0
Tugovanje je precenjeno. Mislio sam da tim zaključkom započnem recenziju mlakog i izveštačenog pilota nove serije Jasona Segela "Shrinking", ali on solidno pristaje i ovde.
A MAN CALLED OTTO (2023, r. Mark Forster)
Teritorija „žala za preminulom bliskom osobom“ bogato je eksploatisana poslednjih godina („Sorry For Your Loss“, „The End“, „Everything’s Gonna Be OK“…), a možda najviše u „Afterlife“, Ricky-ja Gervaisa. Znam da je švedski bestseler Fredrika Backmana „stariji“ (2012), kao i istoimeni film Hannesa Holma (2015), ali i Gervaisov „dramedi“, kao i Forsterov film bave se nepodnošljivim gunđalom koji nakon lične tragedije postaje još nepodnošljiviji. Iako u njemu kuca dobro, a ovde i „poveliko“, srce. Dok je sam film, previdljivo, o tome kako njegova dobrota s mnogo muka izlazi na videlo uz pomoć saosećajne okoline.
Tom Hanksova žena, Rita Wilson, koja je pre tačno dvadeset godina ispravno prepoznala komercijalni potencijal materijala „My Big Fat Greek Wedding“ (i učinila ga jednim od najprofitabilnijih filmova svih vremena) ovde je imala znatno lakši posao – evropski hit trebalo je samo pametno prepakovati „za Amerikance“. I David Magee („Life of Pi“, „Finding Neverland“) solidno je razmotao priču o udovcu koji godinu dana nakon smrti voljene supruge odlučuje da prestane da zagorčava život susedima nužnošću poštovanja pravila i sebi prekrati život, što se poklapa sa doseljavanjem novih suseda koji će svojim nametljivim „susedovanjem“, naročito mame Marisol (odlična Mariana Trevino), naći put do njegovog srca i omogućiti mu da nastavi život.
Ništa ovde nije ni prineti remek-delu Jamesa L. Brooksa „As Good As It Gets“ (sa Jackom Nicholsonom), ali Hanks je, nakon godina igranja „unjkavih“ junaka, prilično ubedljiv kao mrzovoljni i prezahtevni O-t-t-o. Ništa od dramskih momenata nije novo, ali ni preterano iritantno, sem malkice „propagandno“ instantnog Ottovog razumevanja za transdžender kurira, a sve to nakon što nam je prikazano da decenijama nije mogao ni da prihvati da njegov komšija i najbolji prijatelj više voli ford nego (američkiji!) „ševrlolet“! Ali, kapiram da baš te „nedoslednosti“ treba da uverljivo učine Ottoa suštinski dobrim, iako na površini odiše negativnošću. A otopljavanju njegovog lika i dela svakako doprinosi i to što više od pola filma u flešbekovima odmotavamo istoriju njegove veze sa voljenom Sonyom, tokom čega virimo u ono što ne znaju svi i lagano počinjemo da volimo čoveka koji se tome otima kad su drugi likovi u pitanju.
„A Man Called Otto“ je solidan i dobrodošao poziv na razumevanje i komunikaciju nakon par godina kovid izolacije i lako verovatno će vam prijati više nego što ste očekivali. Ja sam skoro ceo film bio na ivici da zacmizdrim i kapiram da je pošteno od mene da i to priznam.
OCENA: 6/10
Bonus video: Glas, dirka, bas
