0
Filmovi menjaju svet i važno je to uzeti u obzir kada se bavite ovim zanimanjem, kaže reditelj Ruben Ostlund, u ulozi izvršnog producenta filma "Fantastična mašina".
„Imam jednu ideju“, kaže Ruben Ostlund. „Šta ako biste smeli da koristite kameru samo ako imate dozvolu? Za oružje vam je potrebna dozvola – barem u razvijenim zemljama. Kamera je takođe moćan alat.“
On se smeje, mršav i bradat, u kafiću okruženom knjigama u Stokholmu. Dvostruki dobitnik Zlatne palme – za art satiru „Skver“ i bizarnu komediju „Trougao tuge“ – Ostlund shvata filmsku umetnost ozbiljno. Strahuje da drugi možda nisu tako odgovorni, piše “Gardijan”.
„Filmovi menjaju svet i važno je to uzeti u obzir kada se bavite ovim zanimanjem. U industriji zabave postoji čudan osećaj da ako se bavite fikcijom, onda to neće uticati na svet. Morate se prilično boriti da biste ljudima objasnili kakav efekat imaju slike koje konzumiramo.“
Ne samo fikcija, pojašnjava on. Evo još jedne ideje: „Da nije dozvoljeno koristiti slike kada izveštavate o društvu.“ Njegov saputnik, Aksel Danielson, smeška se, pre nego što se još jedan mladi reditelj, Maksimilien Van Ertrik, koji govori preko video poziva, uključuje: „Ili da nije dozvoljeno iznositi mišljenje pre nego što ste o tome razgovarali sa komšijom.“
Sva trojica muškaraca pripadaju istoj opuštenoj akademskoj i filmskoj kolektivnoj grupi. Ostlund je sada izvršni producent prvog filma Daniela i Van Ertrika, o odnosu društva prema kameri. „Fantastična mašina“ – kako ju je Edvard VII nazvao posle gledanja bogate francuske generalne probe njegove krunidbe 1902. godine – premijerno je prikazana na Sundance-u, gde je osvojila posebnu nagradu žirija za kreativnu viziju. Film je skroman ali ambiciozan: za 88 minuta vas odvodi od prve kamere do 45 milijardi kamera danas preko Leni Rifenštal i Evrovizije.
Veliki problem, slažu se svi, jeste što ljudski razvoj zaostaje za tehnologijom. „Sada imamo fantastičnu priliku u džepovima da prenesemo ljudsko iskustvo“, kaže Danielson, „ali svakog dana vidite nešto na internetu što vas natera da pomislite: da li je ovo zaista najbolje što možemo da uradimo? Ne mislim da je ljudsko društvo zaista dovoljno sazrelo u tome kako koristimo ovo.“
Odgovor, smatraju oni, jeste medijska pismenost, koja je neophodna da biste ostali na površini među pokretnim slikama. Van Ertrik je nadgledao napore da film bude prikazan u školama (oko 11.000 tinejdžera ga je sada videlo). „U Švedskoj, ljudi gledaju svoje ekrane devet sati dnevno; za mlađe ljude, to je više sati nego što provedu u školi. Ipak, u školi jedva da govore o tome kako se orijentisati u ovom svetu.“
Takvo opuštanje je razumljivo, kaže Ostlund. „Odjednom napuštamo društvo zasnovano na tekstu i prelazimo na društvo zasnovano na slici i stari školski sistem više nije toliko cenjen.“ To, smatra on, nije zbog same digitalizacije, već ključne uloge koju kamere igraju u takvoj promeni koraka.
Danielson klima glavom. „Fotografija je toliko snažna zato što, za razliku od teksta, zaobilazi toliko slojeva intelekta.“ Knjige, kaže, pružaju neuporediv uvid u to šta neko može da misli. Postoji naivnost u vezi sa koliko empatije omogućava gledanje nekog drugog na ekranu.“
Za dokaz, Van Ertrik ukazuje na populizam prethodne decenije i polarizaciju koja se nastavlja: „Pogledajte sukob u Izraelu i Gazi.“ Način na koji konzumiramo takve slike, kaže Danielson. „Mislim da će nas algoritmi ubiti pre nego što se suočimo sa ekološkim problemima. Oni nas guraju u zečje rupe gde nemamo kontakt sa drugim ljudima ili idejama. Kada su u pitanju algoritmi, mi smo samo potrošači, ne građani. Mislim da se to mora promeniti.“
Ostlund se uključuje: veseliji od svojih kolega, više je optimista. Ovi nedostaci ističu ono što je toliko posebno kod bioskopa, kaže on: „On nudi neku vrstu građanske skupštine, gde svi reaguju i počinju da formulišu stvari zajedno. Fizički susreti na kojima možete diskutovati o tome šta ste doživeli postaće sve važniji kako ljudi ulaze u meta svet.“ Film pruža priliku da se upitamo o svom svetonazoru, kao i da ga učvrstimo. „Konačno smo shvatili da njegova suština nije veliki ekran. To je obrada informacija na potpuno drugačiji način, jer neko možda pita šta mislite. Kada gledate stvari pojedinačno, ne obrađujete slike na intelektualan način već kao zombi.“
„Mislim da ste potpuno bombardovani algoritmom koliko je naš svet ispunjen konfliktima“, kaže. „Istina je da iz ovoga izlazi toliko sjajnih stvari. Verujem da ćemo imati najobrazovaniju generaciju ikada.“
Desetogodišnji sin Danielsona nedavno ga je pitao zašto jedan video nema očigledne reklame ili sponzore. „Razmišljati o mehanizmu i znati da postoji ekonomski interes iza svakog videa je neverovatno“, kaže njegov otac, ponosno.
Ostlund pljeska od oduševljenja: „Sledeća generacija će biti marksistička!“ Ili bar će imati sumnjičav stav prema tome kako trenutno reagujemo. „Žena mog brata mi je rekla: ‘Možda ćemo za 30 godina gledati unazad snimke nas samih kako koristimo ekrane na isti način kao što sada gledamo kada je svako stalno pušio.’ Možda ćemo reći: ‘Bože, bili smo ludi!'“
Bonus video: Dokumentarni filmovi u trci za Oskara (2024)