0
Jovana Živanovića, poznatog jugoslovenskog i srpskog reditelja uskršnje bombardovanje Beograda 1944. godine zateklo je na Crvenom krstu blizu ateljea Milana Besarabića. S Milanom, ne samo slikarom, već i pravnikom, vajarom i pesnikom trčao je do Stiške ulice - današnje Mileševske - gde su živeli Milanovi roditelji.
“Sećam se, na mestu gde je kasnije živeo Bata Živojinović susreli smo Aleksandra Tirnanića. Išao je ulicom i onako razapet vikao: “Evo vam saveznici. Evo Uskrsa”. Poludeo čovek. Milan i ja smo išli jednom stranom ulice a Tirke drugom. Ide i drži miting protiv saveznika“, navodi Živanović u dužem intervjuu sa Bogdanom Zlatićem, autorom monografije posvećene ovom reditelju (“Pčelinjak u osinjem gnezdu” – FCS).
“Milan, viče: Tirke šta ti je? Jesi li to ti ? A on ništa ne obraća pažnju na to i samo viče protiv saveznika. Milan mu pritrči, dok sam ja ostao s druge strane ulice. Milan se vraća i kaže mi: Pobijena mu je cela porodica. To je bilo 16. aprila 1944.”
Aleksandar Tirnanić bio je poznati jugoslovenski fudbalski reprezentativac, kasnije i savezni fudbalski selektor. U savezničkom bombardovanju 16. aprila 1944. poginuli su mu majka i sestra. Bez oca Tirke je ostao tokom Velikog rata.
Bio je to prvi, ne i poslednji susret s bombama autora filma “ Uzrok smrti ne pominjati”. Jovan Živanović, Aleksandar Saša Petrović kao i Đorđe Kadijević smatraju da je savezničko bombardovanje Beograda bilo razornije, surovije od okupatorskog – aprila 1941. Trajalo je, uz kraće i duže prekide, do kraja septembra 1944. godine.
Da li je Živanović bio među onima “koje metak neće”, tek kada se 18. maja 1944. pojavio na kućnim vratima njegova majka se onesvestila. Mislila je da se kao i obično našao sa drugom Vladetom Đorđevićem, sinom beogradskog arhitekte i profesora Građevinskog fakultata, jer je sklonište njihove kuće ispod Čuburskog parka bilo sigurno utočište. Tog osamnaestog dana maja ’44. Jovana privodi policija i predaje Nemcima na Čukarici “sve sa dokumentima “.
BLOK BOMBA
“Nemac je bio neki trećepozivac, znači ne i opasan. Sve vreme gledam kako da drpim tu ličnu kartu i da se nađem s Brankom (Omčikusom) i Vladetom (Đorđevićem). Odjednom su se začule sirene od kojih se Nemac totalno izbezumio tako da sam mogao da pokupim sve lične karte. Zvonim, majka otvara vrata i istog trenutka pada u nesvest. Čula je da je Vladetina kuća pogođena blok bombom i da ima preko 40 poginulih.
“Vladeta je poginuo ali nije sišao u sklonište. Dugo nismo mogli da ga otkopamo. Otkopavali smo ga Branko Omčikus (brat, takođe slikara Petra Omčikusa) i ja. Našli smo samo jednu šaku i u njoj Renakovu “Istoriju religije” u kožnom povezu. Pored nje jedan feder od madraca. Sve ostalo bilo je pretvoreno u prah. Zbog toga sam zaključio da nije otišao dole, nego da je ostao gore u kući. Svi su poginuli, njegova majka, sestra… Ništa nismo našli jer je sve bilo samleveno.
Na zvuk vazdušne sirene svi su žurili da ne zakasne da stignu do skloništa. Oni koji su stigli na vreme 18. maja ‘44. u sklonište Đorđevića kuće poginuli su. Među njima i pozorišni reditelj Rudolf Hecl, Jevrejin, koga je Vladetina majka dugo skrivala u donjim prostorijama kuće. Hecl je s upravnikom Akademskog pozorišta Petrom Radovanovićem, pravio ilegalnu pozorišnu trupu.
Na vreme nisu stigli: Bata Paskaljević, Soja Jovanović, OIivera i Severin Bjelić i Rade Marković. „Vi trčite, ja neću“, rekao je Bata Paskaljević. „Kada Bata neće, neću ni ja“, reče Soja, koja je tada bila u ljubavi s Batom. Bez Radeta neće ni Olivera, i cela grupa ostade. Pera Radovanović, Hecl i još dvojica spuste se do kuće da bi stigli na vreme…
“ANĐELI” NAD SLAVIJOM
Aleksandar Saša Petrović živeo je u Nemanjinoj 36, tik ispod Slavije. U njegovim sećanjima “Sve moje ljubavi” ne zaboravlja april 44. “Tako smo dočekali i taj 16 april. Uskrs dan kada se Bog vazneo na nebo i kada su eskadrile savezničkih “anđela”, ”leteće tvrđave”, što će reći oslobodioci spustili sa neba najstrašniji tepih na svetu, tepih bombi od pet stotina i hiljadu kilograma.“
Saša taj dan pamti i po njegovoj babi Leposavi, koja je pušila “kao Turčin” i bila najstrastveniji pušač na svetu. Pri kraju života, poput Rusa, duvan je umotavala u novinsku hartiju. Na Uskrs je ušla u trpezariju s cigaretom umotanom u hiljadarku.
“Hiljadarka joj se učinila da je novinska hartija. Majka samo što se nije onesvestila. Ali sve je bilo kasno. Pola hiljadarke je bilo već popušeno. Taman se taj mali skandal završio da bi se čuo stravičan vrisak. Izletesmo na terasu“, seća se Petrović.
Sa šestog sprata devojka se bacila u ambis. U dvorištu je ležalo nepomično telo. Poslodavci su osumnjičili devojku da je ukrala manju svotu novca pa se ubila. Nepun čas posle toga dogodio se treći udar…
“A zatim su po granama u Krunskoj ulici, u kojoj je bomba pogodila zgradu porodilišta, visila raskomadana tela beba, egozotčno voće Srbije”, opisuje Petrović prvi dan Uskrsa. Drugog dana Uskrsa 17. aprila ‘44. saveznička avijacija ponovo bombarduje Beograd. ”Tom prilikom bomba je zviznula i u našu kuću. Pola kuće je srušeno, a druga polovina je ostala čitava. Na vrhu te druge polovine, na najvišem šestom spratu, nalazila se terasa, a na terasi prase koje smo pre Uskrsa tu ostavili i hranili”.
Petrović se jedva uspentrao kroz ruševine do terase na šestom spratu. “Pokupili smo prase i krenuli prema kući braće Moravac. Kuća je međutim nestala. Braća Moravac su bili negde dole. Mrtvo kao što su bili kamen i prašina. Prase nismo pojeli. Presela nam je prasetina…“
RUKA OKUPATORA
Đorđe Kadijević ne krije da je u Beogradu preživeo neke od najstrašnijih trenutaka u životu i da je njegovu porodicu bombardovanje Beograda 1944. nateralo da pobegnu na Umku.
“Izvučen sam iz ruševina kuće koja je bila pogođena bombom. I da komedija bude veća izvukli su me nemački vojnici“, opisuje Kadijević ratne dane. (“Više od istine” – Orfelin) „I sada ja onako izranjavan, ali ne i polomljen u ruševinama sopstvene zgrade u Beogradu gledam kako me izvlači i vidim okupatorskog vojnika, koji razgrće te cigle i uzima me u ruke, a ja se otimam i pokazujem da mogu da hodam. Onda me on vodi preživelima, zajedno sa majkom, sestrom i bakom, i nose nas u svoje sklonište, a nemački oficiri nas previjaju sopstvenim zavojima. Bilo je to savezničko bombardovanje ‘44.“
Kadijević nepune tri decenije kasnije obara jedan saveznički avion u njegovom, možda i najboljem, filmu “Praznik”. Obara ga iznad N.N srpskog sela ne na Uskrs već na Božić ‘43. Dvojica američkih pilota padaju u razne šake…
Slike opustošenog, razglavljenog i avetinjski praznog Beograda našle su se u fokusu “Lajke” Riste Marjanovića, najpoznatijeg srpskog fororeporetra Velikog rata. Nestvarne fotografije prebukiranih kompozicija vozova pod teretom straha u opštoj bežaniji iz Beograda.
U jednom od poslednjih savezničkih bombardovanja 3. septembra ‘44 godine srušena je i kuća Riste Marjanovića.
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina od prvog horor filma „Leptirica“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare