0
Treba odmah reći da romani u selekciji za NIN-ovu nagradu jesu očekivano generacijski i poetički raznoliki: ta raznolikost već dugi niz godina jeste adut savremene srpske književnosti, nešto što zavređuje i kritičarsku, i teoretičarsku, i kulturološku pažnju.
Očekivane su, i stalno se obnavljaju, egzistencijalne teme, teme rata, formativnih iskustava i odrastanja, etičkih izbora i kulturnih konflikata; očekivane su, ali ne uvek u istoj meri prisutne, teme reinterpretacije istorijskih i ideoloških platformi; očekivane su, i stalno u ekspanziji, teme aktualizacije kako bliske prošlosti, tako i one davne.
U romanima objavljenim 2023. uočljivo je da se afirmisani pisci drže svojih odavno izabranih poetičkih i imaginativnih koloseka, i ne bi se reklo da ima iznenađenja ili neočekivanih zaokreta, sem kad je u pitanju „Pakrac“ Vladana Matijevića, ranijeg laureata koji je ponovo finalista NIN-ovog izbora. Ovaj vrsni pisac strateški menja temu i fokus u odnosu na svoja ranija dela, svesno tražeći prostor u senci Dragoslava Mihailovića, nudeći čak neku vrstu gorkog omaža stvarnosnoj prozi u svom bavljenju „poniženima i uvređenima“.
Raniji laureat NIN-ove nagrade Vladimir Pištalo je, sa druge strane, ostao na tragu romantizovanja tradicije u kontekstu propitivanja udela lične odluke i hirova sudbine u životima malih a važnih ljudi. Kod njega i dalje otkrivamo dobro znane načine egzotizacije Mediterana: čitalačka očekivanja nisu izneverena ni kad je u pitanju zaneseni poetski jezik, ni kad je u pitanju gorak humor i slatka nostalgija kojima Pištalo već tradicionalno dobro raspolaže.
Kada je u pitanju finale izbora za laureata 2023, mora se reći da je ovoga puta i iskustvo i kvalitet na strani dvojice pomenutih, ranijih laureata ove oduvek i zauvek važne i prestižne nagrade. Očekivanja čitalaca i kritičara ispunili su autori čija su se debitantska dela već nalazila u finalu ili nadomak njega, a sada su vrednost potvrdili dospevši do samog finiša sa svojim drugim romanom (Ljubomir Koraćević i Stevo Grabovac). Lestvicu očekivanja od ovogodišnje ekspertske evaluacije produkcije podigli su i oni raniji laureati i finalisti koji su odbili da učestvuju u trci, ili sukobima interesa i nemilošću propozicija bili udaljeni iz procesa selekcije.
Naklonost žirija biće verovatno na strani Srđana Srdića koji se, sve su prilike, konačno potrudio da temu svog doktorata, koji se bavio fikcionalnim i nefikcionalnim u prozi Džonatana Svifta, pretoči u „pozu za prozu“ kakva bi nas povremeno mogla podsetiti na rane radove Dubravke Ugrešić. Upravo zbog poštovanja dela i rada Dubravke Ugrešić, Judite Šalgo i Biljane Jovanović, zbog važnosti njihove zaostavštine, više je nego tužno što nijedna autorka nije izabrana u finale.
Šteta je što žiri nije imao više sluha za roman Staše Bajac, koji se, neobjašnjivo, nije pojavio ni u širem izboru, i pomalo je tužno što šansu za finale nisu dobili Laura Barna, Oto Oltvanji i Bojan Krivokapić. Priznanje je jedno, a čitalački izbor i pre i posle proglašenja dobitnika je bogat i izazovan, ko god da dobije lentu. Ono što sve nas treba da zaokupi čim napetost žiriranja mine i dobitnik bude proglašen, jeste pitanje dostupnosti knjiga.
Ukoliko NIN-ova nagrada nastavi da postoji, a to je u opštem interesu, trebalo bi pooštriti uslove nominovanja romana, ali tako da to pooštrenje bude motivacija za veću prisutnost knjige u prodaji i u medijima. Izdavač bi trebalo da bude u mogućnosti da svojim izdanjima obezbedi čujnost i prisutnost, ne samo preko društvenih mreža nego i u carstvu knjižare i biblioteke. Pošto to ne zavisi samo od njega, vreme je da se svi oni od kojih direktno zavisi egzistencija izdavača ozbiljno pozabave pitanjem dostupnosti knjiga. Ne samo romana.
Bonus video: „Sa Cvejom“, knjiga o Branku Cvejiću