5
Mislim da je Sanremo bio simbol popularne kulture. Nije slučajno da se u Jugoslaviji razvijala cela infrastruktura festivala po uzoru na njega. Sanremo je bio pravi saundtrek za vreme otvaranja prema svetu kao što je bila decenija 1955-1965, kaže u intervjuu za Nova.rs Frančeska Rolandi, autorka knjige "Dvadeset četiri hiljade poljubaca".
Knjiga “Dvadeset četiri hiljade poljubaca/ Uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955-1965)” Italijanke Frančeske Rolandi, izašla je nedavno u izdanju beogradske Geopoetike. U pitanju je studija o kulturnim uticajima i preplitanjima italijanske i jugoslovenske kulture onog doba u oblastima modnih trendova, zabavne muzike, radijskih I televizijskih programa, stripova, filmova… Kako su Sanremo, pesme Adrijana Ćelentana i Rite Pavone, Alan Ford i popularni običaj kupovine u Trstu, doprineli da se jugoslovenska publika upozna sa Italijom. Ovo je knjiga o tome kako su se uticaji sa zapada, odnosno Amerike preko Italije prenosili u Jugoslaviju, a potom i dalje na istok.
– Sve je slučajno počelo. 2006. godine prijavila sam se za praksu u nekom od Italijanskih instituta za kulturu, a kao opcije sam odabrala Beograd i Beč. Fasiniralo me je to, što su mi oba grada bila nepoznata, tabula rasa. Kad sam bila na fakultetu učila sam francuski i španski pa sam bila okrenuta ka mediteranskim zemljama. Dakle, dobila sam Beograd i sve je nekako krenulo. Na kraju se ispostavilo da će mi to prvo iskustvo biti presudno jer sam kasnije počela da se bavim istorijom Jugoslavije i dugo sam živela na ovim prostorima – kaže Frančeska Rolandi na početku intervjua za Nova.rs.
Kako ste došli na ideju da pišete o temi uticaja italijanske kulture na Jugoslaviju baš u periodu 1955-1965?
– Činilo mi se da italijanska pop kultura u bivšoj Jugoslaviji, osim što je i dalje popularna, probudila uspomene na jedno prošlo vreme, na godine otvaranja Jugoslavije ka svetu. Zapravo u 50-im i 60-im godinama, koje ja u knjizi proučavam, Italija je mnogo uticala na rađanje lokalne pop kulture u Jugoslaviji. Pored toga, Italija je odigrala ulogu posrednika između zapadnih kulturnih trendova i Jugoslavije.
Kako ste doživeli Beograd I Srbiju kada ste došli ovde da boravite jedno vreme? Kakav je bio utisak o gradu, ljudima…?
– Kad sam bila prvi put u Beogradu, situacija je bila potpuno drugačija u odnosu na današnju. Beograd je bio izuzetno gostoprimljiv sa mnom, upoznala sam sjajne ljude. Građanima Srbije bile su potrebne vize za putovanja u Evropskoj uniji i turizam nije uopšte bio razvijen u Beogradu pa se neretko dešavalo da sam upoznavala mlade ljude koji nisu uopšte imali priliku da putuju u inostranstvo u svom životu (ili su putovali samo kao deca). Srećom to se promenilo. Ali sa druge strane mislim da su to bile godine nade za budućnost, kada je pojam Evrope podrazumevao određene vrednosti.
Pominjete u vašoj knjizi muziku, San Remo kao veliki uticaj na jugoslovensku muziku i festivale… Da li je to bilo najvažnije od italijanske popularne kulture?
– Mislim da je Sanremo bio simbol popularne kulture. Nije slučajno da se u Jugoslaviji razvijala cela infrastruktura festivala po uzoru na njega. Sanremo je bio pravi saundtrek za vreme otvaranja prema svetu kao što je bila decenija 1955-1965. Već u drugoj polovini 60-ih godina su se pojavile turbulencije, ne samo u Jugoslaviji nego i na globalnom planu. I to se odražava i na muziku.
Čak pominjete i rokenrol. To je jedino čudno, jer Italija baš i nije bila poznata po rokenrolu, više po kanconama.
– Italija nije bila poznata po rokenrolu ali 60-ih godina je postojala jedna specifična pojava, takozvani “urlatori”. Radilo se o izvođačima koji su oponašali američke ikone ali, sa razlikom od njih, nisu imali subverzivnih poruka. U vremenu kad su Stonsi počeli da stvaraju, Đani Morandi je pevao Fatti mandare dalla mamma a prendere il latte, priča o devojci kojoj je trebao izgovor da ide po mleko kako bi mogla da izađe. Takav neproblematičan pristup odgovarao je jugoslovenskom rukovodstvu koje je uglavnom imalo konzervatizan stav prema omladini.
Koliko je film uticao i na koji način? Koga su jugoslovenski reditelji najviše cenili i kopirali?
– Italijanski film je mnogo uticao na jugoslovensku kinematografiju. Cenjen je italijanski neorealizam, koji se bavio socijalnim temama, ali i, primjera radi, kasniji Fellinijevi filmovi koji su često predstavljeni kao uzor, zbog načina na koji se pristupa međuljudskim odnosima. Mislim da ne možemo da pričamo o kopijama, već su u Jugoslaviji ti trendovi obrađeni i služili su kao inspiracija za filmove koji su čak nagrađivani za svoju originalnost. Mislim prvenstveno na Crni talas.
Trst je danas običan, lep grad na moru, koji se ne razlikuje mnogo od drugih italijanskih gradova. Ali nekad nije bilo tako, toliko nam je značio u Jugoslaviji. Šta je najvažnije što je Trst donosio Jugoslovenima?
– Ja mislim da i dan danas Trst ima nešto specifično. To je grad na granici koji je postao simbol italijanskog iredentizma, ali koji se još uvek razlikuje od ostalih italijanskih sredina. I dan danas može se ćuti izraz ‘ići u Italiju’ za druge italijanske gradove. Ali od sredine 50-ih godina do kraja 80-ih Trst je bio kapija kroz koju su Jugosloveni ulazili, obično po nekoliko sati, u kapitalistički sistem, kupovali su pa su se vraćali nazad. I kulturološki Trst je simbolizovao otvorene granice, što je bila jedna ključna pojava u izgradnji slike socijalizma sa ljudskim licem. Početkom 60-ih godina, kad je Istočna Nemačka krenula sa gradnjom Berlinskog zida, u Jugoslaviji je pasoš postao dostupan većini Jugoslovena. To je mnogo ojačalo jugoslovensku meku moć.
Na koji način je RAI televizija uticala na Jugoslovene? Pretpostavljam da su najviše koristi imali ljudi iz gradova u Sloveniji i Hrvatskoj jer su mogli da hvataju italijanske kanale?
– I italijanska televizija je odigrala ulogu filtera između Jugoslavije i zapadnog sveta. Italijanski kviz Lascia o raddoppia, po uzoru američkih modela, je dobio svoj termin u Jugoslaviji, gde je emitovan utorkom. Italijanska televizija RAI je mnogo uticala prvenstveno na primorsku obalu, ali i u celoj Jugoslaviji. U drugoj polovini 50-ih godina jugoslovenska televizija nije bila u stanju da nudi redovan program, pa je prenosila program italijanske televizije. Na ovaj način je Italija je izvozila i svoje originalne proizvode, na primer Carosello, emisija propagandnih spotova koja je bila poznata po svojoj kreativnosti.
Kako je dizajn iz Italije napravio uticaj na Jugoslaviju?
– Bilo je kontakata na umetničkom nivou, na primer izložbe itaijanskog dizajna su se održavale u Jugoslaviji. Ali mislim da je mnogo uticajniji bio svakodnevni kontakt s robom iz Italije koja se smatrala primerom dobrog ukusa. Svi predmeti koji su dolazili iz Italije su cenjeni: od nameštaja do kućnih aparata, oni su često bili predmet šoping ekspedicija u Italiju.
Zanimljivo je da je pank pokret najranije krenuo u Ljubljani i Rijeci, manjim gradovima od Zagreba i Beograda, verovatno zbog dostupnosti ploča i radio stanica iz Italije?
– Nisam sigurna da je u tom slučaju kontakt sa Italijom bio presudan. Italija nije bila poznata po svojoj punk sceni a sa druge strane krajem 70-ih i ranih 80-ih godina ti trendovi iz Velike Britanije su stizali direktno u Jugoslaviju, bez filtera. Možda, što se riječke scene tiče, jedan važan faktor je bio da je grad pravi industrijski-lučki grad, grad teške industrije koji je imao sluh za taj zvuk. Zanimljivo da punk grupe su često ismejavale baš pojavu šoping turizma. “Rijeka je zaražena, zarazila je šminka, zarazio je Trst” pevali su Parafi.
Kakav je danas odnos ljudi iz Srbije prema Italiji? Deluje da je svih ovih godina vrlo blagonaklon?
– Mislim da jeste blagonaklon, Italija se i dalje smatra bliskom zemljom, i kulturološki. Često se čuje mišljenje da Italijani i Srbi imaju isti temperament, a mislim da je to donekle istina. Istorijski, područje današnje Srbije nije doživelo italijansku okupaciju za vreme Drugog svetskog rata, pa odnosi Italije i Srbije nisu opterećeni gorkom prošlošću.
“Jugoslovenska štampa volela je da ističe proletersko poreklo Sofije Loren i Lolobriđide, kao i hajku na Sofiju Loren zbog braka sa razvedenim Karlom Pontijem. Na jednoj karikaturi slovenačkog nedeljnika “Tovariš” prikazan je muškarac na italijanskoj granici, s buketom cveća u ruci, kako policajcima postavlja pitanje: “Oprostite, koliko još ima do Đine Lolobriđide?”, deo iz knjige "Dvadeset četiri hiljade poljubaca" Frančeske Rolandi.
Kako su Italijani nekada doživljavali Jugoslovene, a kako danas?
– Italija i Jugoslavija su se dugo suprotstavljale u dvadesetom veku, i to je ostavilo trag na drugotrajne predrasude, koje su bile jače u pograničnoj zoni.
Ali od 60- ih godina rastao je ugled Jugoslavije na međunarodnom planu, počelo se gledati na sudednu zemlju s više interesovanja. Bar za levičare je Jugoslavija predstavljala jedan zanimljiv eksperiment, postojeću alternativu sovjetskom bloku. Mislim da danas postoji različite slike o prostorima bivše Jugoslavije, kao što postoje različite države. Ali postoje i različite slike u samoj Italiji. Za Trst i severo-istočnu Italiju je ceo region nekako blizu i blizak, međutim kontakti su ređi s ostatkom Italije.
Da li je Amerika za Italiju bila ono što je bila Italija za Jugoslaviju?
– Ja mislim da je teško uporediti Ameriku i Italiju. Amerikanizacija je bila međunarodna pojava u pop kulturi koja je zahvatila Italiju, ali i Jugoslaviju, pogotovo od 60- ih godina. Međutim, uticaj Italije na Jugoslaviju je bio regionalna pojava, a Italija je služila kao prelazna tačka prema tom zapadu o kojem se maštalo i koji nije u suštini postojao.
Sjajno pričate srpski jezik, koliko dugo ste ga učili i da li je bilo teško?
– Nisam toliko dugo učila ovaj jezik ali sam imala priliku da živim u Srbiji (i kasnije u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj), da se intenzivno družim sa ljudima, da redovno čitam… Jeste bilo teško, ponekad je i dalje teško, ali od početka sam volela ovaj jezik i trudila sam se da ga naučim.
Bonus video: Snimanje filma „Munje opet“