0
Žarka Nedeljkovića, fudbalskog trenera Crvene zvezde, pratila je urbana legenda da je u čašu s vodom sipao gomile leda ne bi li i njegov glas poprimio promuklost prvog trenera Miljana Miljanića.
Ne znam da li Veroljub Arsić, skupštinski poslanik u više saziva, pije hladnu vodu, ali bio je uočljiv njegov napor da „skine“ ne samo glas, već i gestikulaciju tada lidera naprednjaka iz Bajčetine.
Kako su akcije Tomislava Nikolića vrlo brzo pale, kada ga je Vučić izbacio i sa klupe za rezervne igrače, utihnula je i Arsićeva ambicija. A i glas mu je nekako utanjio, premda u njegovoj skupštinskoj gestikulaciji proviri katkad mali Toma.
Mnogi članovi Demokratske stranke pokušavali su da oponašaju nastupe Zorana Đinđića. U tome je najuporniji i najubedljiviji bio osnivač i vođa studentske organizacije „Otpor“ Srđa Popović. Potonji lideri demokrata nisu proizvodili tu vrstu ambicije članstva. Govor tela Vuka Jeremića je unapred „namontiran“. Želi da ostavi utisak da vam se obraća generalni sekretar UN. Trag samoljubivosti uočljiv je i u njegovom zapažanju da se prilikom predizbornih nastupa najviše suočavao sa pitanjem zbog čega ga nema na TV ekranima.
Sredinom osamdestih dobio sam knjigu Maksa Atkinsona „Our masters’ voices“, koji među prvima ukazuje na karakter političkog jezika i govora tela, glume u politici kao i retoričkih tehnika koje mogu da izazovu aplauz publike tokom političkih govora. Atkinson je u Beloj kući vodio i seminar o pisanju govora. Bio je takođe dugogodišnji savetnik i pisac govora lidera britanskih liberalnih demokrata Pedija Ešdauna, koji nije ostao u najboljim uspomenama Srba sa Kosova i Metohije, kao i onih u Republici Srpskoj.
Nije Ronald Regan jedini glumac koji je postao predsednik, ali u toj poslednjoj ulozi javnost ga bolje pamti nego po vestern filmovima u kojima je igrao. Da li će to biti slučaj i s još jednim glumcem, ukrajinskim liderom Vladimirom Zelenskim pokazaće vreme. U svakom slučaju, u prednosti su u odnosu na one političare koji nisu prošli glumačke i ostale škole javnog, scenskog nastupa.
Albert Merabijan, pionir u istraživanju govora tela ukazao je da reči na ukupan uticaj poruke utiču tek sa sedam procenata, dok ton glasa i promena tona ostvaruje 38 odsto uticaja. Neverbalna komunikacija utiče kod natpolovične većine posmatrača (55 odsto). Ovaj profesor psihologije objasnio je prednosti verbalnih i neverbalnih poruka.
Dovoljno je da se setite politikologa Vladimira Pavićevića, narodnog poslanika u Skupštini Srbije od 2014. do 2016. Teško da će se i najredovniji skupštinski izveštači setiti baš svega šta je predlagao, premda, ostaje upamćeno da je kroz tvrde naprednjačke uši prošao jedan Pavićevićev amandman. Sve se to zaboravi, ali Pavićevićev govor tela, gestikulacije, tonalitet glasa prlikom eksplikacija pamti se duže od bilo čijeg nastupa. Njegove nastupe uvek je pratio osmeh. Od njega fotografi nisu morali da traže da kaže „zeeejtin“ kako bi se njegovo lice razvuklo u osmeh stisnutih usana, onaj koji je iznuđen, poput Putinovog ili nama bližeg Vučićevog.
Tokom ere radija do izražaja su došli vešti politički govornici, žongleri reči koji umeju da barataju govorom, poput Vinstona Čerčila. Verujem da u TV nastupima ne bi bio toliko ubedljiv. Tome u prilog ide i podatak da su ankete pokazale da je većina Amerikanaca koja je slušala radijski prenos TV debate Niksona i Kenedija 1960. smatrala da je Nikson pobedio, dok je većina onih koji su gledali TV prenos Kenedija videla kao apsolutnog pobednika. To pokazuje kako je ubedljiv Kenedijev govor tela znatno promenio stanje stvari i kako je, naposletku, zahvaljujući upravo tome, pobedio na predsedničkim izborima.
Glumci u filmovima 20- ih i 30-ih godina prošlog veka virili su preko naočara da bi prikazali, na primer, lik kritične ili ocenjivački raspoložene osobe poput učitelja u engleskim školama. Koliko li nas je puta na taj način pogledao Aleksandar Vučić u višegodišnjim (mono)dramskim TV nastupima u intervjuima u kojima se pitanja i TV prilozi centriraju na „volej“ gostu u studiju?
Doduše, osobe na niskom položaju mogle su da budu smaknute ako bi upale u reč Juliju Cezaru. U Britaniji, Australiji, SAD… dozvoljeno je da prekinete predsednika ili premijera iznošenjem sopstvenog mišljenja. Pamti se Vučićev pogled u jednoj TV emisiji kada je njegovu misao zatalasao glas iza kamere ili kako je u Briselu prošao Petar Petković, direktor Kancelarije za KiM, kada je brzopleto pomislio da je Vučić stavio tačku na veliku misao.
Jedan iznenadni poziv predsedniku Skupštine Srbije da dođe na raport na Andrićev venac i gde Orlić u ruci drži rokovnik podsetila me je na sliku polaznika Škole rezervnih oficira u Bileći. Zorno hvataju beleške, željno čekujući raspored da „nauče pameti“ one koji ne nose „čvarke“. I gle čuda, u Orlićevoj biografiji nalazim podatak da je završio Školu rezervnih oficira, ne naravno u Bileći – mlad je, ali uvek spreman da verbalno i gestom ponižava one koji ne nose njegovu uniformu.
Iako stručnjaci smatraju da je Vučić u svojim javnim nastupima prestao da oponaša Vojislava Šešelja, trag govora tela njegovog političkog oca vidljiv je i danas. Nabrojaću samo neke: povremena iznenadna zabacivanja unazad u stolici, fotelji, posebno u dužim TV intervjuima; na isti način skidaju naočare; sklapaju ruke preko stomaka, dok Vučić poput Šešelja, ubeđujući sagovornika, ide telom nad sto, nalakćene desne ruke i uspravljene šake raširenih prstiju usmerene iznad glave …
I dok u govoru tela ovdašnjih gospodara političke scene susrećemo gotovo sve od poze do priučenih nastupa, jedan od delatnika tu scenu čini grotesknom. Reč je o Aleksandru Vulinu, višestrukom ministru s recitatorskim ambicijama, verovatno odmalena, isturenih grudi kao da čeka Putinov orden.
Posle jedne od konferencija za medije u Palati Srbija Vulin, tada ministar unutrašnjih poslova, napušta pult i s obe šake na zadnjici, poput predratnog pandura ili lokalnog kabadahije. Držanje ruku na zadnjem delu leđa običaj je bio posleratnih pozornika prilikom patroliranja kao i mnogih drugih ličnosti na poziciji sile. U domaćim filmovima čest kadar i posle rata.
Vulin takođe svojim govorom tela vežba i za Ronalda. Raširenih nogu čvrsto prizemljenih još samo da „opali“ po lopti. Taj raskorak je prevashodno muški gest i predstavlja stojeće pokazivanje prepona. Pokazivači prepona stoje obema nogama čvrsto na zemlji, dajući jasno do znanja da nemaju nameru da odu. Ovo se koristi kao signal dominacije od strane muškaraca, budući da ističe genitalije, dajući pokazivaču prepona mačo držanje – objašnjavaju u knjizi „Govor tela“ Alan i Barbara Piz.
Autorski par takođe primećuje da ovo nameštanje ne znači da ih „nešto svrbi ili boli“ – ono omogućava da naglase svoju muškost.
U epizodi „parizer“ predsednik Srbije parče hleba tapacira parizerom u dva reda, kao najtanjim lososovim filetom, a ne „zidarskom salamom“, koju svaki „prostak“ sa skele u jednom potezu, svih 200 ili 300 grama, sruči u hleb. Nekada su se jeli i feferoni iz malih plastičnih kesica, da bi kada je isprazne nakrenuli ono „soka“ esencije iz nje.
U promo nastupu Siniše Malog za potrebe kampanje jeftinijih domaćih proizvoda ministar ulazi u samoposlugu i u praznu korpu spušta čašicu kiselog mleka, što gledaocu ne ostavlja ni tračak sumnje da je ministar poslednji put ušao u samoposlugu pre mnogo godina. Zato govor tela ume i da izda, razotkrije, oda izveštačenost ovdašnjih političkih glumaca.
Bonus video: Aleksandar Vučić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
