3
Ono što je lepo, to je lepo od čoveka do čoveka. Naši mikrosvetovi, a na globalnom planu je sve ružno, tužno i melanholično, kaže autor zbirke pesama “Ponekad se probudiš u Beogradu” za Nova.rs.
Vladimir Skočajić Skoča je neko koga prate mnogi u gradu, bilo da pušta muziku nedeljom u dobro poznatoj emisiji “Gistro FM”, bilo dok piše kratke, svakodnevne priče na Fejsbuku ili kolumne, nekako se čini da svako zna šta to ima novo kod njega. Ono što je najsvežije i najvažnije je svakako njegova prva knjiga i to zbirka pesama “Ponekad se probudiš u Beogradu”. U razgovoru za Nova.rs Skoča je pričao o svom gradu, da li je lepše otvoriti ujutru oči u Americi gde je bio dve godine ili ovde, kao i šta se dobro sluša tokom ovih nadolazećih letnjih dana.
Kakav je Beograd kada se ovih dana probudite u njemu?
– Beograd je prilično skrojen po mojoj meri ili sam ja skrojen po njegovoj. Ali, knjiga se zove tako po jednoj pesmi koju jako volim. Devedesetih je postojao bend Grant Lee Buffalo, a njegov frontmen Grant Lee Phillips je mnogo godina kasnije snimio solo album na kojem se nalazi pesma „Sometimes You Wake Up in Charleston”. Čim sam video taj naslov rekao sam da kada ja budem nešto objavljivao, nazvaću po tome. Kad kažem “Beograd je po mojoj meri”, mislim da to ima veze s tim što sam proveo dve godine u Americi. Beograd mi je baš falio i svaki put kad dođem i probudim se, srećan sam jer sam opet svoj na svome. Mislim da taj naslov ima veze s tim – kad se probudiš, a svoj si na svome.
Koliko su se ovaj grad i ljudi u njemu promenili od kada ste prestali da puštate muziku na Radiju B92?
– Beograd se prirodno menja, kao i svaki veliki grad. Drugačiji je naravno nego kad sam bio mlađi i kada sam bio klinac, a ćale me budio da idem s njim u vrtić… Čini mi se da je Beograd bio malčice neviniji. Sve što je prošlost dalja čini mi se da je sve bilo malko čistije, novac je bio manje važan. Možda je to romantizovanje ili nostalgija u mojoj glavi, ko zna… Ljudi se nisu mnogo promenili. Oni su manje-više isti svuda i uvek. Drago mi je da oni koji su počeli da slušaju GistroFM sada imaju 30 ili 40 i više godina, i dalje su tu, al’ zato su tu i neki novi klinci koji se ukače na neku novu stvar.
Pored muzike, mnogo ljudi prati svakodnevno šta pišete na Fejsbuku. Koji je bio prvi impuls zbog kog ste odlučili da pišete i to delite sa drugima?
– Pesme sam počeo da pišem još kad sam bio klinac. Imao sam razne bendove, pisao sam za njih. Ali, nastavio sam da ih pišem i kada sam se osećao prilično smoreno, tužno, mahom su to bili ljubavni jadi u pitanju u to vreme, mada me i dalje ljubavni jadi pokreću. Prozu sam počeo da pišem kada sam radio na jednom portalu. Taj posao mi je bio jako dosadan tako da sam nakon posla izmišljao priče koje sam zapisivao i koje bi meni bile zanimljivije, te sam ih i kačio na Fejsbuk. Kada dođem kući, imam onaj osećaj da nisam samo popunjavao glupe vesti, nego da sam uradio nešto korisno. Sve više ljudi je čitalo i pratilo i dopadalo im se. Ujedno sam pisao i za “Politikin zabavnik” pre više od 10 godina. Prestao sam da radim i bio sam u problemu jer su mi dugovali neku lovu. Zbog toga sam počeo da kačim svoje priče ne bi li me neko zvao za neku tezgu. I urodilo je plodom. Danas sam jako zadovoljan i nisam to očekivao. Za pisanje mi je jasno da se ljudi identifikuju sa tim stvarima, ali za “GistroFM” koju sada presluša između 1000 i 2000 ljudi – meni je to suludo veliki broj. Kada sam počinjao, slušala me je devojka i najbolji drug i to je bilo to. Sada me to održava u životu i dozvoljava mi da radim ono što najbolje znam i najviše volim.
Rekli ste da su vaše pesme uglavnom tužne i melanholične. Zašto?
– Pesme su refleksija vremena u kojem živimo. Nikad mi nije bio poriv da pišem kada se osećam super srećno i zadovoljno. To se ne dešava. Pesmu pišem kada sam neraspoložen. One govore o tome kakvi su ljudi danas, kakve su moje komšije, devojke, prijatelji… Odlike ovoga što živimo.
Mislite li da živimo tužnu i melanholičnu realnost?
– Naravno da mislim. Pogotovo sada poslednjih godina. Planeta i trenutak u kojem se nalazi mene podseća na kraj tridesetih godina prošlog veka. Prošla je korona, svuda su poplave, prirodne nepogode, rat u Ukrajini, zvecka se oružjem i ovde kod nas na Kosovu. Sve mi to deluje previše tužno. Imam osećaj kao da se kuva iza brda nešto veliko i nimalo lepo. Ono što je lepo, to je lepo od čoveka do čoveka. Naši mikrosvetovi, a na globalnom planu je sve ružno, tužno i melanholično.
Bili ste u Americi ali ste ipak odlučili da se vratite. U jednom intervjuu ste rekli da vas “Vučić i situacija kod nas manje boli od kada ste se vratili”. Zašto?
– Jer sam se pomirio sa činjenicom da ovde nikada neće biti mnogo bolje nego što je sad. Onaj period između 2000. i 2003, kad je otišao Sloba i pre nego što su ubili Đinđića, mislim da je to najbolje što Srbija može. U budućnosti treba takav period da produžimo, da što duže traje. Pre i posle toga će uvek biti neki Sloba, Vučić i ostali smarači. Pre Amerike sam mislio da ti tu nešto možeš da menjaš na duže staze. Sada je meni moj mikrosvet mnogo važniji. Odem na radio, puštam muziku, šetam se peške gradom, svratim u pekaru, popijem jogurt i gledam se sa belim brkovima u ogledalo, sretnem druga, otkrije mi neku novu stvar koju je slušao, pa opet puštam nešto što želim, pišem… To su sitnice koje me toliko raduju da nemam živaca da palim vesti i da se nerviram šta je budala rekla jer budala je tu, pratio ja ili ne. Moj Beograd je nešto što nema veze ni sa jednim gradonačelnikom, partijom, bivšom, sadašnjom ili budućom.
Verujete li da muzika nešto može da menja ili bar utiče?
– Ne mislim da ona može da promeni nešto na globalnom nivou. Kada sam bio klinac ložio sam se na to “muzika jednako revolucija”, sad ćemo mi da slušamo Rage Against the Machine i idemo da skinemo zlotvore. To možeš da misliš sa dvadeset i nešto godina. Kad malo porasteš skapiraš da to baš i nije tako. Meni je muzika pre svega bekstvo od svega toga. Muzika je deo tog mikrosveta koji sam malopre pominjao. Ti ljudi koje ja slušam pevaju o raznim stvarima, o emocijama, običnom čoveku, svakodnevici i to ukomponuju na divan način. Pobegnem u muziku od svih tih odvratnih stvari oko nas. E sad, da očekujem da će neka muzika nešto da promeni, ili da će nastati neki novi Vudstok i da će ljudi da pobesne i da skinu lošu vlast negde na svetu, to nema teorije. I ta ekipa koja se ložila na Vudstok kasnije su početkom osamdesetih postali advokati i smarači. To isto ima veze sa čovekom, čime se bavi, šta radi i kako je odrastao… Muzike ima i biće je i to je jedna od lepih stvari na ovom svetu.
Šta je to novo što ste slušali i što vam ovih dana prija?
– Slušam u poslednje vreme bend The Lemon Twigs. Dva brata iz Njujorka koji sviraju poput The Beach Boys, Beatlesa… Imaju novi album “Everything harmony” i mnogi mi se dopadaju. Takođe, nedavno se pojavio novi singl “Kisses” grupe Slowdive koju jako volim. Uskoro će leto, a uvek kada krene leto ja volim da slušam neku laundž muziku za opuštanje. Imam folder sa havajskom muzikom iz pedesetih i šezdesetih. To je muzika u kojoj čuješ more. Kao i brazilska muzika, bosanova… Takođe, „ubijam“ sa slušanjem The Beach Boysa. Uvek ima dobre muzike za one koji imaju vremena i želje da je traže.
Bonus video: Kit Ričard – Neuništivi buntovnik
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
