0
“Gorki pirinač" najveći broj gledalaca ne pamti po pirinču već po Silvani Mangano. Zapamtila je i jedna od ćerki poznatog dobojskog poslastičara Mehmeda koja je, iz gornjeg razloga, postala Silvana kasnije i Armenulić. Radoslav Rale Zelenović pamti reditelja tog filma, Đuzepea de Santisa i po poklonu.
– Poklonio mi je kravatu, zatim i džemper. Oba poklona iste boje: crvene. Kažu bio je levičar. Bio to on ili ne tu crvenu kravatu, evo već skoro trideset godina, uvek nosim posebnim prilikama – kaže Zelenović.
Poznati italijanski reditelj teško da nas je zaboravio, ne samo zato što je dobio “Zlatni pečat” Jugoslovenske kinoteke već i zato što je naša Kinoteka čuvala jedan njegov film, koji nije imala ni italijanska. De Santis je režirao i “Put dug godinu dana”. Taj film, jugoslovensko-italijanske produkcije, našao se 1959. u borbi za najprestižniju filmsku nagradu Oskar. Nagrada za najbolji film na stranom jeziku otišla je ipak u ruke Žaka Tatija (“Moj ujak“). “Put” je međutim osvojio Zlatni globus.
U filmu igra i Gordana Miletić. Bio je to njen tek drugi film. Do “Puta” je stigla preko “Zenice”, takođe dugometražnog igranog filma u kome ima glavnu ulogu. Divna (Gordana Miletić) stiže iz Beograda u Zenicu uverena da je pogrešila adresu. Teška industrija i nimalo laški život. Sve nijanse crne i sive uz jednu svetlu plav(š)u. Gordana Miletić sa ova dva filma zatvara domaću filmsku karijeru. Nastavlja je u Italiji kao glumica i gospođa De Santis. Zelenović mi kaže da se uvek čuju prilikom njenih poseta rodnom gradu.
Mnoge ovdašnje glumice igrale su “samo jedno leto” stavljajući tačku na vlastite karijere već posle prvog ili drugog filma. Nisu to činile iz kaprica, plašljivosti ili malodušnosti ali su širile prostor upitanosti: Zašto?
Diplomirala je ekonomiju u Zagrebu i bila jedna od najpoznatijih jugoslovenskih pevačica, udata za pevača kasnije i glumca. Jedna karijera, dva filma i dve glavne uloge. U jednom Petrović (prvi brak s pevačem Tihomirom Petrovićem) u drugom Veletanlić negde i Petrović i Veletanlić ali uvek Senka.
U “Svanuću” Nikole Tanhofera Senka ima glavnu žensku ulogu. Film je prikazan u Puli 1964. Drugi film u kome igra nominovan je za Oskara. „Tri“ Saše Petrovića. Tri priče, tri pogleda u rat i smrt. Senka je u trećoj priči: lepa gradska devojka koju su zarobili partizani i osudili je na smrt zbog ljubavne veze sa nemačkim oficirom. Dva filma i Senka već stavlja tačku na film. Nije jedina u karijeri.
Iako sa diplomom glumca njen Zafir tek dva filma više. U njegovoj opusteloj klasi ostala je samo Seka Sabljić. Nema Nede Spasojević, Zdravke Krstulović, Slobodana Đurića, Petra Kralja. Ostala su Zafirova sećanja na studentske dane u iznajmljenoj sobi u Šantićevoj, ispod Bajlonija. Deli je s Koletom Angelovskim. S njim igra kod Branka Gapa ( “Vreme bez rata” 1969.). Tu je i “Nož“ Žike Mitrovića, zatim “Makedonska krvava svadba” Popova i “Makedonska saga” Gapa.
Pre Fruktalove reklame “Metka voli kajsiju – A deda ribizlu” jugoslovensku filmsku publiku na mah je osvojila Metka Gabrijelčič. Studentkinja Fakulteta za građevinarstvo i geodeziju bila je izbor poznatog čehoslovačkog reditelja Františeka Čapa. Film “Vesna”, romantična komedija, dobija nagradu kritike na prvom Filmskom festivalu u Puli 1954.
Tri godine kasnije nastavak “Ne čekaj na mene”. Ova Ljubljančaka igrala je samo u još jednom filmu (“ Milioni na ostrvu”). Posvetila se pozivu za koji se školovala iako su razmere njene popularnosti uočljive i na fotografijama Stevana Kragujevića, prilikom beogradske premijere “Vesne”.
Vesna i Ljiljana Mrkić igrale su u filmu “Višnja na Tašmajdanu”. Dok se Vesna posvetila prosveti: profesor francuskog, direktor eksperimentalne osnovne škole “Vladislav Ribnikar“, kasnije godinama radila u Ministarstvu prosvete na mnogim pozicijama, Ljiljana sa 23 godine završava dva fakulteta: Filološki i Akademiju za pozorište, film, radio i TV. Debitovala je kao glumica Narodnog pozorišta. Bila je profesor, dekan FDU-u u tri mandata, rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Kao profesor predavala je Dikciju, Scenski govor. Na fakultetu Muzičke umetnosti vodila je predmet Kultura govora dok je na Pravnom fakultetu, kao gostujući profesor doprinela pokretanju predmeta Retorika i obnavljanju takmičenja u besedništvu.
Vesnu šira javnost pamti kao Vesnu Filu, suprugu poznatog beogradskog advokata Tome File, dok je Ljiljanih muž Dragan Popović, bio fizičar, profesor, stožer najvitalnije i najrespektabilnije naučne ustanove u Srbiji: Instituta za fiziku. Vesnina i Ljiljanina braća se nisu bavila glumom, premda je starijem Ivanu, profesija nametala izvesnu dozu scenskog govora pa i nastupa. Ivan Mrkić bio je ambasador i ministar inostranih poslova Srbije. Mlađi brat, Srđan najveći deo radnog veka proveo je u Njujorku kao ekspert UN-a.
Bila je mlada filmska nada osamdesetih. Sa 15 godina stala je pred kamere. Ana Marija Petričević ostala je upamćena kao Dunja iz “Smogovaca”, jedne od najgledanijih TV serija. Glumila je i u filmu Joce Jovanovića “Pejzaži u magli”. Talentovanom je nije smatrao samo teča, Rade Šerbedžija već i mnogi drugi. Ona je međutim smatrala da greše. Ana Marija Petričević se (pro)našla u svetu biznisa. Nekadašnja glumica je, prema pisanju hrvatskih medija, komercijalna direktorka kompanije koja zastupa “Šanel” na hrvatskom tržištu.
Pre nego što je postala jedna od najpoznatijih i najboljih spikerki RTS-a, Ljiljana Marković je bila članica Dramske grupe Bate Miladinovića, česte, gotovo usputne stanice do Akademije. Diplomirala je glumu 1959. Njeno ime i prezime našlo se na dve filmske špice: „Pogon B“ Voje Nanovića, u godini kada je osnovana TV Beograd i gde Markovićeva počinje da radi. Igra i u filmu „Mali čovek“ (1957) Žike Čukulića. Zanimljivo je da su Nanović i Čukulić, reditelji filmova u kojima je glumila Ljiljana Marković, njihov socijalistički san dosanjali u Americi.
Dušanka Kalanj je na TV Beograd takođe radila od njenog osnivanja. Engleski jezik i književnost diplomirala na Univerzitetu u Beogradu Nije stajala samo pred TV već i filmskim kamerama. Igrala je u filmu Mila Đukanovića “Ne diraj u sreću” (1961.). Scenario potpisuje Borislav Pekić dok uz Dušanku u filmu igraju Pavle Vuisić, Ljubiša Jovanović, Slobodan Perović, Irena Kolesar…
– Tetkica je ušla u odeljenje i prozvala me. Rekla je nastavniku da me zove direktorka škole. Naravno, svi su me sažaljivo posmatrali. Na putu do direktorske kancelarije razmišljala sam šta sam to uradila. Ulazim kod direktorke u kancelariju gde već sede četiri-pet devojka i tršavi muškarac. Dragan Jevtić se lepo predstavio i rekao da jedan mladi režiser po imenu Voja Nanović snima film o ilegalnom radu omladine Beograda jer je i sam bio učesnik otpora tokom 1941. – deo je sećanja Ljiljana Marjanović, koja se nalaze u knjizi posvećenoj reditelju Voji Nanoviću.
Dobila je ulogu u filmu “Besmrtna mladost” (1948.) Bila je to prva i poslednja filmska uloga Ljiljane Šaper, dugogodišnje profesorke istorije i direktorke OŠ “Vuk Karadžić” u Beogradu. Intervju sa njom vodio je njen sin Srđan Šaper.
Bonus video:
