1
Učiniti prvi korak, ono je čega se ljudi najviše plaše, govorio je Dostojevski. I dok je velikan ruske književnosti inspiracija mnogima već gotovo dva veka, ima i onih koji se uzdržavaju od Dostojevskog.
Opus literarnog diva mnogima je zastrašujući zbog svoje obimnosti, glomaznosti, teških tema…
Ali, ova 2021. ispunjena je jubilejima vezanim za Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.
U novembru se navršava dva veka od rođenja pisca, dok je u februaru obeleženo 140 godina od smrti velikana ruske i svetske književnosti, a pre tačno 150 godina objavljen je roman „Zli dusi“.
I možda su sve ove značajne godišnjice idealna prilika da se poslušaju reči Dostojevskog i da se bez straha načini taj prvi korak i zaroni u stvaralaštvo ruskog književnika.
Čekaju vas kratke priče, romani, a ako neko sebi postavlja pitanje odakle početi sa opusom čoveka koji je stvarao praktično do smrti 1881. godine, ovo su preporuke sajta „Kalvert žurnal“:
„Krokodil“
Godinu dana pre nego što će objaviti jedan od svojih najpoznatijih romana „Zločin i kaznu“ Dostojevski je 1865. napisao priču „Krokodil“. Svoju priču pisac plete oko činovnika, sasvim kulturnog čoveka po imenu Ivan Matvejevič. Šta se desilo junaku? Pa, progutao ga je krokodil izložen u Petrogradu koji je vlasništvo jednog Nemca. Međutim, Matvejevič tu strahotu preživljava. Zapravo, svoj život nastavlja u krokodilovoj utrobi. Ali, naravno biva prinuđen na različita snalaženja kako bi, ne samo opstao unutar životinje, već i nešto radio. I to i čini. Istovremeno apsurdna i smešna priča, ni nalik na tminu i patnju sa kojom se dela Dostojevskog najčešće vezuju, bila je navodno inspirisana sudbinom ruskog književnika Nikolaja Černiševskog koji je svoje najpoznatije delo „Šta da se radi“ napisao zatvoren u Petropavlovskoj tvrđavi (u kojoj je osam meseci proveo i sam Fjodor Mihailovič)..
San smešnog čoveka
Desetak godina posle „Krokodila“ Dostojevski će napisati pripovetku „San smešnog čoveka“. Narator piščeve priče iz 1877. godine je čovek koji se slobodno može nazvati mizantropom. No, on je i toliko očajan da shvata kako njegov život apsolutno više nema smisla. Stoga je na ivici da se ubije. Na putu kući sreće devojku u nevolji koja ga preklinje za pomoć. Oglušuje se o vapaj. Odlazi domu i rešen da okonča svoje bivstvovanje pada u sna. I sneva život u rajskom vrtu, ispunjen lepotom, harmonijom… No, da li uopšte postoji to savršenstvo, pita se potom, ili je sve samo san. U stvari, možda i nije, zaključuje i menja se iz korena. Snovi kao upozorenja, kao poziv na osvešćivanje, neprestana pretnja smrću, ali i radost života – sve te teme pokriva Dostojevski.
Bedni ljudi
Prvi roman iz pera Fjodora Mihailoviča „Bedni ljudi“ objavljen je 1846. godine u „Petrogradskom zborniku“. Zamišljen i realizovan kao roman u pismima, upravo su „Bedni ljudi“ ogledna studija u tome kako pisac „konstruiše“ svoje junake i koliko to radi drugačije od drugih. Siromašan činovnik Makar Devuškin, po zvanju na dnu petrogradske zvanične hijerarhije zaljubljuje se u mladu rođaku Varvaru. Da li je to samo prolazna strast, ili se sredovečni čovek može nazvati danas aktuelnim terminom „seksualni predator“, ili je pak Varvara manipulatorka… Roman otvara brojna pitanja, no suština se svodi na jad i bedu sa kojom se suočava običan plebs u Rusiji toga doba. Devuškin je svestan toga da je siromah, ali ne može da se otrese razmišljanja o tome kako ga vide drugi… Kada čita Gogolja, u jednom trenu mu se čini da ga uhode. Sva količina bede i patnje najbolje se, zapravo, vidi u tuđim očima.
Zapisi iz podzemlja
Izbegavši izvršenje smrtne kazne – streljanjem, nakon višegodišnjeg izgnanstva u Sibiru i Semipalatinsku 1860. Dostojevski se vraća u Petrograd, a samo četiri godine kasnije iznedriće svoj prvi roman posle turobnog perioda „Zapise iz podzemlja“. I upravo taj roman, pride ne preterano obiman, označio je pisca kao vrsnog tumača ljudske psihe, čovekove rastrzanosti…Po nekima jedan od najneprijatnijih junaka iz čitavog piščevog opusa, taj filozof iz podzemlja u jednom trenutku pita:
„Može li makar malo poštovati sebe čovek koji nalazi zadovoljstvo čak i u osećanju sopstvenog poniženja?“
Mržnja i prezir samo izviru iz njega, šta god da dotakne biva uništeno, a ponajviše on sam. Dakle, ličnost samog junaka najveća mu je pretnja, a ne neka spoljašnja ili viša sila. Ali, on to ne shvata, sebe vidi kao nadmoćno stvorenje. Za neke su „Zapisi iz podzemlja“ eklatantan primer egzistencijalne filozofije, no piščeva poruka svodi se na to da se treba udubiti u sebe i sagledati dobro ljude oko sebe, i uvideti kako da se izborimo sa „podzemljem“ u svakom od nas.
Zločin i kazna
„Samo živeti, živeti, živeti… Dobri Bože, koliko je to istina!“ Ovo je rečenica iz jednog od najpoznatijih romana Dostojevskog „Zločin i kazna“ koji je objavljen 1866. godine. Kompleksna studija ljudskog karaktera iz pera ruskog pisca ovde je na vrhuncu.
Student Raskoljnikov, ophrvan sopstvenom bedastoćom, došao je na „ingenioznu ideju“. Em će rešiti sve svoje finansijske probleme, em će, kao čovek vrhunskog morala, isterati pravdu. Ubiće babu Aljonu Ivanovnu, zelenašicu, koja izrabljuje ljude i uzeti joj sav novac.
„Zločin? Kakav zločin? … Što sam ubio podlog štetnog insekta, staru ženu zalagaonicu, koja nikome nije bila od koristi! … Ubiti je iskupljenje za četrdeset greha. Isisavala je život siromašnih ljudi. To zločin?“ – tako se „pravda“ Raskoljnikov. Zločin je etički ispravan, tvrdi glavni junak. No, zašto onda gubi razum? Savest Raskoljnikova je najveća kazna za zločin, ali ima li pravde, ima li iskupljenja… Ova suštastvena pitanja teško da bilo koji roman na bolji način istražuje.
„Život je stvaran! Nisam li tek sada živeo? Život mi još nije umro s tom staricom! Nebesko kraljevstvo za nju – i sad dovoljno, gospođo, ostavite me na miru!“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
