećanje na znamenite Ariljce” Narodne biblioteke “Dobrilo Nenadić” Arilje.
Ova postavka je prikazana u ovogodišnjoj prestonici kulture u Narodnom muzeju Užice, gde je održana i promocija monografije u čast ovoj nesvakidašnjoj ženi.
– Dobrila Smiljanić je ostala potpuno indiferentna na sve susrete širom sveta sa velikim ljudima, nikada ne priča o tome. Kada dođete kod nje, ona vas pita za decu, porodicu, te neke male stvari i gleda kako bi mogla da vam pomogne. Ima neku toplinu i reči utehe ako zatrebaju. Poznato je da je mnogo volela svoje saradnike. Kada smo u Arilju osnovali “Kuću sećanja”, a izložba je na tome zasnovana, shvatili smo da smo u istoriji obeležili imena velikih vojskovođa, vojnika, državnika, edukatora, a da nema onih koji su imali preduzetničke ideje, što je najveći doprinos onome što danas želimo da sagradimo od sebe. Dobrila je deo te naše “Kuće sećanja” na dela znamenitih Ariljaca – priča Sofijanić.
Ta kuća je, dodaje, kuća četiri Dobrila, trojice muškaraca i jedne žene.
– To su pisac “Doroteja”, književnik i inženjer agronomije Dobrilo Nenadić. Zatim, Dobrilo Popović, koji je doneo malinu sorte vilamet u ariljski kraj, koji je 90-ih prosperirao na tom voću. Treći je akademski grafičar, lirski dizajner i ilustrator velikog srca Dobrilo Nikolić. I, naravno, znamenita Dobrila Smiljanić. Kako se desilo da svi imaju ista imena, nema odgovora, ali je učinilo da to ime postane pečat ariljskog identiteta.
Dobrila Vasiljević Smiljanić rođena je u Arilju 1935, gde živi i danas. Bila je student prve generacije Više turističke škole u Beogradu, kao stipendista opštine Čajetina, jer Arilje nije imalo uslova.
Ko je zapravo Dobrila Smiljanić, pored njene najbliže saradnice Bose Rosić, zna Zoran Jeremić, autor monografije “Dobrila – životna priča”. Još kao mlad novinar je pisao o njoj kada je već uveliko slovila za poslovni modni mit tadašnje Jugoslavije. Tridesetak godina kasnije pripala mu je čast da, na ponudu Muzeja na otvorenom “Staro selo” Sirogojno, napiše monografiju o ovoj fantastičnoj ženi.
– Njena životna priča je dostojna avanturističkog romana. Danima su trajali naši razgovori pa sam se u jednom trenutku i uplašio od obima materijala i sadržaja i svega onoga što se zove “sirogojnsko čudo”. Nisam ni znao kako da sve to povežem u nit koja se pre svega tiče nje. Jer, dok govori o Sirogojnu, nikada ne priča u prvom licu, uvek kaže “mi”, a to je ono “mi” koje nam danas nedostaje, timski odnos, zajedništvo, bliskost… U nekom trenutku sam došao do jednog njenog fantastičnog biografskog zapisa. Sjajno piše i odličan je stilista, što objašnjava njen san da bude pisac. Taj zapis mi je poslužio kao putokaz pa sam na njenu priču nadograđivao sve ono što sam u međuvremenu saznao, otkrio i pronašao u arhivi muzeja “Staro selo” Sirogojno – priča Jeremić.
Jeremić veruje da je uspeo da život Dobrile Smiljanić, za koji kaže da je bio neobičan i buran, svede u nekoliko poglavlja.
– Kada je došla na Zlatibor, gore nije bilo ničega. Meštani kada su videli da je došla mlada žena da se bavi turizmom, koji je tek bio u povoju, ignorisali su je. Nije imala kancelariju, ni sto gde bi mogla da sedne i radi. Slučajno upoznaje čoveka svog života kada je posetila protu Milana Smiljanića u Beogradu. Njegov sin Dragoš koji je rekao da će joj pomoći i tako se rodila ljubav.
Ono što Jeremića kod Dobrile, ali i kod Bose fasciniralo, jeste da te žene nemaju kompleks “velikog sveta”.
– One su sa “velikim svetom” na “ti”, imaju svoju viziju za kojom idu. Kada sam pitao Bosu kako objašnjava da su iz jedne nedođije stigle od Pariza do Japana, rekla mi je da kada ništa nisu imale u Sirogojnu i živele u sobičku zadružnog doma, koji je prokišnjavao, u kome se voda u kofi zaledi dok spavaju, imale su viziju da mogu da naprave ne samo poslovni već i modni uspeh. Kaže da su svemu što im je Dobrila pričala, slepo verovali i pratili je. To su te stvaralačke sposobnosti koje vide više od drugih i anticipiraju neke pojave i fenomene, pa ono što je onda radila Dobrila, tek je sada aktuelno, a istovremeno teško dostižno da se od jedne nedođije napravi rajsko selo, kakvo je Sirogojno bilo – priča za naš portal Zoran Jeremić.
U Sirogojnu je, u to srećno vreme, pored škole postojao i vrtić, dom zdravlja, pošta, nekoliko fabrika… U to selo su dolazili diplomate, umetnici, pisci, svetski poznate javne ličnosti i putnici. Čuva se i knjiga utisaka, gde se mogu pročitati imena koja predstavljaju naučni krem svetskog nivoa. I pored toga, Jeremića je porazilo saznanje da je sada u školu u Sirogojnu upisano jedno dete.
– Od ovog sela koje je vrvelo od života i gde su ostajali ljudi da žive, jer su videli svoju šansu, posle poslovne avanture Dobrile Smiljanić, sve je utihnulo. U prilog tome je i činjenica da je došao rat, uvedene sankcije, da se pojavilo crno tržište, pa se sve poremetilo. Dobrila je to teško podnela. Ono što smatram važnim da istaknem jeste da je ona bila i ostala jugoslovenski orijentisana, pa raspadom te zemlje pala je i njena poslovna vizija. Padom Ante Markovića, koga je veoma cenila, i Ivana Stambolića, koji je takođe bio čest gost u Sirogojnu i pomagao i podržavao sve što to selo radi, polako se i gasila ta poslovna i modna imperija.
Dobrila Smiljanić je, dodaje Jeremić, iz svega izašla dostojanstveno, ali je nastavila da brine o saradnicama te i danas zna sve o svakoj pletilji, gde su im deca i kako su se u životu snašla. Emancipacijski karakter je bio ključan u celoj priči. Žene koje su, po običajnom pravu, danonoćno radile na imanju i u kući, zahvaljujući Dobrili dobile su šansu da zarađuju i upravljaju svojim životima. Kada su stigle prve plate, pa kasnije i penzije, onda su i njihovi muževi shvatili da sve ima smisla. Ipak, početak je bio mukotrpan.
– Imala je problem sa muževima i sa političarima, ali je hrabro ulazila u te duele. Na nekoliko mesta kaže da je ostala dužna svojoj deci, jer je sa njima provodila najmanje vremena, ali to valjda tako biva kada je neko zagledan u svoju viziju.
Iako je nakratko otišla u Beograd i zaposlila se u “Jugoslovenskoj knjizi”, vratila se u Sirogojno i dovela stručnjake da nauče žene da pletu posebnim bodom, ali je i tada bilo otpora. Jer kako sada neko uči seoske žene da pletu, a one to rade od rođenja. Ipak je uspela da okupi prvih 20 pletilja. Nosi džempere u Beograd, ide sa kamiondžijama koji prevoze kamen odavde tamo, lageruje džempere u kancelariju prote Smiljanića, predsednika Crkvenih opština Jugoslavije. Nudi ih po prestonici, mic po mic, ti džemperi počinju da se traže pa i proizvodnja raste. Kada je velika firma za uvoz i izvoz “Ineks” prepoznala njihov rad i uzela ih za saradnika, onda sve dobija novi pravac. Tako dolaze i do čuvene islandske vune, a džemperi iz Sirogojna postaju svetski modni brend.
Evropska unija je ustanovila Nagradu „Dobrila“, koja će se svake godine dodeljivati 8. marta na Međunarodni dan žena, pojedincima, organizacijama i institucijama za doprinos definisanju i podržavanju emancipatorskih praksi u zajednicama i osnaživanju žena.
Bonus video: Letnja škola tradicionalnih zanata u arheo-etno parku kod Knjaževca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
