Zašto se Holivud i dalje plaši rata u Avganistanu

Većina filmova o bitkama u Iraku i Avganistanu je apolitična. Uglavnom se hvali herojstvo vojnika, što je dobar način zaobilaženja dubljih pitanja o samim ratovima i podelama.

Novi film Gaja Ričija „The Covenant“ je intenzivno akciono ostvarenje, puno pucnjave i eksplozija zbog kojih se osećate kao usred opasnosti. Kao mnogi ratni filmovi dosad, oslanja se na prostu radnju o herojskim izborima. Šta je realna slika, a šta samo holivudski strah od realne slike?

Džejk Džilenhol igra Džona Kinlija, narednika američke vojske u Avganistanu 2018, kome je život spasao njegov avganistanski prevodilac Ahmed (Dar Salim). U onoj vrsti samostalne eksploatacije koja se dešava samo u filmovima, nakon što se Kinli vrati kući i sazna da Ahmeda i njegovu porodicu progone talibani jer su pomogli Amerikancima, on se vraća u Avganistan da pokuša da ga spase. Samo još jedna komercijalna avantura, reklo bi se.

Ali, realna rezonanca filma, plitka, ali prisutna, ukazuje na rastući trend na filmu, usredsređen na 20-godišnji američki rat u Avganistanu, koji se završio kada je njihova vojska otišla 2021.

Trebalo je samo nekoliko godina nakon što su se SAD povukle iz Vijetnama da bi stigli neki sjajni filmovi, uključujući „Apokalipsu sada“ (1979) i „Lovac na jelene“ (1978). Ali, „The Covenant“ i drugi slični projekti sugerišu da, iako filmski stvaraoci sada postavljaju svoje priče u Avganistan, suočavanje sa tim sukobom na ekranu može potrajati mnogo duže.

Holivud je danas oprezniji nego ikada, a SAD suviše politički podeljene da bi filmovi rizikovali da otuđuju polovinu publike (Nedavna anketa istraživačkog centra Pew otkrila je da su mišljenja SAD o Avganistanu podeljena po partijskim linijama, prim.aut.).

Iako je rat u Avganistanu sada najduži u istoriji SAD, retko je bio na vrhu svesti javnosti. Američka vojska je ušla u Avganistan 2001. posle 11. septembra, kako bi sprečila napade koji bi mogli da dođu od tamo smeštenih terorista, ali je rat brzo bio u senci drugih globalnih sukoba, prvo u Iraku, a nedavno i u Ukrajini. Međutim „The Covenant“ je sada posebno aktuelan.

Bajdenova administracija objavila je izveštaj o povlačenju američkih trupa i haotičnoj evakuaciji hiljada Avganistanaca koji su zakrčili aerodrom u Kabulu pokušavajući da odu. Talibani su tad preuzeli kontrolu nad zemljom u roku od nekoliko nedelja od izlaska američkih i britanskih trupa, ograničavajući ljudska prava, posebno za žene i stvarajući svetsku krizu avganistanskih izbeglica.

„The Covenent“ Gaja Ričija jeste u tom kontekstu, ali to nije prvi ili jedini holivudski prikaz sukoba, a posebno, ne odnosa između američkih vojnika i njihovih avganistanskih vodiča. U stvari, sledećeg meseca se prikazuje još jedan – „Kandahar“ (izdan u SAD 26. maja) – akcioni film Džerarda Batlera o CIA operativcu zarobljenom u opasnom delu Avganistana sa svojim prevodiocem. Trejler prikazuje Batlera kako kaže: „Niko ne dolazi da nas spase“, što je znak da se njih dvoje bore sa neprijateljima i spasavaju jedno drugo.

„The Covenant“ uprkos svojoj melodramatičnoj radnji i jednodimenzionalnim likovima, obuhvata i pruža realističniju priču od mnogih do sada snimljenih blagih pričica poput „The United States of Al“ i „Whiskey Tango Foxtrot“.

Na svom profesionalnom putu kao filmski stvaralac, Riči se prostirao od svojih grubih ranih britanskih gangsterskih filmova sve do Diznijevog „Aladina“, a ostvarenju „The Covenant“ cilj je da bude još jedan mejnstrim hit. U medijima se može pročitati da je Riči odavno želeo da snimi ratni film:

– Čuo sam razne anegdote o Avganistanu koje su sve zvučale podjednako zastrašujuće i inspirativno. Priča o nesebičnosti jednog čoveka prema drugom bila je ono što sam smatrao inspirativnim u vezi sa tom pretpostavkom. Iako je to izjava koja se može primeniti na skoro svaki ratni film – rekao je Riči.

Istina iza fikcije

Ali, „The Covenant“ je takođe izgrađen na nekim proverljivim činjenicama i iskustvima. Time je samo pridodat balast naizgled eksplozivnoj površini. Na kraju filma kaže se da je 300 Avganistanaca ubijeno, a hiljade se kriju od Talibana zbog saradnje sa SAD.

Eni Forchajmer, bivša američka diplomatkinja koja je bila zamenik šefa misije u Kabulu 2017-18, kaže da je tekst istinit:

– Taj broj će očigledno biti zastareo skoro odmah, ali postoji mnogo dobro dokumentovanih slučajeva o kojima su izveštavali UN i nezavisni posmatrači ljudskih prava – kaže ona za „BBC Culture“.

A, veza između Kinlija i Ahmeda odražava snažnu vezu koju je Forchajmer videla iz prve ruke:

– Vojnici koji su služili i diplomate koje su blisko služile 20 godina sa avganistanskim prevodiocima, policijom, vojskom i zvaničnicima osećaju dubok osećaj lojalnosti prema njima – kaže ona, dodajući da filmovi poput ovog „odražavaju pravi osećaj nemoći“.

„The Covenant“ takođe ima neočekivanu kritiku prema SAD obećanjima Ahmedu i njegovoj porodici, jer bi ih pre Talibani našli, nego što bi oni napustili zemlju. Besan, Kinli viče na vojnog oficira: „Dogovor je bio utočište njegovoj porodici. Onda smo mu vezali omču oko vrata i izbacili stolicu ispod njega.“ Ostavljajući politiku i bujan dijalog po strani, njegova frustracija odražava činjenicu da grupe veterana i druge neprofitne organizacije skreću pažnju na zaostale posebne imigracione vize za SAD, kakve su obećane avganistanskim vodičima.

Sa nižim budžetima i malo komercijalnih očekivanja, dokumentarni filmovi mogu sebi priuštiti da više kritikuju pristup SAD Avganistanu. Film „Retrograde“ Metjua Hajnemana, koji je ušao u uži izbor za najbolji dokumentarni film za Oskara, uključuje snimateljsku ekipu sa američkim specijalnim snagama, poznatim kao Zelene beretke, neposredno pre povlačenja SAD i otkriva vezu između američkih vojnika i njihovih avganistanskih kolega. „Cenimo vas, momci“, kaže murnim tonom Avganistancima jedan američki oficir, nezadovoljan odlukom da tako naglo ode.

Budžeti za filmove i komplikovano snimanje pomažu da se objasni vremenski razmak između kraja bilo kojeg rata i sjajnih filmova o njemu. Ali, stavovi javnosti su jednako važni. Temeljna pretpostavka da je Drugi svetski rat bio plemenit rat vodila je svaki film o njemu, od 1940-ih do „Spasavanja redova Rajana“ (1998) pa na dalje. U vreme kada se 1975. završio Vijetnamski rat, mišljenja su počela da se spajaju oko ideje da je umešanost SAD bila greška, što je otvorilo put filmovima poput „Platoon“ (1986).

Biti apolitičan

Ali, većina filmova o bitkama u Iraku i Avganistanu je apolitična. Uglavnom se hvali herojstvo vojnika, što je dobar način zaobilaženja dubljih pitanja o samim ratovima i podelama. Još jedan Džilenholov film, „Jarhead“ (2005), dešava se početkom 1990-ih tokom Zalivskog rata, a marinac nehajno izvlači film nakon svakog pitanja o tom sukobu moleći svoje drugove da zaborave politiku: „U redu? Mi smo ovde! Sve ostalo nije bitno“.

„The Outpost“ (2020), o velikoj bici u Avganistanu, radi nešto slično kada vojnik kaže: „Sloboda nije slobodna“, jedini nejasno politički obojen komentar u celom filmu, koji se fokusira na hrabrost vojnika i strahote nasilja.

Filmski istoričar i kritičar Dejvid Tomson, čija će knjiga „The Fatal Alliance: A Century of War on Film“ biti objavljena u novembru, kaže da je nasilje ono što privlači kod ratnih filmova.

– Zaista ne postoji takva stvar kao što je antiratni film, jer bez obzira na nameru filmskih stvaralaca, čin rata, pucnjava, ubijanje, čini ga primamljivim – kazao je za BBC.

Čak i najbolji holivudski ratni filmovi uvek imaju zapadnjačku tačku gledišta. U međuvremenu filmovi iz Avganistana postoje, ali se često zanemaruju. Dugometražni igrani film Sahrae Karimi iz 2019, „Hava, Maryam, Ayesha“ koji je premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, je dirljiva priča o tri trudne Avganistanke iz različitih klasa. Karimi, jedna od najistaknutijih filmskih rediteljki koja je nedavno radila u Avganistanu, žurno je napustila Kabul 2021. godine kada su talibani preuzeli vlast i sada sebe smatra prognanom, i živi u Njujorku. Ona planira da snimi film zasnovan na njenom bekstvu, pod nazivom „Let iz Kabula“:

– Priča se dešava dva meseca pre pada Kabula. Želim da pokažem svetu da smo imali svoje živote, svoje probleme, sanjali smo svoje snove, i iako bezbednosna situacija nije bila baš dobra, ipak smo se svakog dana budili i započinjali novi dan, sa novom nadom – kazala je rediteljka.

Ona za mejnstrim američke filmove o njenoj zemlji ističe:

– Avganistan, za poznate reditelje sa holivudskim budžetima, je priča iza planine, koja je egzotična, zanimljiva, ali nije autentična. To je sve zapadna perspektiva o tome šta se dešavalo u Avganistanu, gde će neko spasiti prevodioca ili tako nešto. Postoji mnogo stvari koje Avganistanci mogu da podele sa svetom, a da ne ulaze u predstavljanje žrtve!

Međutim, nedostatak distribucije filmova na stranom jeziku može učiniti da oni izgledaju gotovo nevidljivi. Karimini filmovi, uključujući njen dokumentarac „Avganistanske žene iza volana“ (2009) nisu dostupni za strimovanje. Nije ni visoko cenjeno „Pismo predsedniku“ (2003) druge avganistanske režiserke, Roje Sadat. Oni su istisnuti filmovima sa eksplozijama i hrabrim muškim vojnicima, sa dugom istorijom komercijalnog uspeha.

Jedno je sigurno, da će na putu biti još mejnstrim filmova o Avganistanu. Video sa aerodroma u Kabulu nazivan je trenutkom „neverovatne filmske slike – ljudi koji padaju iz aviona“. Već korišćene u dokumentarcima, te slike su spremne za sledeću – nadajmo se dublju – generaciju ratnih filmova.

Bonus video: Milena Grujić, srpska rediteljka o holivudskom filmu