Komadi koje igramo imaju tu atmoferu izmeštene stvarnosti, onako kao u snovima i košmarima, kažu igrači belgijske kompanije Piping Tom o diptihu "Vrata koja nedostaju" i "Napuštena soba" koje publika 18. Beogradskog festivala igre može da vidi večeras i sutra (19.30) na sceni Madlenijanuma.
Gabriela Karizo, igračica i koreografkinja poreklom iz Argentine, i Frank Šartije, igrač iz Francuske, osnovali su pre dve decenije u Briselu kompaniju Piping Tom (Peeping Tom). Njihovi komadi nose osobenu estetiku, opisani su kao uznemirujući i mračni, u njima klasični narativ zamenjuju jake, filmične slike, koje navode i igrače i publiku da „kopaju po svojoj psihi“.
Pojedini kritičari poredili su komade koje izvodi Piping Tom sa filmovima Dejvida Linča, navodeći da u odnosu na njih “Tvin Piks” deluje kao šetnja po parku. Pitamo igrače ove kompanije Lorin Langloa, Panosa Malaktosa i Fani Sejdž da li i oni imaju taj utisak ili misle da se možda radi o preterivanju kakvom su oduševljeni kritičari nekada skloni.
Panos i Loren misli da su apsolutno u pravu, a Fani dodaje da je i ona sama ispočetka bila pomalo uplašena.
– Komadi imaju atmoferu te izmeštene stvarnosti, onako kao u snovima i košmarima, tako da nije preterivanje. I priroda tih komada jeste nekako filmska – navodi ona.
Panos komade Piping Toma poredi sa šetnjom po mračnoj šumi.
– Tada malo stvari vidite, a mnogo više njih zamišljate, neke stvari vam se i pričinjavaju, opažaji vam se izoštravaju, a osećanja pojačavaju, tako da sve deluje i jezivije nego što možda jeste – priča Panos, na šta Lorin i Fani potvrdno klimaju glavom.
Njih troje, kao i još petoro izvođača “Vrata koja nedostaju” i “Napuštenu sobu” odabrani su posle dva kruga audicija na koju se 2019. prijavilo više od 2.000 igrača iz celog sveta.
Fani Sejdž živi u Parizu, kaže da su tamo sva pozorišta i dalje zatvorena, kao i u celoj Francuskoj. Panos Malaktos je sa Kipra, a Lorin Langloa poreklom je iz Australije, ali sada živi i radi u Briselu.
– U Belgiji je situacija slična kao u većem delu Evrope. Sve je zatvoreno. Ponešto radi, ali ustanove kulture ne i sve je odloženo, uglavnom do jeseni – priča Malaktos.
Pored njih, u komadu su i igrači iz Belgije, Španije i Tajvana. Njihova koleginica Van Lun Ju je preživela skoro pa linčovsku epizodu na putu, pošto je prenoćila beogradskom aerodromu dok su organizatori festivala, službenici dve ambasade i zaposleni u avio kompaniji pokušavali da joj pomognu da pokaže original vize policiji pre ulaska u zemlju.
Da li je teško organizovati putovanja tako raznorodne ekipe, pitamo igrače.
– Kompanija je veoma iskusna u organizaciji turneja i odlazaka na turneje. Jeste teško, ali nikada ne odustajemo. Bilo je dosta otkazivanja zbog opšte situacije, teže je nego što je bilo ranije, ali uspevaju da organizuju nastupe – kaže Panos.
Umetnici iz Njujork siti baleta ili Malpasa iz Havane, zvezde ovogodišnjeg Beogradskog festivala igre, pričali su da zbog zatvaranja studija i scena nisu u prilici ne samo da nastupaju kao ranije, nego ni da vežbaju drugačije do u svojim stanovima ili na otvorenom. Sa sličnim problemima, kažu, susreću se i njih troje, kao i njihove kolege.
– Teško je sve to izvesti jer smo zaglavljeni u svojim sobama. Teško je naći prostor, radite sami… – kaže Loren Langloa.
Malaktos na to dodaje da je možda lakše onim igračima koji su stalni članovi kompanija, jer u tom slučaju možda mogu da računaju sa nekim prostorom u kom mogu da rade.
– Sa Piping Tomom smo vežbali u studiju šest nedelja prošlog leta, a onda je sve zatvoreno i morali smo i mi da ostanemo kod kuće. To znači vežbanje u dnevnoj sobi – navodi Panos, a Loren dodaje da nastoje da iskoriste svaku priliku da probaju zajedno, jer opcija da to rade “na daljinu” nije izvodljiva, osim kada je baš neophodno.
– Ja sam tako morala da proletos u maju i junu, pre nego što sam došla i priključila se ekipi u Barseloni. Trebalo mi je nedelju dana da se uklopim – kaže Lorin.
Komade koji su pred beogradskom publikom u Madlenijanumu izveli su premijerno prošle godine u Barseloni na festivalu GREC, a prošle nedelje su ga u Holandiji izveli na sceni, ali ga je publika pratila kroz strimovanje uživo. Da li njima ta razlika nešto menja, nedostaje li im živi kontakt sa publikom?
– Takva situacija zaista navodi na razmišljanje. Ali tokom izvođenja ne mislim previše o tome, fokusirana sam na ono što radim. Na kraju krajeva, publika je tu, ako ne u sali, a ono sa druge strane. Dobijamo i povratne reakcije od ljudi koji su gledali komad – kaže Fani Sejdž.
Malaktos kaže i da je scenografija komada koji izvode sa Piping Tomom takva da su svetla usmerena na scenu, tako da se publika baš i ne vidi iz njihove perspektive, ali da je tu svejedno taj osećaj da neko gleda to što rade, da su oni svakako izloženi i imaju osećaj “pravog događaja”. “Sve je u vašoj svesti”