4
Film prikazuje današnju generaciju tinejdžera kroz društvena previranja, njihovo snalaženje u sistemu i borbu za opstanak. Ulice Tbilisija ili nekog drugog grada u Gruziji prepune su nacionalnog naboja i istovremeno seksipila što uznemiruje mladog Sandra, glavnog junaka. Priča se može odvijati u većini gradova jugoistočne Evrope jer je tema univerzalna.
Piše: Dejan Šapić
Debitanstki igrani film „Panoptikon“ scenariste i reditelja Džordža Siharulidzea proglašen je najboljim ostvarenjem u takmičarskom programu “Paralele i sudari” 31. Evropskog filmskog festivala na Paliću
Panoptikon je sistem kontrole iz 18. veka osmišljen da omogući da svi zatvorenici popravne ustanove budu posmatrani iz jednog centra. Nemoguće je da jedan čuvar prati sve ćelije odjednom i zatvorenici ne mogu da znaju kada su posmatrani, zato se ponašaju kao da su pod nadzorom sve vreme. Primorani su na samokontrolu.
Francuski filozof Mišel Fuko, koga citira reditelj na kraju filma, naveo je panoptikon kao metaforu za mehanizme kontrole modernog društva. Tvrdio je da su institucije uređene kao zatvor i imaju moć. Omogućavaju posmatranje pojedinaca, poslušnost i njegovu potčinjenost sistemu.
Scenarista i reditelj Džordž Siharulidze u filmu ide korak dalje i kod glavnog junaka 18-godišnjeg Sandra (Data Čačua) stvara osećaj da njegove postupke posmatra Bog. Sandrov duboki osećaj stida od pomisli na seksualnost i njegove idealizovane predstave o čistoći žene dovode ga do stanja konstantne tenzije i napetosti. Stalno je napaljen, hormoni mu rade – tipično za adolescenta. Na ulicama žene posmatra kao seksualne objekte, a istovremeno postaje uvređen kada mu devojka Tina (Salome Gelenidže), vršnjakinja iz škole, predloži mogućnost seksa pre braka. Konfuziji i unutrašnjoj borbi nikada kraja.
Razapet između očeve posvećenosti crkvi, želje da postane monah i sa druge strane, majčine borbe za karijeru operske pevačice u USA, Sandro živi u stanu sa bakom. Prepušten je samom sebi.
Početak filma i zaplet oko prijateljstva sa drugom iz fudbalskog kluba Lašom (Vakhtang Kedeladze) i upoznavanje njegove majke frizerke Natalije (Ija Sukhitashvili), u koju se zaljubljuje i u kojoj nalazi zamenu za mnoge nedostatke je pomalo diskutabilan. Dešava se brzo, dramaturški konstriusano i neuverljivo. Kasnije se reditelj odlično snalazi vodeći junaka između školskih drugova, devojke, porodice do njegovog “unutrašnjeg”. Vera u Boga nametnuto proklamovana od oca i njegova stvarna vera u svevišnjeg, u principe pravednosti sa svim izazovima koje mu okolina i društvo nameću. Shvatiće na kraju da nije potrebno da ide u crkvu, da je dovoljno da sledi ono što je video od svojih roditelja koji su svaki na svoj način postupali ispravno i pokušavali da pronađu pravi put u životu – otac u manastiru, majka u američkoj operi.
Zanimljiv je dramaturški postupak gde je Sandro rastrzan između saveta koje dobija u porodici do uticaja devojke i drugova iz škole sa jedne strane i ortaka Laše iz fudbalskog kluba koji ga upoznaje sa svojim društvom mladih desničara sa druge strane. Drugovi iz fudbalskog kluba i sa ulice ga vode na stranu nasilja u ime religije i ekstremizma, dok društvo u školi i devojka Tina, kao i njegova majka žive u savremenom svetu neopterećeni tradicijom. Paralelno dobija slične kontraverzne inpute od religioznog oca koji pomalo na silu pokušava da postane monah u manastiru i majke koja čuvajući stare osobe u Njujorku sledi sopstvene snove operske pevačice i u poznim godinama pokušava da dobije papire za boravište i rad u USA.
Realistične su boje sa blago pojačanim koloritom u širokoj slici direktora fotografije Olega Muta koji se proslavio u rumunskim filmovima „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ (2007), „Iza brda“ (2012) Kristijana Mundjia i pre toga u sada već legendarnom „Smrt gospodina Lazareskua“ (2005) Kristi Puiua.
Zato je vidan uticaj novog rumunskog talasa gde pratimo ljude u njihovim svakodnevnim susretima. Tematski me je podsetio na domaći film „Šišanje“ (2010) Stevana Filipovića, samo što je kod Džordža Siharulidzea problem odrastanja i sukoba sa različitim strujama u društvu mnogo suptilnije izveden, bez guranja prsta u oko novoj desnici.
Kada upoznaje Lašinu majku u frizerskom salonu sledi scena prvog šišanja sa modernom frizurom današnjih mladića, kakve imaju njegovi drugovi iz škole. Posle se šišanje ponavlja u stanu Laše i njegove majke kao ključna scena filma. Možemo je smatrati za njegovu inicijaciju u novo društvo ekstremista, kada Sandro bude ošišan do glave. Odmah nakon toga dok on sedi na stolici, sveže ošišan, stižu Lašini drugovi u sobu, mladi desničari koje prvi put upoznaje. Oduševljeni su činjenicom da je Sandrov otac iskušenik u manastiru i da se priprema da postane monah.
Zahvaljujući ljubaznošću reditelja, pogledao sam njegova četiri prethodna kratka filma koji se stilski i tematski sublimišu u „Panoptikon“ kao krunu njegovih višegodišnjih istraživanja sada već prepoznatljivih tema. Svaki od četiri rada može se gledati kao pojedinačna vežba kadriranja scena u novom filmu. Trčanje mladog fotografa koji snima ceremonije posvećene Staljinu do krsta u preriji u „Fatherland“ (2018). Večera porodice za stolom kada otac saopšti uoči Nove godine da je odlučio da ode u manastir u „A New Year“ (2019). Ples mlade na venčanju u “Red Apples“ (2016)… Sve do scena u kupatilu iz prvog studentskog filma „The Fish that Drowned“ (2014) gde glavni junak tek pristigao iz inostranstva posle dužeg vremena ogleda se u ogledalu i samozadovoljava misleći na svoju devojku – ispostaviće se ubijenu na ulici dva dana pre toga u demonstracijama za gej prava.
Posle ga vidimo pored njenog sanduka u kući kako izjavljuje saučešće njenim roditeljima. Upravo je prvi, studentski film „The Fish that Drowned“ pre deset godina najsnažnije odjeknuo po svetskim filmskim festivalima i ukazao na hronične probleme društva Jugoistočne Evrope, odrastanja mladih u siromašnom patrijahalnom društvu razapetom između tradicije, religije i pogleda u savremenu Zapadnu Evropu koja deluje tako daleko iz pespektive njihovih junaka. Kao što vidimo iz „Panoptikona“ iste teme su aktuelne i danas, deset godina posle, s tim što sada sa većom pažnjom ukazuju na iste probleme nego tada.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji, šokirao i svađao publiku sa holivudskim kritičarima
