1
Umetnici, među njima i pisci, su često ranjivi i osetljivi ljudi sa drugačijim mentalnim sklopom i senzibilitetom od većine. Zato i nije toliko čudno da su neki od njih odlazili sa ovog sveta oduzimajući sebi život.
Među svetskim književnim velikanima najpoznatije samoubice su bili Ernest Hemingvej, Dejvid Foster Valas, Silvija Plat, Hanter S. Tompson, Virdžinija Vulf, Bohumil Hrabal. Šandor Marai, Marina Cvetajeva, Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin…
Kada su naša velika književna imena u pitanju, ljudi najčešće pomisle na pesnika Branka Miljkovića i pisca Branka Ćopića. Manje se u javnosti zna da su samoubistvo izvršili i pisci Milutin Uskoković i Anica Savić Rebac. A još manje se zna za mlade pesnike koji su takođe oduzeli sebi život: Ambro Marošević, Milivoj Dražetin, Ognjen Stojanović, Svetislav Tisa Nikolić, Stanislava Koča, Damjan Pavlović i Aleksandar Rašić.
Branko Miljković (1934-1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika prošlog veka, čija poezija, iako je imala u sebi pesimistične elemente, nije naslućivala tragičan kraj ovog autora u 27. godini. Gimnaziju je završio u Nišu, a na Filozofskom fakultetu je diplomirao filozofiju 1957. Prvu pesmu je objavio 1952. godine u beogradskom listu Zapisi. Pripadao je grupi neosimbolista. Prva pesnička zbirka “Uzalud je budim” objavljena mu je 1956. Pisao je eseje, književnu kritiku, i prevodio je ruske i francuske pesnike. Zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi U Zagreb da bude urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Nezadovoljan svojim životom Branko se odaje alkoholu i 12. februara 1961. izvršava samoubistvo vešanjem o drvo.
Branko Ćopić (1915-1984) je bio jedan od najvećih pisaca posleratne Jugoslavije i pripadnik narodnooslobilačkog pokreta. U njegovim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Drugog svetskog rata. Posebno je poznat po delima namenjenim deci i mladima, u kojima ima prikaza ratnih strahota koje su i najmlađi proživljavali, ali i dečije radosti i humora, nade u oslobođenje, dolazak slobode, pa je u tom smislu nespojiva vedrina tog stvaralaštva i činjenica da se ovaj pisac u poznijem dobu odlučio na samoubistvo. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu Hašani (Bosanka krajina), nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama, Sarajevu i Karlovcu. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Najpoznatija dela su mu “Bašta slezove boje” i “Doživljaji Nikoletine Bursaća”. Poslednje godine života proveo je u imaginarnom strahu da će biti uhapšen i streljan. Sa mosta nad Savom skočio je na pločnik 26. marta 1984. Oproštajno pismo ostavljeno prijateljima završio je rečima: „Zbogom lijepi i strašni živote!“.
Milutin Uskoković (1884-1915) je jedan od onih autora koji je svoje osećanje ljudske nemoći obrađivao u svojim delima. Prilično depresivni pasusi o besmislenosti i apsolutnoj težini života mogu se pronaći u delu „Došljaci“ gde se osećaj neadekvatnosti vezuje za problematiku mladih ljudi iz provincije koji u velegradu nisu sasvim prihvaćeni a njihovo materijalno stanje i druge okolnosti najčešće ih sprečavaju da ostvare ono što su sanjali. Slični motivi i depresivni momenti su i lajtmotiv njegovog najpoznatijeg romana „Čedomir Ilić“. U trenutku potpunog beznađa i psihičkog rastrojstva, izvršio je samoubistvo, 15. oktobra 1915. godine, u nabujalim talasima reke Toplice kod Kuršumlije. Uskoković se ubio zbog velikog razočaranja nakon povlačenja naše vojske u ratu, o čemu svedoči i njegova oproštajna poruka: „Ne mogu da podnesem smrt otadžbine.” Mada je moguće da je ta ratna trauma bila samo kap koja je prelila čašu i doprinela da ova senzitivna stvaralačka duša, inače opterećena mnogim crnim mislima, život potpuno omrzne.
Anica Savić Rebac (1892-1953) je bila srpska književnica, istoričarka filozofije, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu. Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Izvesno je da su je još u najranijoj mladosti privlačili klasična književnost i klasična filologija koju 1910. upisuje na Filozofskom fakultetu u Beču. Sve do udaje, Anica je živela u Novom Sadu. U proleće 1921. venčala se sa Hasanom Repcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvi put je pokušala da se ubije na dan smrti supruga, injekcijama morfijuma, drugi put je prerezala vene na rukama, ali su je spasili prijatelji. Ubila se tako što je sebi pucala u glavu. Ostavila je pismo: „Umirem svesno i autonomno“.
Damjan Pavlović (1840-1866) je bio pesnik, pozorišni kritičar i prevodilac. Pisao je ljubavnu i rodoljubivu liriku. Uz Lazu Kostića bio je najznačajniji predstavnik omladinske poezije druge polovine 19. veka. Izvršio je samoubistvo zbog nesrećne ljubavi.
Stanislava Koča (1880-1905) je jedina žena u ovom tužnom nizu pesnika. Izvršila je samoubistvo u 25. godini. Njene “Posmrtne pesme” objavila je štamparija Isidora Stojčića u Zemunu 1906.
Svetislav Tisa Nikolić (1893-1914) je pesme počeo da piše veoma rano, kroz njegove stihove je provejavala tuga i nezadovoljstvo, razočarenje neuzvraćenom ljubavlju i neshvatanjem sredine u kojoj je živeo. Izvršio je samoubistvo u Bitolju u 21. godini života.
Novosadski pesnik, Milivoje Dražetin (1952-1970) je imao samo 18 godina kada je izvršio samoubistvo. Bio je vanredno darovit pesnik, novosadski gimnazijalac, momak koji je svoj neveliki lirski opus zaokružio u sedamnaestoj godini, a potom, na ulasku u punoletstvo, odlučio se na izlazak iz samog života. Pero Zubac je objavio knjigu “Lomnost dečaka” u kojoj je sakupljeno sve što je ovaj mladi čovek napisao.
Ambro Marošević (1949-1987) je iz Slavonije došao u Beograd da studira filozofiju. Otac mu je bio Hrvat, a majka Srpkinja. Bio je jedan od poslednjih pravih beogradskih boema. Iza njega su ostale tri knjige pesama, a prema svedočenju njegovih prijatelja poginuo je kod Sajma tako što se bacio pod automobil koji je jurio ulicom.
Ognjen Stojanović (1963-2001) je bio poznati pesnik iz Niša. Objavio je dve zbirke pesama. Izvršio je samoubistvo tako što se polio benzinom i zapalio ispred svoje kuće.
Beograđanin Aleksandar Rašić (1976-2006) je sam pripremio svoju jedinu pesničku zbirku koja se pojavila posthumno u godini njegovog samoubistva pod jednostavnim imenom “Pesme”.
Tragične sudbine ovih pisaca potvrđuju tezu da, nažalost, mnogi važni, misleći ljudi trpe nedaće surove stvarnosti i da su bez obzira na talenat i književni uspeh nesrećni. Možda je čak tačno i da upravo njihovi duboki uvidi u svet i život i dovode do očajanja. Za kulturnu baštinu, svaki takav prerani odlazak predstavlja gubitak. Publika je sklona da te strašne događaje romantizuje, ali u tome nema ničeg sentimentalnog. U pitanju su bolni vapaji nad svetom u kome smo, jer, baš kako sam Miljković kaže: „Čega ima ljudskog u patnji?”.
(Podaci o biografijama pesnika koji su mladi stradali pozajmljeni su iz antologije „Kad mlidijah“ koju je priredio Petar Žebeljan, o srpskim pesnicima koji nisu doživeli četrdesetu godinu.)
Bonus video: Nobelova nagrada – zanimljive činjenice
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
