12
Tihomir Arsić sahranjen je danas uz opelo u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Porodica, brojne kolege i prijatelji oprostili su se od glumca koji je posle duge i teške bolesti preminuo u 64. godini u Beogradu.
Opelu na Novom groblju prisustvovali su, pored članova porodice, i kolege i prijatelji, među kojima su i njegova prva supruga Biljana Krstić, direktorka Narodnog pozorišta Ivana Vujić, glumci Tihomir Stanić, Gojko Baletić, Boris Pingović, Ivana Žigon, Vladan Savić, Iva Štrljić, režiser Miroslav Momčilović, operski pevač Oliver Njego…
Nakon opela u Hramu Svetog Nikole na Novom groblju, okupljeni su se u povorci uz zvuke trube i hor uputili ka Aleji zaslužnih građana.
– Kakav je danas divan, blistav dan, kao 1981. godine kada si zaigrao Romea, princa. Kakav divan dan, 1981. igrao si „Solunci govore“, predstavu koja je bila zabranjivana, pa podsticana da se igra, a bila je tvoj iskreni Solunski front. Iskreni put postojanog princa i svakog glumca koji daje svoju srž, kost, mozak, sve što ima i služi – ovim rečima započela je svoj oproštaj od Tihomira Arsića upravnica Narodnog pozorišta i rediteljka Ivana Vujić.
Prisetila se kako su zajedno počinjali i radili prve vežbe na Akademiji, izrazivši uverenje da će jednoga dana ponovo raditi zajedno. Upravnica Narodnog pozorišta je u ime nacionalnog teatra, čiji je Arsić bio član, iskazala zahvalnost za sve uloge koje je u ovoj kući odigrao, ali i zahvalnost za nešto drugo:
– Bio si postojani princ, jer si tokom svog života postao bolji, trudio si se. Bio si lep, dobar mladić, a postao si duboki princ, ozbiljan čovek koji voli. Čovek koji ne mora da igra a pomoći će pozorištu, drugom čoveku. Biti bolji to je najteži zadatak svih nas. A pozorište nas uči tome da budemo bolji, jer kroz sopstveno izgaranje mi pomažemo drugome. Beskrajno sam ti zahvalna na tome, postojani prinče. Put ti je otvoren. O, kakav divan dan i kreni mirno, čekaju te tvoje drage kolege Ejdus, Banićević, Nikolić. Čekaju te nove uloge, čeka i publika. I ja te čekam – kroz suze je kazala Ivana Vujić.
Od glumca se u ime okupljenih oprostila i glumica Ivana Žigon. Govorila je prevashodno u ime porodice Žigon i svoga oca Steve koji je Arsiću, još kao studentu poverio ulogu Romea u Šekspirovom komadu koji je režirao 1981. u Narodnom pozorištu.
– Tiko, nisam sumnjala da će danas biti sunce da odgovori na tvoje goruće srce. Predstava sa Tikom nije bila samo predstava, već avantura sa neizvesnim krajem. Možda je samo Dostojevski mogao da pruži toliki prostor da se razgori taj Tikin oganj, temperament, eruptivnost, koja se u suštini i zove glumački talenat – kazala je Žigonova, koja je sa Arsićem igrala u predstavi „Idiot“ Narodnog pozorišta u režiji Steve Žigona, dodavši:
– Možda je samo tvoj omiljeni reditelj Stevo Žigon mogao da ti da toliko prostranstva da se razigraš na sceni. I zaista mi na sceni nismo znali odakle će Tika da doleti, a trčao je divlje, najbrže od svih glumaca. Mi, kolege netremice smo ga gledali i pitali se dokle može da izdrži to srce, koliku silinu. A on je bio prirodna stihija, koja je išla iz naleta u nalet, i bila sve jača i jača – rekla je glumica, prisetivši se kako bi Stevo Žigon posle predstave govorio o Arsiću kao Rogožinu: „E, kad bi svi glumci imali tako vrelu krv imali bismo više velikih predstava“.
– Kada je trebalo da se vratiš u Narodno pozorište, nažalost, pozvao te je najveći reditelj, kome nijedan glumac nije mogao da odbije ulogu – Bog. Otišao si u ljubavi. Želim ti plovidbu u avanturu sa neizvesnim krajem i želim ti beskraj koja zaslužuje tvoje goruće srce. Ljubi te i pamti svaki tvoj šapat tvoja Nastasja – bile su na kraju reči Ivane Žigon.
Arsićev mlađi kolega i prijatelj Ivan Isailović „našalio“ se kako ga je glumac lično ovlastio da govori na sahrani „preko veze“. Ovrćući se na njihove poslednje razgovore setio se kako mu je Arsić, svestan kraja, govorio da bi voleo da zna tačan datum svoje smrti kako bi tri dana ranije to objavili u medijima, a on bi se „krio i gledao kako će ljudi da reaguju na njegov odlazak“.
– Bunio sam se i nisam želeo o tome da pričam, misleći da će se to desiti tek za desetak godina… Ali, insistirao je da govorim na njegovoj sahrani i budem duhovit. A da bude i malo patetike. Do poslednjeg trena se smejao, i nikada nije ostavljao utisak da je ta njegova bolest toliko teška. Samo je njegova porodica znala koliko je sve bilo teško. Ali, on bolesti nije želeo da pridaje značaj, sam se vozio na preglede, čak je sam sebi želeo da uredi ovaj dan – kazao je Isailović, prisetivši se koliko se radovao uspesima svoje dece, koliko je voleo suprugu Jelenu.
– Pošto nisam znao kako da smislim išta patetično, a tražio je to od mene, ja sam poneo evo pasulj. I evo reći ću: „Čarobni pasulju, čarobni pasulju, upali svetlo za mog dragog prijatelja i brata Tiku“.
„Raduje mu se nebesko glumište koje ga dočekuje aplauzom“, poručila je porodica Tihomira Arsića, nakon čega je uz pesmu „Tamo daleko“ u izvođenju hora Tihomir Arsić ispraćen na večni počinak.
Tihomir Arsić preminuo je 7. decembra u 64. godini izgubivši bitku sa rakom pankreasa. Rođen 21. jula 1957. u Zemunu, karijeru dugu gotovo 45 godina počeo je još kao student FDU. I sam je govorio da je bio najmlađi Romeo u istoriji našeg teatra, u čuvenom Šekspirovom komadu koju je na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu 1981. godine postavio glumac i reditelj Stevo Žigon.
Arsić je tri godine kasnije postao član nacionalnog teatra, igrajući role u klasičnim i savremenim komadima. Iako je pravio velike pauze u karijeri, od naslova koje je odigrao u teatru bio je najponosniji na ulogu Rogožina u „Idiotu“, još jednom komadu koji je režirao Žigon. Za rolu u ovom komadu Dostojevskog, koji je postavljen na sceni Narodnog pozorišta 2004. godine, Arsić je ovenčan nagradom „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje, kao i priznanjem za najboljeg glumca na moskovskom festivalu „Zlatni vitez“.
Izdvajao je i monodramu, koju je počeo da izvodi još krajem osamdesetih „Tako je govorio Broz“, koju je odigrao više od 300 puta. Takođe, još jednu predstavu u Narodnom pozorištu – „Solunci govore“ po tekstu Antonija Ðurića i u režiji Cisane Murusidze.
Tokom karijere ostvario je i brojne uloge na filmu i televiziji. Arsićeva filmografija broji 52 naslova, a prvi put se pojavio na velikom platnu u filmu „Sinovi“, koji je po tekstu Mirka Kovača, režirao Slavoljub Stefanović Ravasi. Bilo je to 1975, a samo šest godina kasnije odigrao je jednu od uloga po kojima će ga mnogi pamtiti – Inspektora u ostvarenju Miše Radivojevića „Dečko koji obećava“. Upečatljive role ostvario je i u filmovima „Igmanski marš“, „Veliki transport“, „O pokojniku sve najlepše“, „Pejzaži u magli“, kao i u čuvenoj TV seriji koju je potpisao Đorđe Kadijević „Vuk Karadžić“.
Za sobom je ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou.
Komemoracija Tihomiru Arsiću, kako je saopštilo Narodno pozorište, biće održana naknadno, kada se za to steknu epidemiološki uslovi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
