0
Bilo je to pametno i duhovito ostvarenje koje je mnogima otvorilo karijere, kaže za Nova.rs Vladislava Vojnović, koja je priredila knjigu „Daj, babo, glavu!“ o ovom legendarnom omnibusu.
Knjiga „Daj, babo, glavu!“ o omnibusu „Kako je propao rokenrol“ (Popbooks) upravo je izašla iz štampe. Ovu obimnu monografiju od 400 strana i 250 fotografija je priredila spisateljica i scenaristkinja Vladislava Vojnović, koja je razgovorala sa više od 40 ljudi koji su učestvovali u kultnom filmu.
Prava je poslastica čitati šta posle 35 godina o snimanju ovog ostvarenja govore reditelji sve tri priče: Goran Gajić, Zoran Pazo i Vladimir Slavica, kreatori projekta Miša Radivojević i Nebojša Pajkić, scenaristkinja Biljana Maksić, glumci Nebojša Bakočević, Anica Dobra, Žika Todorović, Branko Đurić, Vesna Trivalić, autori muzike Koja i Gile, kao i brojni drugi saradnici. Knjiga sadrži i kompletna scenarija za sve tri priče.
– Predrag Popović, vlasnik izdavačke kuće „Popbooks“, i glavni urednik Goran Tarlać, pozvali su me da uradim priču o ovom kultnom ostvarenju. Njihova ideja je bila da knjigu napišem, a moja da je priredim, tako što ću skupiti svedočanstva učesnika u stvaranju filma. Kao i priče o onima kojih više nema među nama. Ako biste pomislili da je priređivanje bilo lakše od eventualnog pisanja, prevarili biste se, kao što sam se i ja prevarila. Koliko je od eventualnog lagodnog i samokontrolisanog pisanja bilo teže ponovo okupiti čitavu filmsku ekipu, toliko je i rezultat vredniji. Koliko god da je trajalo i kakve god muke da smo mučili, završilo se lepo i skladno – kaže Vladislava Vojnović u razgovoru za Nova.rs.
Ovo nije knjiga samo o jednom filmu, već priča o jednoj mladosti, generaciji, nekadašnjem Beogradu, pop kulturi, važnim, talentovanim i pametnim ljudima. O poslednjim trzajima normalnosti u bivšoj zemlji… Naša sagovornica dodaje da je svako uspešno umetničko delo uvek više od samog sebe.
– Delo je sve ono što je u njegovo nastajanje uloženo i sve ono što je moralo da se dogodi da bi stvaraoci postali onakvi kakvi su, a što ih je učinilo sposobnima za upravo tu i takvu kreativnost. Drago mi je da reditelji Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić nisu pre početka snimanja ovog omnibusa išli ni u kakav lov. Kao u Istvudovom filmu „Beli lovac, crno srce“ kada reditelj, glavni junak, ide na tu kartu i to nikog nije koštalo glave. No, govoreći u prenesenom značenju, bez odlaska u razne vrste lova i bez svojevrsnih žrtava, teško da ima umetnosti. Uobičajeni konzumenti umetničkih dela o tome ni ne sanjaju, ali stvarni posvećenici obdareni su specijalnim antenama koje hvataju te dragocene vibracije. A kad je delo baš snažno, kad je signal baš jak, onda ga hvataju i dve ukrštene žičice. Tad govorimo o kultnom filmu.
“Kako je propao rokenrol” je po mnogima bio vrhunac kreativnosti i sinergije jedne generacije na ovim prostorima, ali i svojevrsna labudova pesma.
– Bio je to jedan pametan i duhovit film kojim su neke karijere počinjale, a neke se nastavljale. Da je istorijska pozadina bila milostivija, bilo bi toga još, jer nas je bilo mnogo koji smo čekali u redu, toliko željni da radimo ono što volimo. Bili smo mladi i bistri, ali zaljubljeni u film i muziku, i čime se već ko strastveno bavio. I toliko koncentrisani na to da pokažemo šta znamo, da nam je raspad koji se približavao izgledao kao neka besmisleno ometajuća budalaština zlikovaca, koji ne mogu da pobede, jer svako vidi ko su i kakvi su – konstatuje autorka knjige „Daj, babo, glavu!“
Knjiga je posvećena Branku Vukojeviću (1956-2003), svestranom čoveku, novinaru, kompjuterašu, ali i scenaristi prve priče omnibusa „Od izvora dva putića“, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Mnogi sagovornici pričaju o njemu, doživljavaju ga kao pravog genijalca.
– Ne znam da li je sećanje prava reč. Branko nije bio samo čovek sa kojim sam studirala u istoj klasi ili se družila s njim. On je bio čovek koji je, kao svojevrsni učitelj, ozbiljno uticao na moje celokupno intelektualno i ideološko formiranje. Moguće je da su mnoge stvari koje sam u životu uradila, napisala, izgovorila, u koje sam poverovala i nastavila da verujem, ili se žestoko nisam složila i nastavila da se ne slažem, da to nisu sećanja, nego nešto od osmozom pokupljene Brankove pameti u meni – svedoči Vladislava.
Zanimljiva su sećanja Nebojše Pajkića na nastanak filma, razni detalji, anegdote… Na primer, priseća se kako je Branko Vukojević kasnio sa pisanjem scenarija, pa je otišao kod njega kući da mu pomogne, I, ovako je, po njemu, tekao jedan od dijaloga:
„Ko je ženski lik? On, kaže, nemam ženski lik. Nemaš ženski lik? Kako možeš da pišeš scenario bez ribe?“
Pajkić je zbog svojih političkih stavova, na neki način, poslednjih decenija sam sebe izopštio iz svih priča i krugova kojima bi prirodno trebalo da pripada, ali to je čovek koji je možda i najzaslužniji za projekat ovog omnibusa.
– Nemam utisak da je Nebojša Pajkić izopšten. Mislim da on i te kako stoji i postoji, obrazovan i kreativan kakvog ga je Bog dao i jednako ekscentričan, kakav je oduvek bio. Svakako je bio značajan za ovaj film, kao što je bio važan u društvu u kom se kretao i za većinu svojih studenata, koje su čak neki nazivali „pajkićevci“, što je uglavnom značilo da čoveka nije sramota da kaže da voli žanrovske filmove, koji imaju početak, sredinu, kraj, temu i ideju. Te milost za sudbine junaka i osećanja gledalaca – dodaje Vladislava.
Zanimljivo je da Pajkić u knjizi tvrdi da je on autor imena filma (detaljno objašnjava u knjizi zašto i kako), dok drugi sagovornici uglavnom tvrde da je u pitanju Branko Vukojević, a neko čak misli da je Goran Gajić. Jedna prilično „rašomonska“ situacija.
– Meni deluje da nije ni važno ko je konkretno bio kum. Kad se ljudi druže i kad su bliski, ideje se šetaju od jednog do drugog, a prijatelji ih osećaju kao zajedničku stvar – dodaje naša sagovornica.
Jedan od „hajlajtova“ monografije je prvo značajnije pojavljivanje Dušana Kojića Koje u javnosti nakon ozbiljnih zdravstvenih problema (oglasio se kratko prvi put u martu, kada je pozivao ljude da dođu na „Kontakt“ konferenciju). Kojina priča o filmu „Kako je propao rokenrol“ nije mala, svašta je dotakao i pomenuo, čak i svoje ranije kontakte sa kinematografijom, brojne glumce, kolege muzičare… Na kraju se osvrnuo i na propast rokenrola, i zanimljivo je šta je na tu temu, između ostalog, rekao, skroz u svom stilu: „Po meni je smak sveta nastao kad je Igi Pop sarađivao sa Bregovićem, mislim da tu počinje kugla da se okreće naopako.“
– On je izuzetak u knjizi u smislu da samo sa njim nisam lično razgovarala i komunicirala nego je to uradio Predrag Popović, a meni je stigao audio-fajl sa Kojinim zanimljivim sećanjima – objašnjava Vojnovićeva.
Pored Branka Vukojevića, koji je umro mlad, i Aleksandar Barišić, scenarista druge priče „Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)“, tragična je figura. Njegovom scenariju nisu bile potrebne nikakve dorade, i sa njim se tek upisao na studije dramaturgije. Potresne su priče o njemu, kao talentu koji je sagoreo.
– Aleksandar je upisao dramaturgiju na FDU onog juna kad sam ja završavala treću godinu, tako da nismo imali mnogo prilika za fakultetsko druženje. Znali smo se na „zdravo-zdravo”, kao što ga je poznavalo pola Beograda s obzirom na to da je bio tzv. gradska faca – seća se Vladislava.
Baš kad je u pitanju Barišićeva priča „Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)“ sa Anicom Dobrom i Nebojšom Bakočevićem, reditelj Vladimir Slavica, koji je tada debitovao, ima zanimljiva sećanja na period snimanja. Na primer, pominje da je jedan od glumaca koji je bio u razmatranju za glavnu ulogu Darka (Bakočević) bio i sarajevski glumac Davor Janjić, ali i Igor Pervić, koji nije došao na kasting, jer se uspavao.
Autorku Vladislavu Vojnović smo pitali na kraju i šta bi ona kao dramaturg promenila u nekoj od priča iz filma, iz današnje perspektive.
– Ovo je trik pitanje! Pa čak i da imam neku takvu blasfemičnu misao, nikad vam je ne bih rekla. Jednom sam razgovarala sa našim voljenim, pokojnim profesorom Živojinom Pavlovićem i, onako mlada i nadobudna, raspričala sam se o tome kako mi se nešto ne dopada u nekoj njegovoj, tada tek objavljenoj knjizi. I, bog sveti zna šta sam sve mogla tad da kažem. Žika me je pažljivo slušao, a onda se od srca nasmejao i rekao: „Kljuca pile u gvozdene vile!“
Knjiga o filmu „Kako je propao rokenrol“, za koju već vlada veliko interesovanje, postaće sigurno obavezna lektira za ljubitelje pop kulture.
Bonus video: „Bečki roman“ – Nova knjiga Dragana Velikića
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare