0
Cvejić shvata da treba ići kod sudije za prekršaje: Jao, nemojte, molim Vas, platiću šta god treba. Bez uspeha. Policajac odlaže Cvejin pasoš u unutrašnji džep uniforme i upućuje ga kod sudije za prekršaje u obližnje lepo uređeno seoce kraj puta.
Knjiga „Sa Cvejom“, o našem čuvenom glumcu Branku Cvejiću, u izdanju izdavačke kuće “Clio” i Fondacije “Moj Balkan”, na 410 strana, sačinjena je od čak 70 tekstova i intervjua, 188 fotografija i predstavlja važan dokument o izuzetnom umetniku i njegovim dostignućima u našoj kulturi.
Knjigu je priredila Beka Vučo u saradnji sa uređivačkim odborom koji čine Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević i Zoran Hamović. Uz dozvolu priređivača i izdavača, tokom pet dana objavljivaćemo delove tekstova koje su pisali prijatelji i saradnici Branka Cvejića. Počinjemo sa segmentom iz teksta glumca Svetozara Cvetkovića:
„120 na sat“
„Vozio je 120. Ograničenje 60. Slovenija, još mlada država, i put dobar, mada još uvek ne auto(put). Više regionalni, sa tim datim ograničenjem, al’ dobar, pa on vozi najsporije što može. Dakle 120. Jovan (Ćirilov) je mirni suvozač, poštuje odluke vozača. Što se vožnje tiče, a i za ostalo je imao poverenja, tek primedbi na brzinu nema, ne bi imalo smisla. 120, brzo ka Ljubljani, premijera je, a SNG je, a Pipan je, a Samobor je, a Šugman je… I radar je. Vozač, sad već primetno nervozan, zaustavlja svoj bolid uz četiri upaljena migavca. To je Cveja.
– Dobar dan, dobar dan, znam prebrzo sam vozio, u redu je, priznajem…
Uniforma slovenačkog policajca ne odaje preteranu strogost, ali moraš da je poštuješ.
Policajac: Dober dan, lepo prosim Vaše dokumente!
Cvejić: Da, da, izvolite molim. Mislim znam, vozio sam prebrzo, šta treba, kazna, sve je u redu, samo žurimo na premijeru!
Jovan: Ju, kako zgodan policajac…
Cvejić prostreli Jovana pogledom. Jovan (zbunjeno) podiže obrve.
Policajac: Mi lahko prosim daste svoj potni list, gospod.
Cveja (ne govori slovenački, ali ga razume): A, nisam Vam dao pasoš, oprostite, izvolite. Mislim znam, brzo sam vozio, u redu je, mislim nije u redu, ali platiću kaznu šta treba.
Policajac: To je radarska kontrola, vozili ste stodvajset, omejitev je šestdeset.
Cveja: Da, da, izvinite, žurimo, predstava, gledališče, premijera – kolika je kazna, sve je u redu. Jovan nemo pogleda policajca.
Policajac: Gospod, vozili ste dvakrat hitreje od dovoljene hitrosti, po prometnem zakonu RS za tak prekršekni mogoče plačati mandatne kazni, morate k sodniku za prekrške.
Cvejić shvata da treba ići kod sudije za prekršaje: Jao, nemojte, molim Vas, platiću šta god treba.
Bez uspeha. Policajac odlaže Cvejin pasoš u unutrašnji džep uniforme i upućuje ga kod sudije za prekršaje u obližnje lepo uređeno seoce kraj puta.
Sudkinja za prekršaje: Dober dan, gospod Cvejić, potrebujete prevajalca?
Cvejić: Ne, molim Vas, ne, ne treba prevodilac, ja razumem slovenački, samo mi kažite šta je kazna, da ne zakasnimo na predstavu.
Sudkinja: Po členu tem in tem, zakona tega in tega, ste vozili z dvakratno hitrostjo in vam zato ne moremo naložiti globe, temveč vam bomo dodelili dobrodelno delo v trajanju od 48 ur na zasebni kmetiji v tej vasi, kjer vam je predpisan ukrep spoštovanja prometne signalizacije v Republiki Sloveniji.
Cveja i Jovan se zgledaju, sad im već treba prevod, a i Vama verujem, pa ga ispisujem: po članu tom i tom, zakona tog i tog, a kako ste vozili brzinom duplo većom od propisane, ne može Vam se naplatiti kazna, već se upućujete na dobrotvorni rad u trajanju od 48 sati u privatno gazdinstvo u ovom selu, koji Vam se propisuje kao mera da poštujete saobraćajne znake u Republici Sloveniji.
– Mooooolim Vas, neeeee, o samo to neeeee – dostojanstveno zapomažu obojica. Jovan i Cveja uglas: Ali premijera za dva sata…
Sudkinja je mirna i neumoljiva.
Najzad shvata da je kao mala gledala Cvejića te joj je bio omiljeni lik, pa popušta i izriče kaznu u visini ovdašnje mesečne plate. Sad i ona progovara srpski:
Morali bi ste otič do pošte, za platit kaznu i donet mi papir da ste plačao.
– Da, daaaaa – veselo odgovara naš junak, ostavlja Jovana da zabavlja sudkinju, plaća kaznu, donosi potvrdu, smešta Jovana u auto i odlaze na put do policajca koji im „čuva” pasoš. Ovaj im ga sa ozbiljnošću predaje uz: Sretno, lepo potujte!!! Vožnja je sad lagana, i stići će se na premijeru, nemo je u kolima. Tek da razbije monotoniju oglasi se Jovan – a baš zgodan policajac!
Cvejić ne reaguje, vozi i ima poverenja u njega. Branko Cvejić mi je ovu priču ispričao bar deset puta na našim putovanjima u kojima smo osvajali glavne gradove naših nekadašnjih republika, jezdeći njegovim ili mojim autom po već novoizgrađenim ili tek zakrpljenim putevima nekadašnje nam zemlje, kojoj smo ostali da pripadamo i borili se da je još imamo. Zemlju nismo uspeli da sačuvamo, ali smo se zajednički borili da naši teatri ostanu ono što su u toj zemlji bili. Cveja je uspeo da zaustavi promenu imena teatra koji je vodio, te je JDP, verujem zauvek, ostalo Jugoslovensko i ni na jednoj destinaciji ga niko nikad popreko nije zbog toga pogledao.
Naprotiv, njegova ideja jugoslovenstva u pozorištu ostala je ne kao nostalgija, već kao činjenica koju je njegov teatar uspeo da nametne na umetnički način svuda gde je nastupao. JDP je bio prvi u Zagrebu, Atelje u Sarajevu pa Mariboru, a onda smo odlučili da, kako već zajednički putujemo jednim autom, i mi, Atelje i JDP – dva ljuta konkurenta, zakopamo „ratne sekire”, možemo i moramo zajednički organizovati gostovanja i dane našeg pozorišnog Beograda na celom prostoru koji smo ljubomorno shvatali „našim” u smislu pripadanja. Vezivali bismo po 5–6 najboljih predstava koje smo imali, putovali sa njima zajednički na liniji Zagreb, Ljubljana, Maribor, Sarajevo i sa ushićenjem doživljavali ne samo uzbuđenje naših glumica i glumaca koji su nekad i razbijali strah prelaskom na drugu teritoriju, već i uživali u opčinjenosti naših domaćina našim predstavama, koje su bile jedini pravi dokaz da smo ŽIVI, da uprkos svemu postojimo, pre svega kao LJUDI.
Bili su to suzni aplauzi, a onda smo sve te naše prijatelje, istomišljenike, konkurente, ali pripadnike jedne misli i osećanja, pozivali da dođu kod nas. Beograd, JDP i Atelje su ključali u uzbuđenju što mogu opet da čuju i vide svoje junake zagrebačke, slovenačke i sarajevske scene. A mi smo se trudili da budemo ne samo dobri domaćini…“
Knjigu SA CVEJOM po ceni od 3.234 din (30% popusta) možete poručiti na: [email protected] i [email protected] tel. +381 11 3035 696 +381 63 220 870, IP CLIO, Gospodar Jovanova 63, 11 000 Beograd
Bonus video: „Sa Cvejom“, knjiga o Branku Cvejiću
