Sve oko nas je pomalo „kvir“: Kritika „Toplog filma“ Dragana Jovićevića

Piše: Dejan Šapić

Film započinje scenom poljupca dvojice muškaraca, dva puta u usta. Obučeni u vojničke uniforme snimljeni su 1911. godine u prvom srpskom dugometražnom filmu “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića. Što bi narod rekao u izreci: „Prvo pa muško“. Tada je to bilo deo tradicije i nije impliciralo homoseksualnost. Ujedno je to bio prvi poljubac osoba istog pola u istoriji kinematografije. Odmah potom saznajemo da je tokom 2018. kada je Filmski centar Srbije na zvaničnom konkursu podržao projekat pripreme „Toplog filma“, u pojedinim medijima objavljeno kako državna ustanova novcem iz budžeta finansira „vulgarnu pedersku propagandu“. 

Šta je se desilo sa društvom u kojem živimo od pedesetih godina prošlog veka do danas, kako smo pošli od dva poljubca u usta sa početka prošlog veka i stigli do homofobije neslućenih razmera? Biće to tema celovečernjeg „Toplog filma“ gde Jovićević istražuje istoriju jugoslovenske i srpske kinematografije kroz kvir odnose. Da pojasnimo, „kvir“ je termin iz osamdesetih godina koji je tada označavao uvredljiv naziv za homoseksualne odnose, a danas podrazumeva pojavnost LGBT zajednice. Autor je analizi pristupio u najširem mogućem kontekstu beležeći svaku pojavu takve vrste na filmu. Došao je, na veliko iznenađenje, do 65 naslova koji na neki način dotačinju ovu tematiku.

Kroz popularni hibridni žanr kombinovanjem dokumentarnog i igranog izbegao je suvoparno nabrajanje naslova prikazivanjem i komentarisanjem inserata iz filmova. Organizovao je audiciju i odabrao dva mlada glumca Đorđa Mišinu i Đorđa Galića, iz čije perspektive u filmu pratimo odnos društva prema kvir tematici. Oni imaju trostruku ulogu. Najpre istražuju kinematografiju po dekadama kroz razgovore sa filmskim teoretičarima i autorima filmova. Potom u spontanim razgovorima između sebe analiziraju dobijeni materijal. Treći i najzanimljiviji deo je kada oni kao profesionalni glumci oponašaju određene kvir filmske scene čije inserte gledamo, trudeći se da snime novi film „Operacija vazelin“, koji zapravo nikada nije završen.

Suočeni smo sa izjavama dva teoretičara filma Saše Radojevića i Nebojše Jovanovića, zatim mnogobrojnim učešćem filmskih autora kao što su: Želimir Žilnik, Srđan Dragojević, Mladen Đorđević, Goran Jevtić, Miloš Timotijević i drugi... Dobijamo mnoštvo faktografskih informacija, iskustava sa snimanja i reakcija društva u vreme kada su filmovi rađeni. Sve prethodno pomešano je sa kratkim insertima iz čak 38 filmova i igranim scenama gde pomenuti glumci Đorđe Mišina i Đorđe Galić ostvaruju kratke igrane segmente. I sve je stalo u 92 minuta i odlično funkcioniše.

Sagovornici u filmu su snimani ne različitim lokacijama. Od jednog drveta u parku, preko ulaza zgrada, učionica u školi, dvorišta, pa sve do groblja gde su svoje viđenje kvir problematike izneli tvorci TV emisije „Šok koridor“ Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević. 

Natopljen pojačanim koloritom slike, sa kratkim kadrovima kroz montažu Nataše Pavlović, čija je produkcija „Pogon“ glavni producent filma, dobijamo na trenutke formu video spotova koji se ređaju jedni za drugim. Izuzetno dinamično, vizuelno atraktivno sa puno humora svojstveno nekom road movie-ju koji nas vodi kroz Jovićevićevu probranu istoriju filma. 

Od sagovornika i autora filmova smo dobili konstataciju da je krajem šezdesetih, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina kada je najviše snimljeno filmova sa kvir elementima bilo mnogo tolerantnije društvo. Na pojavu osoba homoseksualne orijentacije u domaćim filmovima gledalo se prećutno, ali sa podsmehom. 

Faktički je kvir tematika u većini navedenih filmova bila u senci ili u nekom trećem planu. Izuzeci su filmovi „Buđenje pacova“, Živojina Pavlovića, „Plastični Isus” Lazara Stojanovića, „Vrane“ Gordana Mihića i Ljubiše Kozomore ili „Bubašinter“, Milana Jelića gde je ona vidljivija.

Tokom osamdesetih izdvojio se film „Dečko koji obećava“ Miše Radivojevića gde se problematizuje pitanje seksualnog identiteta glavnog glumca Aleksandra Berčeka. Tada su uglavnom snimane komedije sa kvir elementima da zabave i nasmeju publiku „Lepota poroka“ Živka Nikolića, „Ćao inspektore” Zorana Čalića, „Špijun na štiklama“ i“ Razvod na određeno vreme“ Milana Jelića. Upravo je Jelićevo prisustvo u kinematografiji najpre kao glumca a posle i reditelja koji tematizuje ovu problematiku bilo zapaženo još od šezdesetih godina. Smatra se za pionira „kvir estetike“ i više puta imamo njegova svedočenje tokom filma. Preminuo je prošle godine i „Topli film“ mu je posvećen.

Sagovornici se slažu oko toga da je prvi domaći film u potpunosti posvećen kvir problematici zapravo tek „Marble Ass“ Želimira Žilnika realizovan 1995. o transvestitu i prostitutki Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Snimljen u igranoj formi pokušava da dočara život tadašnje andergraund gej scene u Beogradu. Posle Žilnika koji je snimio više ostvarenja sa kvir temama pojavljuje se Mladen Đorđević sa filmovima „Mejd in Srbija” i „Život i smrt porno bande”. Ljubav između žena prvi put se problematizuje u „Diši duboko“ Dragana Marinkovića iz 2004. a nešto kasnije dobijamo i „Čitulju za Eskobara“ Milorada Milinkovića iz 2008. koji se fokusira na osvetu trans žene.

Postoje u „Toplom filmu“ izdvojeni primeri iz kinematografije od kojih mnoge nema smisla dovoditi u vezu sa kvir pojavama kao što su ostvarenja „Sofka“ iz 1948. zbog jedne scene u ženskom hamamu gde se i ne nazire lezbijski odnos već vidimo senke i gola leđa nekoliko žena. Takođe u filmu „Zajednički stan“ iz 1961. zbog scene gde se dva glumca Čkalja i Mića Tatić guraju u krevetu skučenog stana pokušavajući da spavaju... Suvišnim primerima gde nema osnove dovođenje u vezu sa kvir tematikom dobijamo utisak, kao gledaoci, da je sve oko nas kvir i da svuda možda postoji neko ko je kvir.

https://www.youtube.com/watch?v=Cvf41aUmzWc

Pred kraj je istaknuto  svedočenje LGBT aktiviste Predraga Azdejkovića o neuspelim pokušajima organizovanja gej parada najpre 2001. a onda i 2010. koji su završili neredima i sa razbijenim glavama učesnika. On pita „koliko je insistiranje na njihovom održavanju imalo smisla, da li je pomoglo gej zajednici ili je samo bilo deo politike“. Možda se u ovom pitanju-konstataciji i krije odgovor na pitanje sa početka filma koje postavlja autor Dragan Jovićević u svom po svemu ambiocioznom celovečernjem filmu. 

U svakom slučaju „Topli film“ će sigurno biti pozitivno primljen kod većine gledalaca. Moći će da prepoznaju da su možda i neke od njihovih komšija koji izgledaju neupadljivo – kvir, a ne samo da je ta uloga rezervisana za osobe koje imaju neku čudnu odeću i detinjasto igraju na ulicama sa balonima i transparentima.

Bonus video: Kuća na Kraljevcu, Beldocs