4
Živeti kolektivno, ekološki, etički, ideološki - sve to deluje previše komplikovano svima nama koji smo duboko u raljama kapitalizma. Ali, ostvarenje "Direktna akcija" nudi gledaocima tu mogućnost, kaže Ben Rasel, američki reditelj i scenarista, čiji će dokumentarac biti prikazan na Beldoksu.
Uspeli su da nateraju francuskog predsednika Emanuela Makrona da država odustane od izgradnje aerodroma kraj Nanta, spasili su poljoprivrednu zemlju od uništenja zarad izgradnje autoputa, šoping centara, trafostanica, mesta za odlaganje nuklearnog otpada… Zovu se ZAD, odnosno „Zone to Defend“ (zone à défendre), a ovaj neumorni pokret inicirao je nicanje drugih aktivističkih zajednica širom sveta. I baš je ZAD „predmet“ jednog hvaljenog dokumentarca, koji će premijerno biti prikazan na 17. Beldoksu, koji počinje sutra.
Film „Direktna akcija“ Bena Rasela i Gijoma Kajoa, koji će biti prikazan 25. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, što će biti regionalna premijera ovog ostvarenja, dokumentuje svakodnevicu jedne od najpoznatijih militantnih aktivističkih zajednica u Francuskoj. Naslov duguje istoimenoj taktičkoj protestnoj strategiji – „akciji koja teži da direktno postigne cilj na najefikasniji način“. Istovremeno, film postavlja pitanje da li uspeh radikalnog protestnog pokreta može da ponudi put kroz klimatsku krizu.
Iako Benu Raselu veliki festivali, poput onog u Lokarnu ili Roterdamu nisu strani, kao ni nagrade, kad je „Direktna akcija“ selektovana za ovogodišnje Berlinale američki reditelj i scenarista bio je s koautorom Gijomom Kajoom presrećan. A onda su stigle i nagrade u Berlinu. „Direktna akcija“ ovenčana je s dve nagrade – za najbolji film u selekciji „Susreti“ i specijalnim priznanjem žirija za najbolji dokumentarac Berlinala, što je tek, priznaje Ben Rasel za Nova.rs, bilo iznenađenje:
– Kad smo shvatili da smo od 41 kadra napravili film dug tri i po sata nismo baš bili sigurni kakav će život imati. Publika, ali i distributeri prilično su oprezni kad su u pitanju „dugi filmovi“, pa je zato uvršćavanje dokumentarca u program Berlinala za nas bila neka vrsta potvrde našeg rada. A kad smo dobili dve nagrade, to je definitivno bila trešnja na ukusnoj torti, s tim što je najbolja stvar u stvaranju ovog filma bila reakcija članova pokreta ZAD pre nego što smo konkurisali za Berlinale. Bili su afirmativni, entuzijastični i puni podrške spram filma.
Pre nego što ste počeli rad na filmu, koliko ste bili svesni važnosti pokreta ZAD?
– Čuo sam za ZAD tek kad sam se vratio u Francusku 2019 godine. A pre toga živeo sam životom jadne neznalice u SAD. I dok sam čuo vesti o prinudnom iseljavanju iz Kalea, informacije o radikalnom aktivizmu pokreta ZAD nisu stizale preko okeana, do mene.
Zadistički pokret smatra se jednim od najvažnijih, ali istovremeno i najozloglašenijih i najmilitantnijih aktivističkih zajednica u Francuskoj, i šire. Međutim, vas dvojica prikazujete ovu zajednicu posve drugačije – kao tihu, mirnu…
– Tokom 14 meseci, koliko smo snimali dokumentarac, to je bila strana pokreta ZAD koju smo videli, kojoj smo bili izloženi. Ogromno nasilje, koje se počesto vezuje za ZAD, a kojem su članovi pokreta bili izloženi, naročito 2012. i 2018. i to od strane države Francuske – mi tome nismo svedočili, te konflikte nismo videli. Umesto toga, fokusirali smo se na ono što se događa sada.
Ova ruralna zajednica od 150 članova uspela je da zaustavi projekat izgradnje međunarodnog aerodroma 2018, ustanovila je zonu kojom sami vladaju, izdržala je nekoliko brutalnih pokušaja iseljenja, koje je naložila država, i doprinela je rađanju novih pokreta za zaštitu životne sredine i onih koji se bave klimatskim promenama. Koliko vi delite njihova verovanja, koliko su vam bliske njihove akcije ili hrabrost?
– Delim sve to i, naravno, težim tome. Svi oni s kojima smo sarađivali snimajući dokumentarac spadaju među najimpresivnija ljudska bića koje sam imao privilegiju da u životu upoznam. Moje divljenje spram njih vezano je prevashodno za to da sam u životu izabrao da krenem putem umetnika, a ne aktiviste. I dok te dve stvari mogu da postoje zajedno, da koegzistiraju, ipak je opseg aktivizma drugačiji od šireg luka kojeg zahvata filmsko stvaralaštvo. I, za sada, ostajem u filmu.
Dok ste snimali dokumentarac, spavali ste s članovima te zajednice, obedovali s njima, pokušavali da pomognete, kuvajući , čisteći… Da li ste se, katkad, osećali kao članovi te zajednice?
– Ne mogu da govorim u Gijomovo ime, ali uvek sam bio svestan svoje pozicije filmskog autora, svoje role kao autsajdera u toj zajednici. A i to što francuski jezik ne govorim tečno možda je doprinelo svemu tome. No, sve vreme sam iskreno mislio da održavanje izvesne distance ima pozitivan efekat na moj rad kao reditelja dokumentarca. A kad smo završili snimanje i vratili se tamo da članovima pokreta prikažemo dokumentarac, ta distanca je nestala. Odigrali smo ulogu filmskih stvaralaca, i stigli smo u nešto novo, poznato i zajedničko.
Dokumentarac otvarate snimcima iz video arhive pokreta u kojima gledamo njihove okršaje s policijom. Smenjuju se scene buldožera koji su tu da ruše, gušenje aktivista od suzavca, protesnih povika i pesama… Ali, onda se dešava potpuni obrt. I posle nasilnih kadrova s početka dokumentarac se odvija u potpuno drugačijem „režimu“. Otkud takav zaokret koji će iznenaditi svakog ko gleda „Direct Action“?
– U početku smo želeli da napravimo film nakon što je borba protiv izgradnje aerodroma uspešno okončana, ali kad smo već propustili tu šansu, koncentrisali smo se na život posle pobede. No, nismo mogli da se suočimo sa sadašnjim trenutkom tog mesta bez prisećanja težine prošlosti. Iznalazili smo nove strategije u prizivanju prošlosti danas, a razgovor sa medijskim arhivarima iz pokreta ZAD bio je najbolji mogući početak.
Vaš pristup filmu je unikatan. Nije baš danas običaj da se film sastoji od tako dugih kadrova bez akcije, na koju je publika tako navikla. Gledamo više minuta konja kako dugo hodi poljima, kravu kako luta putem, decu koja slave rođendane, čoveka kako mesi testo… No, svi ti dugi, mirni kadrovi kriju jasnu poruku. Da li je ovakav suptilan pristup efektniji od onog „pravo u lice“?
– Znate, više smo brinuli o tome šta je neophodno snimiti, nego šta je efektnije, mada pretostavljam da smo sve vreme zamišljali da će jedno pratiti drugo. Ali, valjda ima nečeg suptilnog u našem pristupu – jer mi, zaista, vidimo film kao celinu, totalitet, kao proces dodavanja u kom iza svakog kadra stoji ono što mu je prethodilo. Rezulat je akumulacija vremena i prostora koje teži nekoj vrsti poniznosti.
U jednom od ključnih momenata filma, kada policija krene u akciju a protestanti počnu da uzvraćaju s kamenjem u rukama, jedna žena, gledajući u kameru, viče: „Ne treba ovo da snimate…“ Kako ste se osećali u tom trenu?
– Iskreno, bio sam totalno okupiran strašnim nasiljem tog trenutka da bih obraćao pažnju na reči te žene. Kad smo je videli kasnije u montaži i čuli šta je rekla, bio sam iznenađen kako je, zapravo, sažeto sumirala ono što sam i sam osećao dok sam snimao. Plašio sam se da bi slike protestanata koji reaguju na nasilje države bilo lako iskoristiti da se pokret diskredituje, i nisam mogao da zamislim, tokom snimanja, da to i iskoristim u filmu. Ali, dok smo montirali film uvideli smo vrednost tog trena i ispostavilo se da ima smisla da tu scenu sa ženom ubacimo u dokumentarac.
Kada zajednica, koju ste snimali, na kraju sumira šta njihov aktivizam znači, zaključuju da je najvažnija stvar ne šokirati, već alarmirati ljude da zajedno nastave proces koji je već počeo. A šta je, posle ovog iskustva, vaš zaključak?
– Ako film ima moralnu potku, onda bi to bila ta rečenica članova pokreta. Priča o pokretu ZAD koji naseljavaju Notr Dam de Land kraj Nanta je potpuno unikatna i zaslužila je da se ovekoveči. Jer, oni su bili uspešni u svojoj borbi protiv države. Decenijama su naseljavali tu zemlju, uspeli odatle da oteraju investitore i da stvore autonomnu zonu – i tamo još uvek živi 150 ljudi. Kao što i sami članovi pokreta ZAD kažu: „Drugi svetovi su mogući!“
Reakcije na dokumentarac, i pre i posle trijumfa u Berlinu, vrlo su entuzijastične. Zašto „Direktna akcija“ dotiče toliko mnogo ljudi na tako različite načine?
– Živeti kolektivno, ekološki, etički, ideološki – sve to deluje previše komplikovano, van domena mogućnosti svima nama koji smo duboko u raljama kapitalizma. Ali, film „Direktna akcija“ nudi gledaocima mogućnost da „odu“ u prostor i vreme u kojem je neophodno obraćanje pažnje na detalje i koje služi kao neka vrsta priručnika, napisanog fascinantnim jezikom filma.
Koliko vam je važno da doprete do što šireg kruga ljudi s filmom „Direktna akcija“?
– S obzirom na urgentnost teme i ova nesigurna vremena u kojima živimo mislim da je važno da što više Srba vidi ovaj film – zajedno, u bioskopu. Jer, zajedničko iskustvo gledanja može da posluži kao katalizator da se „nastavi ono što je već započeto“.
Bonus video: Neredi u Francuskoj
