0
Grčko-francuski režiser Kosta Gavras je rekao za AFP da u svojoj 91. godini dolazi u doba kada mu se bliži kraj i da se sprema za svoju smrt snimajući ono što najbolje radi: politički film.
Počasni gost Festivala Limijer u Lionu, slavni reditelj je predstavio svoj novi dugometražni igrani film „Dernier Souffle“ koji će u bioskopima biti prikazan u januaru 2025. godine.
Po delu pisca i filozofa Režisa Debrea i doktora Kloda Granža, to je film o filozofskoj debati o smrti koju vode praktičar palijativnog zbrinjavanja (Kad Merad) i pisac (Denis Podalydes).
Znajući da mu kraj nije daleko, Gavras je rekao da bi „voleo da kraj bude dobar.., bez bola, bez drame, bez trajne agonije“ i da žali što u francuskom društvu „ne postoje sva sredstva da ljudi (… ) imaju dobar kraj“.
„Smrt nas je plašila od malih nogu i ne želimo da pričamo o tome, ali moramo i da pričamo i da se pripremimo! Zato sam i snimio ovaj film, za sebe“, rekao je on pred publikom posle epremijere.
„U velikoj sam nevolji što sam pogledao smrti u lice prilično spokojno, sasvim olako“, prokomentarisao je Denis Podalydes, upoređujući Gavrasov film s „izuzetno nežnom vožnjom“.
Rođen 13. februara 1933. u Lutra-Iraiasu, na Peloponezu, Konstantinos Gavras je napustio Grčku zbog očevog antirojalističkog aktivizma i 1955. stigao u Pariz u dvadesetoj godini.
„Duboko sam ponosan na to kako sam primljen u Francuskoj“, rekao je on. „Prvi put su me oslovili sa ‘Gospodine’ i to traje do danas“.
Gavras je u subotu na Festivalu Lumijer specijalnu nagradu primio od američkog reditelja Tima Bartona koji je pohvalio njegov „ljudski, lep i promišljen“ film.
Kosta Gavras je svoje ime učvrstio krajem 60-ih političkim trilerima „Z“ (1969), kao reakcija na pukovnički puč u Atini, zatim „L’Aveu“ preuzetim iz svedočenja Artura Londona protiv komunističke čistke u Čehoslovačkoj.
Bavio se i temama imigracije u „Raju na zapadu“ (2009), kapitalističkim društvom („Kapital“) 2012, finansijskom krizom Grčke u „Odrasli u sobi“ (2019).
„Uvek je teško snimiti politički film“, rekao je on i objasnio da takva tema „odbija producente i finansijere“.
Objašnjava da svoju kreativnu slobodu i uspeh svojih prvih filmova duguje supruzi Mišel Rej Gavras „koja je organizovala naš život tako da sam mogao da snimam filmove koje sam želeo“.
Gavras je uveren da su „svi filmovi politički, ne samo moji“ i da je režiser uvek i aktivista za nešto jer inače ne bi pravio film.
„Za mene su filmovi kao rasprava koju vodimo sa prijateljima za stolom: dobro smo se napili, dobro jeli, i pričamo jedni drugima priče. Svako se trudi da ispriča priču koja ga duboko dirne“, rekao je on.
„Tako pokušavam i da snimam filmove. Mislim da nema drugog načina da ih pravim“, dodao je on.
Više od tehnike ili estetike, Gavras koji je dugo skoro svakodnevno bio s grupom prijatelja koju su činili i Iv Montan i Simon Sinjore, insistira na važnosti glumaca.
„Uvek morate da uspostavite veoma blizak odnos sa glumcem da bi on postao lik kakav želite da bude“, kaže on. „Ja ne režiram rad glumaca, ja sarađujem sa njima“.
Na pitanje da li shvata dokle je stigao, rekao je da se ne osvrće, već ima nove ideje, „posebno jer živi u svetu koji se toliko promenio i koji je veoma provokativan u na mnogo načina“, ali nije otkrio na čemu sada radi.
Bonus video: Predstavljena knjiga Gorana Markovića „Zavod“