0
David je u suštini ostao ono što je oduvek bio, poverenik i posvećenik književnosti, blag i duhovit čovek, bez potrebe da ijednog trenutka ističe svoju važnost ili uspešnost, kaže književnik koji je objavio knjigu o svom prijatelju.
U izdanju „Arhipelaga“ upravo je objavljena knjiga „Albahari“ Mihajla Pantića, koju je posvetio kolegi i prijatelju Davidu Albahariju (1948-2023). Opisujući praktično sve njegove knjige, od ranih radova iz sedamdesetih godina, preko priča iz osamdesetih, potom serije popularnih romana, pa sve do piščevih poslednjih dela, Pantićeva knjiga svedoči o jednoj neuporedivoj umetničkoj misiji, kao i o značaju Albaharija za našu kulturu i književnost. Knjiga sadrži i obimne autorove razgovore sa Albaharijem, ali i sumirajuće eseje o životu i književnosti velikog autora.
– Gojko Božović, urednik „Arhipelaga”, izdavača mojih knjiga, predložio mi je da objedinim tekstove o Davidovom proznom opusu i razgovore koje smo u nekoliko navrata vodili. I kada sam počeo da sklapam tu knjigu, video sam da sam celog života pisao o prijatelju – kaže pisac Mihajlo Pantić u intervjuu za Nova.rs.
Vi i David ste se upoznali 1981. u redakciji „Književne reči”. Kako ste se zbližili i kako je počelo druženje koje će kasnije prerasti u prijateljstvo?
– Sasvim spontano. Imali smo zajedničke preokupacije, pre i posle svega, književnost i samo književnost. U stvari, svi naši višedecenijski razgovori, o čemu god da su bili, na kraju su završavali u književnosti. Ubrzo pošto sam u „Književnoj reči” objavio neke od svojih ranih priča, nastavili smo zajednički rad. David je tamo bio urednik za prozu, strog i odmeren, nikada isključiv, i tako je dočekao moju književnu generaciju. Kratko vreme i sâm sam bio urednik tog lista, potom smo uređivali godišnjake najboljih priča objavljenih u časopisima, pa knjige kratkih priča sa raznih konkursa, „pozajmljivali” jedan drugom junake, pisali u četiri ruke, recimo priču „Pat”. A, pamtim da me je pozvao da budem stalni kritičar novopokrenutog, u ono vreme vrlo značajnog časopisa „Pismo”, čiji je glavni urednik i pokretač bio pesnik Raša Livada, Davidov prijatelj, a moj dobar poznanik. I kasnije se naše druženje nastavilo, na razne načine, uključujući i porodična prijateljstva. Vrlo često govorio sam na promocijama njegovih knjiga, zajedno smo učestvovali i na književnim skupovima u Srbiji, okolnim zemljama i Kanadi…
Kako vidite faze u Albaharijevom pisanju, i koja od njih je vama najbliža?
– On je pisac neprestane promene, i zato uvek isti, davno sam to napisao. Budući da sam i sâm pripovedač, najčešće se vraćam njegovim pričama, iz svih faza njegovog rada, uvek me nečim iznenade. Uostalom, za sebe je govorio da piše romane pripremajući se za pisanje kratkih priča, što je inverzija inače uobičajene procedure. Obično se počinje sa pesmama, i on je tako počeo, da bi se preko priča prešlo na roman, ali je on u osnovi ostao pisac priča, mada je znao da će tek sa romanima pridobiti širu čitalačku publiku. Tako je i bilo.
Albahari je bio pod snažnim uticajem hipi ideologije i rokenrola, na neki način bio je promoter tog senzibiliteta među našim piscima, kao i vi. Rokenrol je nešto što vas sigurno povezuje?
– Svakako. Iako smo pripadnici različitih generacija, vezivale su nas zajedničke kulturne reference, između ostalog i rokenrol, jedini planetarni fenomen 20. veka, koji je, ispostavilo se, pre nego što je integrisan u tržište kulture i postao industrija, bio jači od svih ideologija i izvršio vrlo jak uticaj na sve druge umetnosti, od književnosti do filma. U „Književnim novinama”, gde sam bio urednik, David i ja smo 1985. priredili temat „Rokenrol i književnost“, u kojem su pisali najznačajniji poklonici i poznavaoci rokenrola toga vremena, uključujući i pojedine muzičare. Recimo, u tom tematu je Dušan Prelević debitovao kao pisac. Kasnije su novosadska „Polja” objavila pomenute priloge u knjizi „Uhvati ritam”, što je svakako prvi ambiciozniji pristup toj temi iz posebnog ugla. Kasnije je istraživanje rokenrola postalo deo akademske prakse, u svim vidovima, od nastavnih kurseva do doktorskih disertacija.
Ne treba zaboraviti da je Albahari krajem 80-ih bio jedan od potpisnika peticije za legalizaciju marihuane u našoj zemlji, što je takođe zanimljivo. Da li ste se i tu pronalazili?
– Da, i to je bio deo hipi pokreta, David nije krio taj afinitet. Međutim, ja sam sazrevao uz pank i novi talas, i veštački rajevi i eksperimenti sa njima me nisu privlačili.
Albahari je bio predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, pre i tokom raspada zemlje. Koliko je taj osećaj pripadnosti uticao na njegovo pisanje?
– Ne u onolikoj meri koliko se to manje upućenim čitaocima čini. Svakako da je pitanje jevrejskog identiteta važno u Davidovom pisanju, ponekad je i dominantna tema u njegovim romanima, recimo u „Mamcu”, „Gecu i Majeru” i „Pijavicama”, ali je ono uvek izricano na književno primeren, estetski oblikovan način. Evo šta je on sam rekao o tome u jednom od razgovora sa mnom: „Stalno mislim i pišem o identitetu kao neuhvatljivoj kategoriji, zato što se menjanje identiteta stalno događa, a pisanje ne čini ništa drugo nego prati tu promenu… Drugim rečima, identitet (ako o tome govorimo) ne osećam kao datost već kao mogućnost izbora, iako me istorija upozorava da nam u kritičnim trenucima identitet zapravo određuju drugi, a ne mi.”
Posećivali ste više puta Albaharija u Kanadi. Kako vam je delovao tamo u odnosu na ovde? Koliko se promenio?
– Više se promenila njegova književnost, nego on sam. Promenu jezičke i kulturne sredine tematizovao je u svom pisanju, ali je u suštini ostao ono što je oduvek bio, poverenik i posvećenik književnosti, blag i duhovit čovek, odan prijatelj, bez potrebe da ijednog trenutka ističe svoju važnost ili uspešnost. Shvatao je to kao deo života u kojem je davanje za njega uvek bilo bitnije od uzimanja.
Da li je kao pisac dobio adekvatno priznanje u našoj javnosti?
– Mislim da jeste, i da će njegove knjige i u budućim vremenima imati svoje čitaoce, spremne da se upuste u dijalog sa njegovim neponovljivim, sugestivnim viđenjem sveta. Osim što je dobio mnoge značajne nagrade, što je bibliografija radova o njegovoj prozi vrlo obimna, i što su o njoj pisane knjige, branjene doktorske teze i priređivani zbornici, ne treba prenebregnuti činjenicu da je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca i da njegova dela i u širem evropskom, pa i svetskom kontekstu osvedočuju visok estetski i poetički kvalitet književnosti kojoj je pripadao.
Vaša knjiga priča „Roman o Cibulki” je upravo izašla u izdanju Srpske književne zadruge. Zanimljiva je tema: gubitnik, bivši bokser, pijanac na margini… Šta vas je podstaklo da napišete priče o jednom takvom čoveku?
– Cibulka je sasvim različit od protagonista, namerno ne kažem junaka, iz mojih drugih knjiga priča u kojima uglavnom pišem o ljudima sličnim meni. Sa njim, međutim, nemam nijednu dodirnu tačku, on je od onih likova koji se jednostavno nametnu piscu kome ne preostaje ništa drugo nego da opiše njihov život od početka do kraja. Tek kada sam po sili njegove prirode, bolje reći „volje”, napisao nekoliko priča o njemu, shvatio sam da me zapravo zanimaju ljudi koji se ni na koji način ne mešaju u sopstveni život, jednostavno mu se prepuste, bez namere da u svojim zemaljskim danima učine bilo šta smislotvorno ili nabolje. Posle je sve išlo samo od sebe…
Bonus video: Pisac Vladan Matijević
