2
"Posledice života koji živimo me do te mere uznemiravaju da se pitam – gde je ljubav? Gde je suštinska ljubav čoveka prema čoveku? Zašto svet izgleda ovako kako izgleda? Gde to počinje, gde je to zrno?", upitala je u Užicu rediteljka Snežana Trišić.
Poslednje večeri takmičarskog dela Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, publika je videla predstavu „Režim ljubavi“ u izvođenju Kruševačkog pozorišta u režiji Snežane Trišić po tekstu Tanje Šljivar. Rediteljka ovog komada je posle izvođenja u Užicu, obrazlažući svoju zamisao režije, rekla da je krug života ujedno i ring. Da je njena početna zamisao bila da to sve nekako treba sabiti u prostor iz koga ne može da se izađe. To, kako je rekla, može biti soba ili ordinacija psihijatra u kojoj se na kraju sve to i završi, ali krajnja metafora je svet, život, pun krug iz koga ne možemo da izađemo. Kaže da ne postoji drugi svet osim sveta tih ljudi i njihovih odnosa, te da se moramo suočavati i rešavati individualne i kolektivne probleme i poteškoće.
Dramaturškinja i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki i pozorišni kritičar Boriav Matić, iskazali su svoja zapažanja i prve utiske o predstavi.
– Mnogo se priča o ljubavi, a meni se sve vreme čini da se mnogo više radi o moći, o borbi za premoć. Malo mi je smetalo stavljanje nemogućnosti ljubavi u kontekst savremenih odnosa, koji se odnose na ekonomske statuse. Gluma i režija su bili impresivni, moj problem je bio sa tekstom – kazala je Glovacki.
Matić je rekao da kada je čuo za ovu predstavu radovao se jer je ponovo postavljen tekst za koji misli da je jako kvalitetan i da funkcioniše na više nivoa.
– Sa jedne strane, u pitanju je romantična komedija, može da se režira čak i kao vodvilj. Sa druge strane imamo i teorijski diskurs koji je Tanja Šljivar ubacila. Shodno tome, kritički pristupamo ljubavnim odnosima, da vidimo kakav je tu odnos moći. Jasno je i da je tekst zahtevan za režiranje, u pitanju je pripovedanje. U određenim scenama ima elemenata fizičkih gegova. Čini mi se da u mnogim scenama postoji statičnost i da je akcenat samo na govoru tog teksta, pa kada se to radi predstava gubi na intenzitetu. Mislim da se to posebno vidi na kraju, tri ili četiri puta smo mislili da dolazi kraj, a nije došao – zaključio je Matić.
Rediteljka Snežana Trišić je na to odgovorila da joj je drago da čuje da postoji potreba za optimističnim krajem, ali je njen doživljaj ovog sveta da zaista nema ljubavi.
– Posledice života koji živimo me do te mere uznemiravaju da se pitam – gde je ljubav? Gde je suštinska ljubav čoveka prema čoveku? Zašto svet izgleda ovako kako izgleda? Gde to počinje, gde je to zrno? Nisu to neki tamo ljudi, to su isto neki „mi“. Koren tog zla, mržnje ili neosećanja drugog smo tražili u najintimnijim odnosima gde bi toga trebalo najviše da ima. Nažalost, poznajem mnogo nesrećnih ljudi u vezama, brakovima. Ne vidim da ljudi mogu lako da ostvare ljubavno zajedništvo. Zato smo tražili i spoljne i unutrašnje uzroke – odgovorila je rediteljka.
Glumac Bojan Veljović, kao Boba, misli da je krug o kome se govori mnogo veći, da ima mnogo željnih ljudi koji bi ušli u njega.
– Ljubav ne može biti definisana, može biti ograničena. Ona je svojstvena biću koliko i kako ono želi. Ne postoji nešto što je tačno ili netačno. Intrigiralo me je to što ništa novo nismo otkrili. Mislim da pozorište ne prikazuje, već potkazuje, cinkari život. Otkriva nešto što smo ubeđeni da niko ne zna o nama ili o nekom drugom. Nemati želju za izazovom, poriv da se uradi nešto slično ovome što smo mi probali kao likovi, vodi do manje sadržajnog života. Ne mora niko to da uradi, ali mora da ima misao koja golica po pitanju bilo čega što ne bi smeo ili mogao. Nije nužno da se bilo šta završi optimistično, čak mislim da je retkost da se nešto završi onako kako smo hteli. Mislim da i u najvećim srećama postoji nešto što fali u našoj zamisli. Dobro je da čovek oseti gorčinu, ali ako ne oseti slast toga da je nešto probao – to je dosadan, turoban život, koji nije golicljiv – kazao je Veljović.
Aleksandra Arizanović, kao Hana, gošća predstave koju je publika videla i u predstavi Kraljevačkog pozorišta “Bog masakra” kaže da je nju misao sve vreme vukla ka pesimističnom kraju.
– Primetila sam još jedan rukavac u koji može da se zađe kad se priča o ovoj predstavi. Na tom putu vidim pitanje – gde i od koga tražiš ljubav? Svi ovi ljudi ljubav traže od drugoga. Hana traži da je tuđa ljubav potpuno okupa, zbrine, ispuni. Ima taj jedan deo koji se tiče osećanja ljubavi u svom telu, za sebe prvo, pa tek onda nalaženje nekog drugog za kreiranje ljubavne razmene. Moja ljubav mene ispunjava, a to što mene neko voli – ta ljubav je za njega, on je oseća – pojasnila je glumica.
Predstava “Režim ljubavi” spustila je zavesu takmičarskog dela festivala u kome je izvedeno sedam predstava. U čast nagrađenih, publika će večeras videti Čačansko pozorište i predstavu „Ko igra Sonju Savić“.
Bonus video: Egon Savin o predstavi „Lutka sa kreveta broj 21“
