Zašto je besparica Borislavu Pekiću spasila jetru

Kultura 01. maj 202221:33
1 komentar
Borislav Pekić, Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

Tre­ba da vi­diš ka­ko ov­de živim. Kao rus­ki emi­grant. Okru­žen ko­fe­ri­ma i knjiga­ma na po­du. Bez lo­ve i bez per­spek­ti­ve. Knjigu mi štam­pa­ju ali ni tu di­na­ra je­dnog ne mo­gu da do­bi­jem, piše Borislav Pekić u pismu svom prijatelju Miodragu Bulatoviću 1970. godine.

Ljudi vole da čitaju šta je bilo iza kulisa, kakav je zaista bio nečiji privatan život, svakodnevne muke i radosti… I ta potreba je sve veća i veća. Publicista i pisac Radovan Popović (Dub, 1938) objavio je nedavno za izdavačku kuću Agora knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka”, jedinstveno delo koje je zahtevalo mnogo truda i koje predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje književnosti. Šta su i kome pisali u svojim pismima Crnjanski, Andrić, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Radoje Domanović, Isidora Sekulić, i drugi veliki srpski pisci, zastupljeno je u ovoj knjizi u tvrdom povezu od 566 strana. U današnje vreme interneta, više niko ne piše klasična pisma, tako da je epistolarna literatura odavno u izumiranju i zato je ovo delo još značajnije.

Foto:promo

Ovog puta vam donosimo pismo slavnog Borislava Pekića koji je pisao svom prijatelju i kolegi Miodragu Bulatović, u periodu kada se spremao na odlazak u London.

„Be­o­grad, 29. 7. ’70.
Dra­gi Mi­o­draže,
ne za­me­ri mi što ti pišem mašinom, ali da pišem ru­kom, ni reči ne bi mo­gao da pročitaš, što možda ni to­li­ka šte­ta ne bi bi­la. Jer šta pi­sac da­nas može da kaže bi­lo ko­me, po­go­to­vo pis­cu. Ni­sam ti odmah od­go­vo­rio jer sam bio u ve­li­kim po­slo­vi­ma. Ne bih ih mo­rao obavljati ali to je je­dan od načina da po­dne­sem ovu i ne­srećnu i glu­pu si­tu­aci­ju u ko­ju sam stavljen još je­dnom izu­ze­tnom pažnjom ko­jom me je oba­su­la Srbi­ja, mo­ja uža otadžbi­na. Žal­ba mi je još počet­kom me­se­ca od­bi­je­na. Sad po­dno­sim tužbu su­du, možeš misliti sa ko­li­kim izgle­di­ma na us­peh. Ta­kođe, idem i re­dov­nim pu­tem, pre­ko Tu­rist bi­roa po­no­vo tražim pa­soš. I tražiću ga permanetno, ćeraćemo se, što se ve­li, do Maršala­ta! Ljiljana je već dav­no u Lon­do­nu, i van­re­dno se snašla. Ne mi­slim na onaj crnogorski način s ko­jim si me je­dnom pri­li­kom upo­znao. NE RA­DI U OR­KES­TAR. A pošto je žena, to ni fi­zički ne bi bi­lo mo­guće, zar ne?

Ma­la mi pu­tu­je za de­se­tak na­da (obra­ti pažnju na ovaj ka­rak­te­ris­tičan lap­sus) hte­doh reći da­na. Ni sa kim se ne viđam, nig­de ne izla­zim. Mir­ko mi je bio par pu­ta pre ne­go što je otišao u pos­toj­bi­nu. Ja pret­pos­tavljam da je oti­šao da obnavlja je­zik. Na­pi­sao je izvrsnu knjigu. (Ni­sam čita’!) Šalu na stra­nu, pročitao sam je i ja­ko mi se do­pa­da. Vrlo je ve­li­ka šte­ta što on ta­ko ma­lo piše i što se ba­vi usra­nim fil­mo­vi­ma, ma­da sam ti is­to i ja u svo­je vre­me činio, pa baš i ne­mam pra­va da mu za­me­ram. Od Kiša sam do­bio pi­smo iz Pa­ri­za. Mi­ra Gla­vur­tića čitam u Ježu pa mu to dođe kao da ga viđam. A sa njim je be­zbe­dni­je ta­ko se viđati. U stva­ri, uželeo sam se da s njim ra­zgo­va­ram, bez ob­zi­ra što me češće na­grdi.

Pot­pu­no sam bez lo­ve pa to po­voljno utiče na mo­ju je­tru. I ona je za­služila ne­ku re­ge­ne­ra­ci­ju. Bio sam sa gos­po­di­nom Va­som Mi­haj­lo­vićem, biće ov­de do sep­tem­bra pa bi vo­leo da te vi­di. Ja se no­sim mišlju da kad is­pra­tim ma­lu, na de­se­tak da­na odem neg­de u pla­ni­nu, ali, na­rav­no, van se­zo­ne jer ni­sam u stanju da po­dne­sem gužvu. Molim te, ako te ne mrzi, re­ci mi da li bi ta­mo na Vo­glu bi­lo mes­ta i ko­li­ko pan­si­on košta? Da, i što je naj­važni­je, ko­li­ka je na­dmor­ska vi­si­na?! Ili bi mo­žda bi­lo bolje da sa­čekam da odan­de odeš jer bi­smo u pro­tiv­nom je­dan dru­gog go­ni­li s na­ram­kom tek­sto­va (ta­ko je na Stojčev­cu bi­lo sa Mir­kom).

Možda bih ti mo­gao u slo­bo­dnom vre­me­nu pro­čita­ti Gra­di­telje! Ti imaš ja­ke živ­ce i svim si mas­ti­ma pre­ma­zan, ali mi­slim da bi te to ipak do­krajčilo, što bi ov­de od stra­ne ne­kih tvo­jih „pri­ja­telja” bi­lo po­zdravljeno. Vi­deo sam te u El­le. Ne­ma šta. Pra­vi pi­sac. One knjige, pa ona mašina, o po­ložaju ru­ke da i ne go­vo­ri­mo. Šta li si pri to­me mi­slio, vo­leo bih da znam, mislim dok si se na­meštao. I mo­ja će pro­za bi­ti objavljena u bro­ju 37, mi­slim, ali me­ne su sli­ka­li u dvo­rištu zgra­de kraj kan­ti za đubre. Be­ke­tov­ski. Mes­to pre­ma čove­ku. Ja sam im stvar­no pre­d­ložio da u kan­tu uđem, ali oni ni­su ima­li ra­zu­me­vanja za režiju. Što se tiče Mi­lića, on ni­je tvo­jom fo­to­gra­fi­jom za­do­voljan. Ka­že da te­hnički ni­je na­ročito us­pe­la. Ni­je us­peo ni tekst, pa ni­kom ništa! Ze­zam se, svaka­ko. Šta je sa tvo­jom knjigom ov­de i hoćemo li naj­zad pres­ta­ti da tvo­je knjige čitamo posle Albanaca?

Onaj be­zo­bra­znik, Mir­ko, in­tri­gi­ra kad kaže da je „pi­smo se valjda iz­gu­bi­lo” moj re­dov­ni izgo­vor. Stvar­no se izve­sna pi­sma gu­be, a u mom slu­čaju, ob­zi­rom da sam za go­di­nu da­na tri pu­ta menjao adre­su, to ni­je ni čudo.

Borislav Pekić Foto: Goranka Matić

Tre­ba da vi­diš ka­ko ov­de živim. Kao rus­ki emi­grant. Okru­žen ko­fe­ri­ma i knjiga­ma na po­du. Bez lo­ve i bez per­spek­ti­ve. Knjigu mi štam­pa­ju ali ni tu di­na­ra je­dnog ne mo­gu da do­bi­jem. Pa sad piši. Ja stvar­no ma­lo je­dem, ali s vre­me­na na vre­me osećam ne­ku đavol­sku po­tre­bu da i ja nešto za­ložim. A u Klub ne idem. Mo­ja je fas­ci­kla iona­ko već dos­ta de­bela.
Srdačno te po­zdravlja i voli
tvoj Pe­ko­vić.“

Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.

Bonus video: Vladimir Arsenijević o festivalu Krokodil

Tagovi

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (1)