0
Kad si mlad, reaguješ burno, čak i agresivno, ali čovek se menja što je stariji, naročito kad dobije porodicu, decu. Tada počinješ da gledaš svet drugačijim očima, maltene postaješ ucenjen time što želiš da sačuvaš ono najvrednije što imaš, a to su deca, kaže za naš portal glumac Vojin Ćetković.
Negde na obali Havela živeo je polovinom 16. veka trgovac konjima po imenu Mihael Kolhas, jedan od najpravednijih, a ujedno i najstrašnijih ljudi svoga doba. Ovaj čovek mogao je do tridesete godine da služi svima kao primer za ugled, jer je živeo s porodicom pravedno i darežljivo. Ali, preterao je u jednoj vrlini – ljubav prema pravdi učinila ga je razbojnikom i ubicom, zapisano je u starom letopisu o predstavi „Mihael Kolhas“, koja će premijerno biti odigrana večeras u 20 sati na sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Komad pisca Hajnriha fon Klajsta, u režiji Borisa Liješevića, postavlja pitanje kako živeti s nepravdom i koja je cena borbe sa korumpiranim sistemom. A koliko nas ta dilema iz 16. veka mori i danas, razgovarali smo sa Vojinom Ćetkovićem, koji tumači naslovnu ulogu.
– Svaka stranica ovog komada me je dirala, uznemiravala, nekoliko puta sam ostavljao tekst, bacao u stranu… Pogađao me je taj osećaj za nepravdu. Nisam mogao da verujem dokle to sve ide, mislio sam čak da radimo pozorište apsurda, da ćemo žanrovski raditi neku farsu. Međutim, toliko je nepravdi učinjeno tom čoveku koje je pisac napisao, da ih ne treba još i potencirati stilom igre. Istina, toliko je događaja i informacija u komadu da je skoro nemoguće izvući neki kostur, teško je dramatizovati tako nešto, ali Fedor Šili je uspeo – objašnjava Ćetković.
Smatra da će svakog čoveka u publici dotaći sve što i njega dok je radio na liku Mihaela Kolhasa:
– Siguran sam da će se svako prepoznati. Svi dnevno doživimo barem pet nepravednih situacija – od toga gde se neko parkirao, da li nam je preprečio put na ulici ili pešačkom prelazu, do, ne daj bože, da je neko nekog ošamario ili pokrao… Svako treba da odgovori sam na pitanje kako se s tim izboriti. Ali, nije ni to uvek lako. Nekada čovek reaguje jako burno na minimalne gluposti, jer mu se nagomilala nepravda koju oseća na svojoj koži svakodnevno. Dovoljno je da otvori mali procep u duši gde je inicijalna kapisla za burnu reakciju ili da, kao Mihael Kolhas, zapali pola kneževine. To je toliko univerzalno, da je neverovatno. Priča je iz 16. veka, Klajst ju je napisao u 19, no tu nepravdu podjednako osećamo i danas. Postoji otklon od tog vremena, ali i mnoge paralele i u tom rasponu umetnost može da deluje na pravi način – kaže naš sagovornik.
U Klajstovom komadu Mihael Kolhas se bori sa sistemom koji, umesto da njegov slučaj razmotri, uči čoveka da podnosi nepravdu, prihvati je i povuče se pred moćnom, nedodirljivom plemićkom porodicom, te pitamo koliko je zakon jačeg i danas na vlasti?
– Apsolutno! Dovoljno je da otvorite bilo koje novine i poslušate vesti. Nažalost, svuda u svetu vlada zakon jačeg.
Ćetković napominje da je u čoveku instinktivna želja za buntom, ali da se ona vremenom menja.
– Kad si mlad, moraš da se pobuniš i reaguješ burno, čak i agresivno, ali čovek se menja što je stariji, naročito kad dobije porodicu, decu. Tada počinješ da razmišljaš i gledaš svet drugačijim očima, maltene postaješ ucenjen time što želiš da sačuvaš ono najvrednije što imaš – decu.
A kako sačuvati upravo tu porodicu i izboriti se za njih u svetu u kojem nema pravde? Vojin priznaje da je teško i da svako unutar svoje zajednice treba da nađe odgovor i balans.
– Sve je unutar te osnovne ćelije društva, u zajedništvu i lepom vaspitanju. Naravno, boja mladosti i jesta boja otpora, borbe, prkosa. Kada slušam mlade kolege, prepoznajem sebe u njihovim godinama. Isto sam sve to mislio i radio, zato ću ih uvek podržati – u svakom buntu protiv nekoga ko čini nepravdu. Uvek ću stati uz njih – kaže Ćetković i dodaje:
– Bogu hvala, ima divnih mladih ljudi u pozorištu, punih žara i životne energije. Pozorište je živo i hvala vam što pišete o njemu, o nama i našim predstavama. Nekada su vesti iz teatra i uopšte kulture bile na prvim stranama, a sada ih jedva nađete. Zato uvek volim da se zahvalnim novinarima koji se bave kulturom i trude se da ove priče ipak dođu do čitalaca koji su preplavljeni svakakvim užasima.
Ono što mu pruža nadu u ovim vremenima jeste činjenica da su nam pozorišta prepuna.
– Možda je to zbog toga što su mediji preplavljeni serijama, filmovima i sličnim sadržajem, te se narod zasitio i željan je živog kontakta u teatru. Otvorila se potreba za još mnogo scena u Beogradu i siguran sam da bi bile pune. Radimo kao i vi – najbolje što možemo u korist promovisanja naše kulture, jezika, pozorišta, jer u jeziku je lepota! Ako nešto volim, to je da govorim stihove, Šekspira, Molijera…
Ćetković podseća na divnu akciju JDP-a kada su prodavali karte za stotinu dinara i “kada je red bio do Beograđanke”:
– Znate li za koje predstave su karte prvo nestajale? Za Šekspira! Ljudi su hteli da pogledaju klasična dela! To mnogo govori o tome da naša stara, dobra publika nema dovoljno novca da dođe na sve, i zato bi te akcije trebalo što češće organizovati da bi mogli da pogledaju komad u svom omiljenom pozorištu. Znate, nekad razmišljam kako sam, kao mlad čovek, smatrao da bi moj najveći uspeh bio da budem glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta i da igram u tom ansamblu. I evo me danas tu. Doduše, mi nismo to pozorište koje je ranije bilo. Tada je bilo 75 glumaca, na tri scene. Sada nas ima znatno manje, ali je ostao taj duh, taj čisti odnos prema pozorištu i umetnosti!
I za kraj ostavljamo pitanje da li je Kolhas zločinac ili heroj, a Vojin Ćetković veli:
– Nisam ja tu da mu sudim. Nadam se da će publika, kada izađe iz pozorišta, duboko u sebi promišljati o tome šta je pravda.
Bonus video: Premijera predstave „Mihael Kolhas“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
