0
U galerijskom prostoru hola Gradskog kulturnog centra Užice otvorena je izložba fotografija, čiji su autori umetnici Milenko Divjak i Sandra Drilžo.
Izložba je fotografska, ali utemeljena različitim tehnikama, koje fotografiji daju dodatnu vrednost i istuču jedinstven umetnički izražaj.Višegodišnji istraživački rad dvoje umetnika, rezultirao je značajnom zbirkom radova od kojih svaki ponaosob zaslužuje opsežnu umetničku kritiku zbog kompleksnosti i puta njihovog nastajanja.
Jedan od autora izložbe Milenko Divjak za Nova.rs kaže da izložbu zanimljivom, pre svega, čini to da se na jedan moderan inovativan način vraćaju u prošlost koristeći fotografske tehnike koje su prisutne od nastanka fotografije, početkom 19. pa do početka 20 veka.
– One su same po sebi monohrone, što znači da sliku koja ima jednu boju zajedno sa belom obogaćujemo svim tim tehnikama koje smo zahvaljujući savremenim tehnologijama savladali. To nam je dalo pregled gde smo sve mogli da iskombinujemo i da dobijemo fotografiju u boji. Da bi ta nekada crno-bela fotografija bila interesantna, fotograf je morao da fotografiše drugačije, izražajnije, jer se odricao boje. Mi se nismo odricali boje, pa smo različitim tehnikama tim fotografijama dali i boju i novi život – objašnjava nam autor.
Dodaje da su na tome radili oko deset godina, koliko je bilo potrebno da se nauče vrednosti jednog perioda razvoja fotografije dugog oko sedam decenija, pa su u onom što su želeli i uspeli. Neke od tehnika koje su koristili su “slani otisak”, jedna od tri prvobitne čiji je izumitelj Foks Tolbot. On je natopio list papira rastvorom kuhinjske soli i nakon sušenja premazao rastvorom srebrnog hlorida, a kao rezultat je nastala emulzija osetljiva na dnevno svetlo i ultravioletno zračenje, što daje sliku toplijih monohromno smeđe-belih tonova.
“Van Dajk smeđa” je tehnika koja kombinuje osobine srebrnih i gvozdenih soli. Kao rezultat daje specifičnu smeđu boju hladne senke, koja vremenom postaje skoro crna.
– To je tehnika koja omogućava upotrebu različitih pigmenata po izboru koji se dodaju koloidnom rastvoru želatina. Uz pomoć soli hroma, osvetljeni delovi emulzije očvrsnu zajedno sa pigmentom, dok se neosvetljeni delovi speru čime se oformi slika. Tehnika je dosta komplikovana, ali slika koja nastaje je bogata nijansama i izuzetno je postojana – priča Divjak.
Pominje “gumotisak”, kao i karbonski, koji omogućava upotrebu različitih boja, ali u rastvoru gumiarabike. Koristi se za fotografije u boji, gde su se boje gradile u prozračnim tankim slojevima. Još jedna od tehnika je i “kuprotipija”, koja kombinuje soli gvožđa i bakra. Rezultira monohromnom slikom crveno-smeđe boje sa nedostatkom veoma tamnih tonova. Pored navedenih, tu su i tehnike “cijanotipija”, “kazeinski tisak”, “albumen”… Svima je cilj da sačuvaju monohromatsku prirodu tih tehnika i ponovno otkriće njihove upotrebe.
– U mnogim slučajevima ova pretraga nam je pružila i istinski pogled u prošlost. Naši napori da ponovo “osmislimo” tehnike, da ih međusobno kombinujemo na nove načine, da eksperimentišemo sve dalje i dublje, pružili su nam nove prilike da pokažemo “naš stvarni” svet, iza jednobojne prirode onih starih i to svako na svoj način – dodaje autor.
Izložba “Skice obojene svetlošću” je zajednički projekat Divjaka i njegove supruge Sandre, u kome je ideja portage za “istorijski neostvarenom fotografijom u boji” i cilj upotrebe različitih postojećih tehnika iz 19. veka, da bi ih istraživačkim i kreativnim pristupom kombinovali u “moguće kolorite” kakvi se u stvari nikada nisu desili.
Autori još kažu da živimo u vremenu u kome problem boje u fotografiji više nije problem. Digitalna fotografija je brza, precizna i laka za dalju obradu putem brojnih programa.
– Možemo uhvatiti svet onakvim kakvim ga vidimo kao posmatrači, u boji. Zato polako počinjemo da zaboravljamo šta znači snaga 150 godina te prvobitne crno-bele fotografije, milioni fotografija, kompletna vizuelna crno-bela biblioteka kao poseban foto-jezik. Crno-beli jezik koji je uspevao da izrazi boju. Postavlja se pitanje koji je mogući kolorit koji bi slika dobila da je imala priliku da se razvije u današnjoj “digitalnoj tamnoj komori”? U dijalogu jedno s drugim, kao fotografkinja s jedne i grafičar-slikar s druge strane, želimo međusobno da uporedimo i razigramo ideje našim slikama. Ovo je naša potraga, dijalog crno-belog načina fotografskog razmišljanja i dodavanja odnosno „rekonstrukcije“ boje kroz istraživački pristup raznim starim tehnikama iz naše vizure savremenih fotografa – napominju Sandra i Milenko.
Direktor Gradskog kulturnog centra Užice Filip Baralić kaže da su ovakve izložbe jedistvene i da ni Užičani a ni građani Srbije nisu u prilici često da ih vide.
– Specifičnost ove izložbe jeste da su radovi nepogrešivo fotografski, ali tu postoji i dodatna dimenzija likovne umetnosti. Imaju i dimenziju crteža i akvarela. Ova vrsta umetnosti nije jedinstvena samo u Užicu i Srbiji, već generalno u svetu. Tehnika je vrlo jednistvena i voleo bih da se to što više vidi. Nadam se da će biti od koristi mladima imajući u vidu i festival kratkog dokumentarnog filma. Interakcija, verujem da će i studentima filma ova izložba biti dragoceno iskustvo – zaključio je Baralić.
Milenko Divjak rođen je 1966. u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU), a magistrirao na Visokom institutu lepih umetnosti u Antverpenu, u Belgiji. Fotografijom se bavi od 2005. godine. Izlagao je na velikom broju grupnih i samostalnih izložbi u različitim zemljama. Dobitnik je dvadesetak nagrada i priznanja za slikarstvo, keramiku, grafiku, vajarstvo i mozaik.
Sandra Drilžo (Driljeux) rođena je 1970. u Belgiji. Završila je Akademiju likovnih umetnosti Antverpen, smer fotografija. Vodič je kreativnih radionica analogne fotografije Fotomuseum Antwerp. Takođe, nastavnik je fotografije i grafičkog dizajna. Do sada je učestvovala na mnogobrojnim izložbama, gde je i nagrađivana.
Bonus video: Užice je nacionalna prestonica kulture: Grad koji je navikao na titule
