2
Nenad Racković je mapirao kulturološki rascep, promenu, koja se desila smenom generacija. Uprošćeno, stariji ga vole, mlađi ne, kaže za Nova.rs autor monografije umetnika “In Trance We Trust”.
Džoni Racković otima pažnju, kaže za Nova.rs fotograf Srđan Veljović, autor izložbe „In Trance We Trust“, koja je otvorena u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti, ali i istoimene monografija o poznatom konceptualnom umetniku performansa Nenadu Rackoviću.
Kako je došlo do ideje za monografiju i izložbu?
– Moja fotografska arhiva Džonija Rackovića je ogromna. Znao sam da me čeka, ali nikada nije bilo vremena da počnem time da se bavim. Osim ogromnog posla, bio sam svestan kompleksnosti teme – kako Rackovića iskomunicirati, kako ga smestiti. Šta je on? Sam Racković je počeo da me pritiska da uradim nešto. Poslužio mi je i postkovid period, kada sam imao viška vremena i uložio ga u obimni portfolio. To sam spakovao u knjigu, koju sam napravio u jednom primerku. Na osnovu nje, galerija “Arte” iz Beograda je stala iza projekta i evo, godinu dana kasnije smo tu.
Kako ste se spojili ti i Racković, kako je krenula vaša saradnja?
– Nekako prirodno. Prvi njegovi nastupi u galerijama, brusilica kao sredstvo umetničkog izražavanja… Kako su susreti postali učestali pokušao sam da razumem o čemu se sve tu radi. Zatim je došlo do serije sesija koje bi se mogle opisati kao performansi za kameru. Zatim smo, pre sticajem okolnosti, nego drugačije, bivali akteri zlatnog doba beogradskog tehnoklabinga, tokom ranih 2000-tih. Njegovu skejtersku fazu sam morao da ispratim, posle svega.
Ima ljudi koji kažu da je Džoni Racković, i njegov život, sam po sebi jedno umetničko delo. Kako ti to zvuči?
– Racković sobom, svojim telom i prenaglašenim ponašajnim strategijama izvodi svoju umetnost u javnom prostoru. Sigurno je da ne može biti neprimećen, i deluje kao agens provokacije koji inicira reakciju, mišljenje, stav. Ako ono što on izvodi jeste umetnost, trebalo bi da mu budemo zahvalni na tome jer je i umetnik i medijator i propagator.
Ljudi se dele na one koji ga baš vole i one koji ga baš ne vole. Racković je nepredvidiv, impulsivan… Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa njim?
– Racković je, sprovodeći svoju strategiju, mapirao kulturološki rascep, promenu, koja se desila smenom generacija. Uprošćeno, stariji ga vole, mlađi ne. Mada naravno podela nije tako jednostavna. Ta ekscesivnost, razlika, odstupanje od normi, koji je modus operandi njegovog življenja, ne ostavlja prostor za ravnodušnost. Razlika može voditi ka nasilju ili ka prijateljstvu. Jedan od tekstova u knjizi “Homo Ludens” Teodore Jeremić je objasnio poziciju onih kojima je Racković previše. A mi smo naš posao sprovodili bez dogovaranja. Susreti su nekada bili intencionalni, nekada ne. Te neke bljeskove bih fotografisao. Vrlo profesionalan čovek.
Fotografije prikazuju umetnički izraz Rackovića podeljen u četiri celine: performativne aktove – katalog telesnih izražajnih gestova, skejterski identitet, klaberski identitet i na kraju „higijenu“, odnosno pročišćavanje. Objasni nam malo ovu podelu…
– Podela se sama uspostavila posmatrajući sled slika. Katalog telesnih gestova je njegovo izvođenje za kameru telesnih izražajnih radnji koje inače rasipa u javnim prostorima, galerijama, tehno klubovima. Ovde ih je izveo za kameru što je rezultovalo serijom fotografija koje njegovu telesnost i izražavanje telom objašnjavaju.
Tehno i skejt – dve su aktivnosti koje je Racković izvodio u životnoj dobi za to neuobičajenoj, s namerom i velikom posvećenošću. Citiraću ga po sećanju sa otvaranja izložbe: „Proživeti drugu mladost živućeg života!“
Higijena pročišćavanje je fotografski zapis nastao oko Božića, mislim 2014. koji predstavlja čin higijene, kupanja i obedovanja skromne usamljeničke božićne trpeze. Na neki način prekid ovog prethodnog i okretanje ka profesiji književnika. U tom smirenom registru se knjiga i završava.
Šta te novo zanima, šta planiraš i pripremaš?
– Imam spremljene dve knjige, “Osamdesete”, koja tretira taj period na slučaju adolescentske zajednice novobeogradskog bloka 45, kao i “No Man No Trouble”, fotografska knjiga koja se serijom planinskih, visogogorskih motiva, bavi činjenicom da je naša, i medijska i lična i politička percepcija stvarnosti izrazito subjektivna. Nalik animizmu, pojavama i stvarima dajemo značenja koja želimo, prenebregavajući često realnost samu. Te dve knjige bih voleo da objavim. U 2023. imam zakazanu izložbu u Zagrebu, što me raduje.
Radio si puno toga kada je fotografija u pitanju, od rokenrola, svih vrsta umetnosti, pa do politike. Šta je ono u čemu si najviše uživao kada se osvrneš iza sebe?
– Imam sreće, birao sam i biram da radim ono što podržavam, i volim. To je veliki luksuz.
Racković je jedna od najvažnijih pojava urbane kulture Beograda. Zašto je pojam “urbano” prezren ovde? Skoro da je sramota pominjati ga. Možda zato što ljude asocira na nekakvo “foliranje”?
– Stvarnost i jezik koji je opisuje se često razilaze. Stvarnost se veoma brzo menja, a kao društvo smo lenji ili nesposobni da proizvodimo dovoljno smisla. Zato danas urbano ne označava ništa.
Sva najvažnija događanja u ovom gradu poslednjih decenija ispratio si svojim foto-aparatom, direktan si svedok različitih transformacija. Kako ti izgleda Beograd danas?
– Uh, to stvarno ne znam. Malo sam ostavio Beograd. Mnogo se menja, isključivo kapitalom, novcima. Po svim parametrima beskrupulozno. Tu je Racković dobar kao primer da je moguć i neki drugačiji život. Živući život.
Bonus video: Džoni Racković vozi skejt po Dorćolu
