0
Zgrada na Trgu Republike, koja danas pripada Narodnom muzeju, značajno je oštećena u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. što je zabaleženo na fotografiji nepoznatog autora, nastaloj u oktobru iste godine posle oslobođenja. Fotografija će biti predstavljena na izložbi „Tanjug javlja, rat je završen“ u Muzeju 25. maj koja će biti otvorena 5. jula.
Tokom Drugog svetskog rata, zdanje na Trgu Republike pripadalo je Državnoj hipotekarnoj banci i u njemu je bio smešten nemački generalštab.
U savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine u velikoj meri je stradao najstariji deo objekta – prema trgu. Srušen je centralni deo s raskošnom kupolom, na čiju će se rekonstrukciju čekati sledeće dve decenije.
Tom devastacijom, prema rečima arhitekte-konzervatora Aleksandre Šević, nepovratno je izgubljen čitav niz autentičnih elemenata oblikovanja.
Zdanje na Trgu Republike podignuto je 1903. godine za Upravu fondova, prvu bankarsku ustanovu u Srbiji, po projektu dvojice poznatih arhitekata, profesora na Arhitektonskom fakultetu, Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića.
Tada je izgrađen samo deo okrenut ka Spomeniku knezu Mihailu, tj. Trgu Republike koji se tada zvao Pozorišni trg, i imao je dva manja bočna dela ka Vasinoj i Čika Ljubinoj ulici.
Zidanje nove, velike i raskošne zgrade doprinelo je podizanju ugleda Uprave fondova, kaže Aleksandra Šević, koja je kao arhitekta-konzervator u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda vršila konzervatorski nadzor nad poslednjom rekonstrukcijom Narodnog muzeja (spomenika kulture od velikog značaja) od 2014. do 2018.
– Kancelarije Uprave fondova bile su smeštene u hotelu „Srpski kralj“, a nova monumentalna zgrada na mestu nekadašnje kafane „Dardaneli“ trebalo je da reprezentuje modernost i naprednost bankarskog koncepta, bogatstvo banke i sigurnost bankarskog sistema u Srbiji. U to vreme, na tom prostoru, bilo je podignuto novo zdanje Narodnog pozorišta, uz objekte iz druge arhitektonske epohe i nova reprezentativna, za to vreme vrlo velika palata, doprinela je da se formira budući Pozorišni trg – ističe Šević u razgovoru za Nova.rs.
Dvospratni objekat imao je centralni hol s trokrakim stepeništem. U prizemlju, s desne strane nalazila se šalter sala za saradnju sa građanstvom, a s leve strane, kao i na spratovima, bile su smeštene kancelarije.
U šalter sali arhitekte su primenile vitke gvozdene stubove sa dekorativno obrađenim kapitelima, koji su nosili grede, takođe dekorativno obrađene.
Tragovi prvobitne obrade i pozlate stubova do danas su sačuvani ispod slojeva masne farbe, nanete nakon Drugog svetskog rata, koju su konzervatori otkrili tokom rekonstrukcije 2014-2018, međutim dekorativne grede su u potpunosti izgubljene u bombardovanju.
Između stubova nalazili su se rezbareni drveni paneli, a na njima pregrade od peskiranog stakla sa izvijenim ženskim figurama u secesijskom stilu.
Pod je bio od keramičkih pločica s floralnim šarama, dok su zidovi bili dekorisani tehnikom mramorizacije, navodi Šević, koja je za potrebe poslednje rekonstrukcije proučila istorijsku dokumentaciju o zgradi Narodnog muzeja.
Za razliku od šalter sale koja je otkrivala tada aktuelni duh secesije, centralni hol sa stepeništem bio je tretiran u akademskom duhu, s masivnim mermernim stubovima koji su nosili dekorativno obrađene grede.
– Pozlata koja je pronađena na njima vraćena je u poslednjoj rekonstrukciji objekta, međutim nedostatak grafičke i foto-dokumentacije iz tog vremena i činjenica da je enterijer velikim delom uništen u bombardovanju, nije omogućio da se u celosti rekonstruiše njegov izgled – ističe Aleksandra Šević.
Na osnovu podatka da su tada priznati dekorativni umetnici Bora Kovačević i Andreja Domeniko izradili enterijer zgrade, može se pretpostaviti da je on obilovao slikanim crtežima i bogatom dekorativnom plastikom.
U konstruktivnom smislu, novinu je predstavljao prvi put kod nas upotrebljen štrek-metal između gvozdenih greda za izradu tavanice, što se može smatrati pretečom armiranog betona u Srbiji.
Gotovo trideset godina nakon podizanja objekta došlo je do velike dogradnje.
Uprava fondova je 1922. godine promenila naziv u Državna hipotekarna banka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pa potom u Državna hipotekarna banka Kraljevine Jugoslavije.
Pojavila se potreba za proširenjem i rekonstrukcijom objekta, tako da je 1929. Hipotekarna banka otkupila zemljište koje je pripadalo porodici Krsmanović, do novoprosečene ulice Laze Pačua i prema projektu arhitekte Vojina Petrovića, uz poštovanje arhitekture Nestorovića i Stevanovića, zdanje je zauzelo ceo blok između Vasine ulice, Trga Republike, Čika Ljubine i Laze Pačua.
U enterijeru se, sada iz Ulice Vase Čarapića, pojavilo još jedno svečano stepenište i sa desne strane još jedna šalter sala, ovaj put sa staklenim krovom.
– Danas se ima utisak da je celo zdanje podignuto istovremeno – primećuje Šević i dodaje:
– Objekat je posle Drugog svetskog rata obnovljen. Da ne bi propadao, on je samo zakrovljen tako da na fotografijama nakon rata na zgradi nema centralne kupole. Urađen je običan krov. Predivna šalter sala na samom uglu Vasine ulice i Trga Republike, secesijski dekorisana, o čemu svedoči samo jedna fotografija u vlasništvu Muzeja grada Beograda, sa nadogradnjom preseljena je u deo gde se danas nalazi Atrijum Narodnog muzeja, a glavni ulaz preseljen je u Vasinu ulicu – objašnjava Aleksandra Šević.
Građevina je ponovo stavljena u funkciju, ali će njena bankarska namena trajati vrlo kratko pošto je krajem 1950. godine odlučeno je da se zgrada privremeno ustupi Narodnom muzeju, koji se od osnivanja 1844. selio 11 puta pa je iz zgrade Ministarstva prosvete 1848. prešao u Topčijsku kasarnu (danas prostor između Nemanjine i Sarajevske ulice), 1861.u zgrada Uprave prosvete, pored Vaznesenjske crkve, 1863. u zdanje majora Miše Atanasijevića, 1891. u privatnu kuću (majora Miše Anastasijevića i braće Veličković) na Kraljevom trgu, na mestu današnjeg Filološkog fakulteta.
Usledili su kuća Stevče Mihailovića, na uglu ulica Kneza Miloša i Birčaninove, 1898, Zgrada Vračarske štedionice, na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša 1916, kuća Raše Miloševića, u ulici Kneza Miloša 58, 1922, Konak kneginje Ljubice 1929, zgrada Novog dvora, danas zgrada Skuštine grada Beograda 1935. i 1948. zgrada Berze rada na Studentskom trgu 13.
Generalnim urbanističkim planom Beograda iz 1948. arhitekta Nikola Dobrović je na mestu starog groblja na Tašmajdanu planirao muzejski kompleks – od Crkve svetog Marka prema Državnom arhivu, a Miladin Prljević je izradio projekat monumentalnog zdanja u duhu socrealizma, međutim to je zahtevalo višegodišnju realizaciju i od projekta se odustalo. Doneta je odluka da se zgrada Hipotekarne banke, odnosno Investicione banke, na Trgu Republike ustupi Muzeju.
Monumentalno zdanje u centru Beograda, u blizini drugih kulturnih ustanova, poput Narodnog pozorišta, Akademije nauka, Univerziteta i Kolarčeve zadužbine, izgledalo je kao najbolje rešenje za smeštaj reprezentativnog nacionalnog muzeja.
Uz ograničenu adaptaciju, nekadašnje šalter sale i kancelarije postale su izložbeni prostori, dok su trezori banke iskorišćeni za smeštaj muzejskog depoa.
Narodni muzej je 23. maja 1952. svečano otvoren za javnost u zgradi na Trgu Republike.
Privremeno su zaklonjeni alegorijski bronzani medaljoni Vladimira Zagorodnjuka i velika freska Mladena Josića na stepeništu, čiji sadržaj bankarsko-privrednog karaktera nije odgovarao ovakvom muzeju.
Šarena stakla na krovu nove šalter sale zamenjena su belim, mat-mlečnim staklom, a matirana su i sva unutrašnja prozorska stakla.
Usled brojnih promena, dogradnji i ratnih devastacija, najstariji deo objekta, u kojem je bila smeštena Uprava fondova, samo u nekim svojim segmentima ima čuvane celokupne elemente originalne enterijerske dekoracije.
– U želji da estetikom ne pariraju muzejskoj delatnosti, jednostavno su prebojeni bez gotovo ikakvih intervencija na obnovi onoga što je bombardovanjem devastirano – kaže Šević i dodaje da ni poslednjim radovima nije izvedena rekonstrukcija izgleda plafona iznad centralnog stepenišnog prostora u najstarijem delu objekta, koji je prema arhivskoj dokumentaciji izgledao znatno dekorativnije.
Pošto od konkursa ništa nije bilo, 1965. godine je doneta odluka da Narodni muzej ostane u zgradi na Trgu Republike i preduzeti su opsežni radovi kako bi zgrada bila prilagođena novoj nameni.
– Tada je rekonstruisana centralna kupola, uništena tokom Drugog svetkog rata. Ona je sada betonska, dok su druge dve male, bočno postavljene, zadržale svoju drvenu konstrukciju koja je dobro očuvana – kaže Šević.
Najveća rekonstrukcija objekta, ujedno i adaptacija za potrebe budućeg nacionalnog muzeja poverena je arhitektama Aleksandru Deroku i Petru Anagnostiju, dok je za enterijer bio zadužen arhitekta Zoran Petrović.
Nadzidan je središnji trakt za dve etaže, prvi i drugi sprat postali su isključivo izložbeni prostori. Iznad šalter sale, tzv. atrijuma, dobijena je velika dvorana od 407 kvadratnih metara, namenjena povremenim i tematskim izložbama,a ukupna površina izložbenih prostora povećana je za 1.055 kvadratnih metara.
Atrijum je bio određen za recitale, dramske predstave, Velika biblioteka dobila je svoje mesto u staroj šalter sali, u skopu dvorišnog svetlarnika na drugom spratu formirana je zimska bašta – bife i danas se u bifeu koriste stolice iz vremena te rekonstrukcije, s prepoznatljivim motivom (dve ptice) iz Miroslavljevog jevanđelja na naslonu.
Na fasadi prema Trgu Republike konačno se ponovo pojavila raskošna centralna kupola i ispred nje orao, delo vajara Rista Stijovića. Isti umetnik je bočno od ulaza izveo bronzane portrete najznačajnijih ličnosti u istoriji Muzeja, Jovana Sterije Popovića i Mihaila Valtrovića i Narodni muzej je svečano otvoren 5. jula 1966. godine.
– Sledećih nekoliko decenija muzej je opstajao u ovoj zgradi, međutim, zbog višedecenijskog neulaganju u objekat, prostor je postepeno gubio korak s muzeološkim standardima – kaže Aleksandra Šević.
Stalna postavka Muzeja povučena je 2003. godine i vraćena tek nakon 15 godina.
Poslednja rekonstrukcija, najpre fasade prema projektu arhitekata konzervatora Katarine Lisavac i Marine Pavlović, a potom i čitavog objekta, sprovedena je od 2014. do 2018. godine.
Obimni građevinski i zanatski radovi radi kompletne sanacije i restauracije, uz uvođenje novih savremenih funkcionalnih i bezbednosnih sistema, preduzeti su, kako napominje Aleksandra Šević, s ciljem da dostignu najsavremenije muzeološke standarde.
Idejno rešenje je uradio muzejski arhitekta Zoran Jovanović.
– Kada smo sklonili sve obloge iz 1965. godine u prizemlju smo otkrili metalne stubove koji su bili sastavni deo šalter sale iz 1903, a na stepeništu, ispod glavne kupole, ispod belo obojenih zidova, koji su praktično već požuteli, slikari-konzervatori pronašli su pozlatu. To je bio trag za nas konzervatore da istražimo šta je ostalo sačuvano ispod tih slojeva boje koja je nanošena u posleratnom periodu, jer je tadašnji stav bio da bi bilo uputno autentični deo enterijera bogate dekoracije iz 1903. anulirati kako ne bi parirala artefaktima muzeja. Drugi razlog je društveno-politički: nije bilo poželjno da ostanu tragovi raskoši prethodnih epoha. Sve je to bilo prebojeno i srećom da pojedine gipsane lajsne i kapiteli nisu bili potpuno sastrugani – ispričala je Šević.
Stubovi su očišćeni, zaštićeni staklenom oblogom, dekorativno osvetljeni i izloženi u prostoru nove namene – multimedijalne sale, kao muzejski eksponati.
U atrijumu su očišćeni, restaurirani i sada dostupni posetiocima alegorijski bronzani medaljoni, koji su u prethodnom periodu bili zaklonjeni i pokriveni.
Dva sefa u ovom prostoru prilagođena su izložbi numizmatičke kolekcije, koju posetioci mogu razgledati uz sve očuvane unutrašnje kasete, bojenu numeraciju, spiralno metalno stepenište za nivo galerije sefa i autentičan okov.
Fresku Mladena Josića u stepenišnom prostoru ponovo je moguće videti i izložbene sale su kompletno renovirane.
Prozori su otvoreni, “oživela” su i dva umetnička vitraža koja je osmislio i realizovao Slobodan Marinković – jedan s motivom dela Pita Mondrijana, koje Narodni muzej ima u svojoj kolekciji, i drugi sa stilizovanim motivom ptica iz Miroslavljevog jevanđelja, koje se nalaze na zaštitnom znaku Narodnog muzeja.
Rekonstruisani Narodni muzej otvoren je 28. juna 2018. godine.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare