0
Jedan od najpopularnijih evropskih reditelja, autor filmova kao što su: "Pariz, Teksas", "Nebo nad Berlinom" i "Lisabonska priča", u intervjuu za "Njujorker" priča o svojim poslednjim ostvarenjima, ali i o nekim nepoznatim detaljima iz rediteljske karijere.
Film “Savršeni dani” Vima Vendersa prikazan je sa velikim uspehom na nedavno završenom Festivalu autorskog filma, a sutra kreće njegova distribucija u srpskim bioskopima. U pitanju je film koji predstavlja dirljivo i poetsko razmatranje o pronalaženju lepote u svakodnevnom svetu oko nas, priča o sredovečnom čuvaru WC-a u Tokiju.
Osvajaču „Zlatne palme“ za čuveni “Pariz, Teksas”, ovih dana u američke bioskope dolazi jedan dokumentarac. U pitanju je “Anselm”, film o poznatom nemačkom umetniku Anselmu Kiferu koji obuhvata celu njegovu karijeru.
– Upoznao sam Anselma lično početkom devedesetih, i sasvim smo se dobro razumeli. Tokom dugog perioda, večerali smo zajedno svake večeri. Bio je u Berlinu postavljajući izložbu u Nacionalnoj galeriji 1991. godine, a ja sam montirao „Do kraja sveta“. Anselm je slučajno došao u isti restoran gde sam svako veče jeo. Sedeo je za mojim stolom i razgovarali smo dok nismo ostali poslednji gosti. U to vreme smo planirali da nešto zajedno uradimo. To se tada nije desilo jer je njegova izložba u Nemačkoj bila veoma loše prihvaćena, nakon trijumfa koji je imao u Americi, i Anselm je odlučio da se preseli na jug Francuske i zauvek napusti Nemačku. Godine 2019. prvi put sam posetio Anselmov studio, u Barjaku u Francuskoj. Anselm je želeo da me samo pokupi sa stanice, zatim da me ostavi usred kompleksa. Dao mi je mapu i rekao: „Vidi šta je šta, srešćemo se opet uveče.“ Dakle, imao sam taj ceo dan bukvalno sam. Sva vrata su bila otvorena. Kada god idem u muzej, nikada ne uzimam vodiče, želim da otkrivam sam. I na kraju dana bio sam zaista pun utisaka onoga što sam video. Toliko me nešto dotaklo da sam kada sam na kraju sedeo s njim za večerom rekao: „Pa, Anselm, sada ili nikada. Mislim da bismo to sada trebali da uradimo.“ – priča Vim Venders u intervjuu za „Njujorker“.
Proučavajući vašu karijeru, primetan je nedostatak ironije u vašim filmovima – skoro kao da je vaš rad reakcija protiv toga. Koliko vam je važna iskrenost?
– Znam da nemam cinizma u sebi i da sam nesposoban za to. Cinizam je nešto što stvarno smatram odvratnim. Ne vidim pozitivnu energiju u tome. Osamdesete i devedesete bile su prilično cinične na mnogo načina. Možda je ironija samo izrasla u cinizam različitih proporcija. Mislim da ima ironije u mojim filmovima, ali definitivno nedostaje cinizma.
Opisali su vas kao „sentimentalnog“ filmskog autora, a primetio sam da se taj izraz koristi i pežorativno i pozitivno. Zanima me kako tumačite takve komentare i da li se slažete s njima.
– Ne volim kada se sentimentalnost stvara na ekranu. Ne sviđa mi se, i ne mislim da to radim u svojim filmovima. Možda sam se najviše približio sentimentalnom u filmu s „Pariz, Teksas“, jer se dosta bavi porodičnom situacijom i veoma je egzistencijalna ljubavna priča. Mislim da sam izbegao zamku tako što sam pustio Harija Dina Stentona da ode na kraju, da shvati da oni neće ponovo postati sveta porodica. Da je bolje za njegovog sina i bivšu ženu da budu zajedno umesto da ih on remeti. Američki studio koji je kupio film “Twentieth Century Fox” nazvao me i rekao: „Vim, želimo da dodate jedan kadar na kraju. Želimo da vidimo kako njegov automobil pravi zaokret na autoputu.“
Rekao sam: „To neću uraditi.“ Studio je odustao od svih napora da promoviše film nakon toga. Nisu stavili ni jedan oglas. Hari Din je bio uništen. Mislio je da će imati šansu za nominaciju s ovim filmom. Rekao je: „Da si napravio taj jebeni zaokret, oni bi me gurali. Toliko si tvrdoglav. Ti si pravi Nemac što nisi uradio taj kadar.“
Da li je to uticalo na vaš odnos s Harijem?
– Ne, nije. Voleo sam ga neizmerno. Hari je bio jedinstven, čista duša. Nikada nećete pronaći glumca poput njega u celom univerzumu. Ali patio je zato što je dobio ovu ulogu prekasno. Nakon „Pariz, Teksasa“, zaista je odlučio da se neće vraćati manjim ulogama i da želi da igra samo glavne likove u dramama. Nikada se nije desilo. Nikada nije dobio još jednu ulogu poput ove. Hari takođe nije poznavao cinizam. Možda je to razlog zašto smo se tako dobro slagali i zašto je bio idealan za tu ulogu.
U „Savršenim danima“, prikazujete glavnog lika, Hirajamu, kako vozi kroz Tokio u dugim, prozračnim scenama dok sluša kasete. Trenutak kada je to uradio, pomislio sam, O.K, Vim tajno pravi još jedan „road movie“.
– Potpuno. Njegov život dok vozi je kontrapunkt njegovom životu kod kuće. Vožnja kroz Tokio je jako iskustvo. Nije kao vožnja kroz bilo koji drugi grad na svetu. Volim to. Sviđaju mi se nadvožnjaci i da gledam grad sa više nivoa. Skoro da vozite preko krovova ljudi, i vidite horizont. To je veoma čudna perspektiva grada.
„Savršeni dani“ i „Anselm“ su filmovi koji se dramatično razlikuju po opsegu, tematici i pristupu, ali nostalgija je tema i u jednom i u drugom filmu.
– Zaista sam prilično ubeđen da nisam osoba sklona nostalgiji. Veoma sam zainteresovan za budućnost. Ali mislim da je vrlo važno znati prošlost, bez obzira na to da li je nešto što želite ponovo ili želite da produžite. Veoma je dobro i zdravo poznavati prošlost, poznavati gubitke i stvari koje stičemo. Ignorisanje prošlosti izgleda kao recept za katastrofu. Ipak, nisam sklon želji za vraćanjem bilo čega. Jednostavno se desilo da naš lik u „Savršenim danima“ sluša kasete jer veruje da je manje zapravo više. To je zapravo više ideja nego preporuka. Ali, sa svim stvarima koje su prošle, dolazi i gubitak. Na primer, gubitak je nešto poput dobrog starog kompilacijskog albuma. Kompilacijski album zaista liči na pismo. Veoma je ličan. Cela generacija danas odrasta uz plejliste, i kada vide šta kompilacija može da postigne, potpuno su preplavljeni i zapanjeni. Još uvek imam kasete svog brata iz vremena kada sam živeo u Americi. Patili smo od naše razdvojenosti sedam, osam godina. Slao mi je svake nedelje kasetu – nismo slali pisma. Možda ako više pričam o tome, ubedićete se da sam nostalgična osoba, ali samo opisujem gubitak.
Toliko vašeg rada čini se da se bavi uzvišenim – a onda u „Savršenim danima“ imate ovu veoma stvarnu, realnu ljudskost. Imate Hirajamu koji čisti WC. Da li to označava promenu u vašem radu?
– Pa, mogli biste reći da se dotiče uzvišenog, njegovog zadovoljstva i načina na koji je sposoban da živi u sada i ovde. Čišćenje WC-a nije glamurozno, i mnogi smatraju da je to nisko zanimanje. Ali ako ga vidite kako obavlja svoj posao, i način na koji to radi, shvatićete da je posvećen. To radi jer pruža uslugu. Mislim da je na neki čudan način utopijski lik.
U intervjuu za “Gardijan” pre nekoliko meseci, kritikovali ste trenutno stanje filma, rekavši da vam stvara „mučninu“. Da li je nedostatak filmova koji se bave ovim pitanjima deo toga?
– Film koji se temelji na drugom filmu ne može da postigne cilj da bude utopijski, jer svaki film zasnovan na drugom filmu, po definiciji, nikada ne može dovesti do drugog nivoa. Danas se snima previše takvih filmova. Previše filmova se pravi prema receptima, ili bilo čemu što će privući ljude u bioskop. Uvek sam ostajao na svakom filmu do kraja špice. Postoje filmovi u kojima osećam da gubim vreme nakon deset minuta – tačno znam kuda ide. Ove scene nasilja koja se sada snimaju nisu potrebna za priču. Shvatio sam da mogu da izađem. Kakav divan osećaj je ponekad izaći.
Bonus video: Domaći slikari rade na animiranom filmu „Seljaci“