0
Za razliku od generacije naših roditelja koji su imali niz istorijskih tragedija, počev od raspada zemlje u kojoj su rođeni, preko rata, sankcija, protesta, mi smo uvek bili, uslovno rečeno, "pod staklenim zvonom", kažu za Nova.rs reditelj Siniša Cvetić i scenarista David Jakovljević, autori filma "Usekovanje" uoči beogradske premijere 7. februara u mts Dvorani.
Jedna obična savremena porodica je za trpezarijskim stolom. Slavi se Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Postepenim zahuktavanjem, kroz prazničnu atmosferu i alkohol, kao i pojavu nenajavljenog gosta, dolazi do otkrivanja mnogih porodičnih tajni. Ovo bi ukratko bio sinopsis debitanskog filma Siniše Cvetića po scenariju Davida Jakovljevića „Usekovanje“.
Ova nesvakidašnja, moderna, inteligentno promišljena drama koja kroz jednu porodicu oslikava naše društvo, sa svim nasleđenim traumama, generacijskim jazom i društveno-političkom situacijom koja utiče na mlade generacije, prikazana je na nedavno završenom Kustendorfu. Nakon višeminutnih ovacija i uzvika „bravo“ duboko dirnute publike, imali smo priliku da razgovaramo sa autorima.
– Želeli smo da napravimo film koji će biti umetnički, ali ipak pristupačan, razumljiv, koji dobro komunicira sa sadašnjim trenutkom. Mislim da smo u tome uspeli jer su reakcije dosad bile veoma pozitivne. Uprkos generacijskom sentimentu koji film nosi i starija publika je reagovala lepo. Najviše, naravno, imamo tremu sada, pred beogradsku premijeru – kaže za Nova.rs Siniša Cvetić o ostvarenju koje je prikazano u Moskvi i Sopotu, osvojivši brojne nagrade.
Glumac Pavle Mensur sjajno oslikava Jovana, „crnu ovcu“ u porodici, koji ima 22 godine i na putu je da postane narkoman. Kroz njegov lik prikazan je veliki problem mladih – narkomanija, a David Jakovljević ističe da je u pitanju „metod nošenja sa stvarnošću koji živimo, za koju su odgovorni ljudi na pozicijama i upravljaju društvenim sistemom, a to nisu mladi.“
Ali, kako naglašava reditelj Cvetić, na kraju će se ispostaviti da nije samo Jovan „crna ovca“ jer se cela porodica suočava s godinama skrivanim problemima.
– Generacije se između sebe ne razumeju, ali su neraskidivo povezane. Želeli smo kroz sliku jedne porodice da prikažemo presek društva, kako je sve povezano i oslanja se jedno na drugo – priča Jakovljević, dodajući da u svim generacijama postoji „napor i otpor da se o problemima priča“:
– Vaspitani smo da ćutimo. Jovan, koliko god pripadao mlađoj generaciji koja je mnogo otvorenija, jako teško dolazi do toga da zaista progovori i podeli sa ostalima šta ga muči. Osim toga, ovde postoji sistem podsvesne edukacije da se problemi tradicionalno guraju pod tepih i to je model koji lako usvajamo i primenjujemo ga na naše probleme. Želeli smo da dođemo do katarze, koja će „razbiti“ ta ograničenja i stege, kako bi nestala podela među generacijama!
Cvetić ističe da nisu želeli da prave eksplicitno politički film, ali da podtekst postoji jer se ti problemi slamaju na ljude koji žive u našem društvu i ostavljaju posledice:
– Ova naša porodica se zbog raznih socijalnih pritisaka, životnih odluka, društva i trenutka u kome se nalazi Srbija – slama. Ne samo zato što oni međusobno nisu u stanju da razgovaraju, nego što je generalno sve jako teško. Da komuniciraju, možda bi bilo malo lakše, ali kultura guranja pod tepih jeste politička kultura u Srbiji. Način na koji „operiše“ ova naša porodica je način na koji „operiše“ celo naše društvo. Ništa nije iskreno, direktno, nije dovoljno transparentno, ne izbacuju se stvari napolje, niti se rešavaju. O svemu se ćuti i skriva se iza lažnih priča – mišljenja je reditelj.
Jakovljević dodaje da su mladi svakodnevno pod pritiskom društva, ali nalaze način, kao i svaka generacija pre njih, da ih prevaziđu – „neki uspešno, a drugi nažalost to ne uspevaju sami“.
– Naša generacija mladih ima tu uslovljenost življenja apsolutno drugačijeg života od generacije svojih roditelja koji su imali niz istorijskih tragedija, počevši od raspada zemlje u kojoj su rođeni, preko rata, sankcija, protesta… Mi smo uvek bili, uslovno rečeno, „pod staklenim zvonom“. Odrasli su nas smatrali privilegovanim jer nismo toliko „iščeličeni kao oni“. Međutim, svaka generacija ima svoje nasleđe i patnje. Mislim da je naša patnja samo drugačije formulisana, nije bukvalna i materijalna, nego je više psihološka, emotivna i unutrašnja i iz tog razloga teže je da se locira i adekvatno, blagovremeno iskomunicira – kaže scenarista, a Cvetić na kraju zaključuje da su „pod staklenim zvonom tranzicije i neoliberalnog kapitalizma“, dakle jednim „vrlo uslovnim staklenim zvonom“.
Vrlo upečatljivu ulogu bake odigrala je Aleksandra Pleskonjić, a autori ističu da su želeli kroz likove bake i deke da prikažu različite strane jedne generacije:
– Deda i baba su malo zapostavljeni likovi, ali su tu. Deda koji je nepokretan u krevetu predstavlja smrt – Tanatos, a baba koja je živahna ide na sastanke, doteruje se i želi da bude moderna je Eros – život. Baba na kraju ima više životne energije nego svi oni, a deda je potpuno u mulju. I on je oličenje tih nasleđenih trauma koje se prenose na sledeće generacije. Otuda njegov sin, Jovanov otac, koji je ostao traumatizovan, nesposoban da išta promeni, pa i razvod koji krije od svih… Pasiva je dominantna tema, niko ništa povodom bilo čega ne radi. I to je ogledalo našeg društva. Međutim, želeli smo da napravimo optimističniju sliku mladih koji, iako prikazani u potpunom mraku, žele da se izbore i progovore!
Bonus video: Emir Kusturica na otvaranju Kustendorfa