4
Mislim da je vrhunac mog kreativnog rada što sam bila narator istorije i što sam uspela da upoznam sever Evrope sa nama. Radila sam na švedskom jeziku priču o carici Jeleni, majci cara Konstantina, o Vasiliji Vukotić, heroini Mojkovačke bitke, „Čelične ratnice“ o ženama dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu, o Milevi Marić Ajnštajn, kaže dramska umetnica, rediteljka i producentkinja Jelena Mila.
Dosta mi je priče o konfliktima, ratovima, varvarstvu koje nas je pratilo poslednjih decenija. Rekla sam: „Hajde da se bavimo onim bitnim, kulturološkim nasleđem koje baštinimo, zbog kojeg smo pomalo bahati, a o kojem Šveđani mogu samo da sanjaju.“
Tako govori Jelena Mila, rođena Beograđanka. Pardon, Zemunka. Zvuči šašavo, ali to je važno da se zna. Devojačko prezime joj je Ivanišević, udato Paunović, a umetničko Mila. I jeste mila. Mogla je da se otisne u razne struke, jer je u Zemunskoj gimnaziji maturirala na smeru za fiziku. U susednoj, Muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ svirala je harmoniku. Svi su je znali po poeziji koju je recitovala, a potom i pisala. I što god da je odabrala, dotakla bi zvezde. To je, čini se, prepoznao i njen profesor Predrag Bajčetić.
Jelena je 2017. godine sa istoričarkom umetnosti Aleksandrom Simeunović iz Risna pokrenula međunarodni filmski festival „Forteca“ koji se svakog leta održava u Perastu. Takođe, osnovala je i „Balkan New film festival“, koji se održava u nekoliko gradova Švedske i Norveške.
– Perast sam odabrala s namerom, istorijski je važno i prelepo mesto. Ideja je da festival posle bude u još u nekim gradovima u Crnoj Gori, kao i u Beogradu i u Novom Sadu. U Srbiji to radimo u koordinaciji sa Ambasadom Švedske – objašnjava Jelena Mila koja se kao autorka pozicionirala u Švedskoj, gde živi već dve i po decenije:
– Nije to malo, iako još ne pripadam tom podneblju. Ali, to ne znači da ih ne poznajem, i ne prihvatam neke njihove stavove, za koje smatram da su fantastični. I da nemam kritički stav prema nekim konkretnim stvarima, na primer, kao što je traženje ulaska u NATO, kad ih niko ništa nije pitao – priča Jelena Mila.
Ističe da Norvežanin Jens Soltenberg nije slučajno šef NATO-a:
– Sada kada se bavim njihovim kulturološkim identitetom shvatam da su jako vezani za Ameriku jer nemaju pravo na razmišljanje. Ovo glasno govorim, jer kada sam tamo došla – bilo je to vreme kada su kod nas prošle sankcije – čudila sam se odakle tolika mržnja? Jer, nas su početkom prošlog veka voleli. Naš kralj Aleksandar Prvi je tamo slao pšenicu kad je bila velika glad… I odjednom su oni postali mirnodopski narod, posrednici, a mi varvari. U danu se promenio narativ o nama. Razmišljala sam – toliko dugo sam tamo i odjednom sve ono što sam slušala – srušilo se, i shvatila sam da njih niko ništa ne pita, samo im se servira.
Ono što je najvažnije jeste, priča naša sagovornica, da ko ih privatno upozna, obožava ih. Njoj su se, kako kaže, otvorile neke druge perspektive koje je iskoristila na zadovoljstvo svih.
– Problem sa Švedskom, kao i drugim skandinavskim zemljama – Finskom, Norveškom, Danskom, jeste da su etablirani na svetskoj mapi filmske industrije, prepoznati prvenstveno preko Ingmara Bergmana, a sada preko novog talasa koje predvode Ruben Ostlund, Tomas Vinterberg… Tako je krenuo „nordik noar“, trenutno najpopularniji pravac od filmova do serija, kojima je i naša kinematografija inspirisana. Upravo je to tema mog doktorskog rada kojem sam posvećena – dakle, autorski film, kulturni identitet Skandinavije. „Nordik noar“ nije obična krimi drama, po sistemu – ubij siluj, nego se bavi socijalnim preispitivanjem vrednosti, ravnopravnošću dece, žena… Uvek ima aktuelnu temu.
Naša sagovornica će ovaj doktorat braniti na Fakultetu dramskih umetosti u Beogradu, iako je magistrirala na Filmskom institutu u Stokholmu, sa temom distribucije filmova.
– U doktorskom radu sam počela od premise da, ako je nagrada Oskar najvažnija u filmskoj industriji za Holivud, šta je onda to što rade nezavisne produkcije. Zanimali su me mehanizmi koji pokreću velike točkove, kao i kreativni filmovi koji sa malim budžetom, ipak, osvajaju najveće nagrade. Primer mi je bio film „Momci nikad ne plaču“ sa Hilari Svonk koja je ovenčana Oskarom. To je bila moja priča, o malim, nezavisnim produkcijama u odnosu na veliki Holivud. I dokazala sam da i male produkcije mogu da budu konkurente velikim – otkriva nam Jelena Mila.
Glumica Jelena Mila je svoj dar imala priliku da pokaže na sceni Dramatena, kraljevskog švedskog pozorišta u periodu od 2003. do 2008. godine.
– I onda sam razumela da su sva „nacionalna pozorišta“ ista. Čim se promeni vlast, menja se i direkcija drame, i kreće novi list kojim se zatvaraju vrata onima koji su do tada radili. Sve je isto. Ja sam deset godina bila u Narodnom pozorištu u Beogradu, igrala u važnim predstavama počev od komada „Sirano de Beržerak“. Onda je cela jedna klasa primljena u stalni radni odnos. To su danas zvezde i drago mi je zbog njih, ali ja posao dobila nisam. I to je bilo nešto što me je učvrstilo u uverenju da treba da budem u Švedskoj – priča naša sagovornica koja ističe da su Šveđani kulturno veliki i lepi, ali su istovremeno kulturološka pustinja.
Ono što svih ovih godina, od kada je otišla u inostranstvo, promoviše diljem sveta jesu predstave o velikim, važnim ženama. Režira ih, producira i glumi.
– Mislim da je vrhunac mog kreativnog rada što sam bila narator istorije i što sam uspela da upoznam sever Evrope sa nama. Radila sam na švedskom jeziku priču o carici Jeleni, majci cara Konstantina, o Vasiliji Vukotić, heroini Mojkovačke bitke, „Čelične ratnice“ o ženama dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu, o Milevi Marić Ajnštajn… Za najnoviji projekat o suđenju Peteru Handkeu, dobila sam veliki grant od švedske vlade. To je duodrama, napravila sam pravo zamešateljstvo, i pisala sam dramu, glumim je i, priznajem, nije lako razumeti – priča nam Jelena i dodaje:
– Što bi rekao, nažalost pokojni, Jagoš Marković: „Ti si njima u Švedskoj egzotična“. Savladala sam dobro jezik, i vrata su se otvorila. Ponekad se našalim da sam na švedskom kao Greta Garbo na engleskom jeziku. Znači, nećete mi oduzeti šarm stranca, ali maksimalno se trudim da bude sve kako treba. Nisam čekala da me neko zove, otvorila sam svoju produkciju i krenula da radim svoje projekte!
Jelena je svog supruga, koji od detinjstva živi u Švedskoj, upoznala u Podgorici nakon jedne od premijera.
– Mislila sam da nikad neću otići u Švedsku, sve je bilo teško da se to ostvari. Nekako smo se spojili, uspelo je tehnički, ali meni je stvarno bilo teško da se naviknem. Pitala sam se šta ću tamo, a opet situacija u Jugoslaviji je bila užasna, rat je divljao. I, gde god da sam se pojavila, bila sam označena ili kao pozicija ili opozicija. A samo sam htela da budem umetnica. Sećam se da me je Mira Marković pozvala da sa Lepomirom Ivkovićem čitam njen „Dnevnik“ u Požarevcu, a već sam tad bila u Stokholmu. A i Demokratska stranka me je zvala na Vidovdansku liturgiju da govorim sa glumcima JDP-a, posle govora tadašnjeg patrijarha. I to sam odbila. Samo sam želela da budem svoja – priča Jelena, majka Ivana (23) i Alekse (21).
Bonus video: TOP 5 najlepših jugoslovenskih glumica
