0
Objasnio mi je Beograd, kakav je bio i pokazao mi kuda da njušim da mi ne utekne. Svako slovo tog putića pozobala sam kao alava koka, kaže Jelena Bogavac.
Jedan od najvećih srpskih romana „Kad su cvetale tikve“ (1968) Dragoslava Mihailovića (1930-2023) nije poznat samo po svom kvalitetu, već i po dušanovačkom slengu, specifičnom tadašnjem uličnom govoru. To je naš prvi roman koji je napisan van književnog jezika, sa gomilom šatrovačkih izraza kojim su pričali beogradski mangupi nakon rata.
U pitanju je delo koje daje sliku života ljudi sa periferije Beograda, na Dušanovcu, u posleratnom razdoblju, ali je to isto tako i politička priča na posredan način, jer su jasne asocijacije na Goli otok. Ljuba Sretenović – „Ljuba Vrapče“ ili „Šampion“ je glavni junak romana, a istovremeno i pripovedač, jer je roman pisan u prvom licu, kao ispovest. Knjiga je do danas doživela četrdeset izdanja i za mnoge je to jedan od najboljih romana o Beogradu ikada napisanih.
– “Tikve” nastaju u vremenu kada je Dragoslav Mihailović zaista bio u jednom kreativnom naboju, on je vladao tim jezicima, on je zaista mogao da progovori iz tog jednog dušanovačkog mangupa, i da to bude hiper uverljivo. Tako da to jeste dosta važan i dosta dobar beogradski roman, koji bi, ako bi se ikada pravila neka selekcija, bio u samom vrhu – kaže pisac Vladimir Arsenijević za Nova.rs.
Svi su se pitali kako je Dragoslav Mihailović, kao neko ko je odrastao u Ćupriji, uspeo da tako dobro prenese u literaturu sleng sa ulica Dušanovca. Bilo je neshvatljivo kako je tako fenomenalno upio jedan autentičan lokalni govor.
„Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave. Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi započeo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, društvo bi bez veze žvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: ‘Ajde da nekog olešimo.' „Ajde“, rekli bi“, govori Ljuba Vrapče u svojoj ispovesti, u ovom legendarnom romanu.
– Protutnjao je kroz mene. Roman “Kad su cvetale tikve”. Snagom poruke koja buši u podsvest – priznaje nam rediteljka i spisateljica Jelena Bogavac.
Ona dodaje da ga je čitala u “svojim ranim danima”.
– Deca otimaju tuđa zapisana sećanja, usvajaju, trpaju u svoja usta i svoje oči. To je ili krađa ili vaspitanje – zavisno od toga koliko volite decu. E tako sam u sebe “natrpala” taj roman. Pre par dana sam mu se vratila treći ili četvrti put i sama se zapanjila koliko je komotno u meni. Taj jezik, žargon, upravni govor – sve te stilske odrednice – alati kojim se kopa do duše, budak do empatije. Uzvišeno tragetsko u blatu dnevnog. Objasnio mi je Beograd, kakav je bio i pokazao mi kuda da njušim da mi ne utekne. Svako slovo tog putića pozobala sam kao alava koka. Toliko je očigledan njegov uticaj u moja oba romančića, da mi je sramotno i da analiziram.
Sledeći put kada se, kako kaže, “sudarila sa njegovim svetlosnim oreolom” bilo je u radu na predstavi “Dan bezbednosti”.
– Pravili smo predstavu o torturi i cenzuri. Čitali smo naglas “Goli otok” na probama. Moji tek punoletni glumci. Zamrzao nam je duše, oprao oči dugim gledanjem u mrak. Tim epsko lirskim brutalizmom istine. Tom preciznom, ubojitom, bezuslovnom istinom koja čuči iza namalanih kulisa skrojene nam stvarnosti. On je najvažniji i najveći pisac posleratne Jugoslavije. Lektira. Vodič kroz galaksiju slova za beskućnike. Siguran put kući – poetski sumira opus Dragoslava Mihailovića Jelena Bogavac.
“Jezik „Tikava“ sam upio kao žubor i pev jednog grada u kojem sam posle zatvora i logora našao slobodu“, rekao je Mihailović u razgovoru sa Robertom Hodelom, za biografsku knjigu „Reči od mramora – Dragoslav Mihailović, život i delo“ (Laguna).
– Ovako počinje roman Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“. „Ne, neću se vratiti.“ kaže nam pripovedač, Ljuba Vrapče, suvišni čovek sa društvene margine, bokser sa Dušanovca, čije tragično lutanje pratimo kroz roman, od mladosti posleratnog mangupa, do bokserskog šampiona, osvetnika, stradalnika i usamljenog emigranta. Ne, neće se više vratiti ni Dragoslav Mihajlović, pisac prekrasnog dara i čestiti čovek koji je nosio srce na dlanu – kaže dramaturškinja i spisateljica Ivana Dimić za Nova.rs.
Dragoslav Mihailović je u svom romanu beskompromisno pokrenuo tada nedodirljivu temu Informbiroa i višestruko zbog toga stradao, dodaje ona.
– Centralna tačka zapleta je političko hapšenje Ljubinog oca i brata i slanje brata na Goli otok. Taj događaj u romanu uzrokuje gašenje i propadanje porodice, kazneno slanje Ljube na trogodišnje služenje vojnog roka, za koje vreme se sestra silovana ubije, majka svisne, otac umre, brat robija, a Ljuba ubije Apaša da osveti sestru i emigrira da se više nikad ne vrati. Roman se završava u nostalgičnom beznađu glavnog junaka koji nam veli: „ A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda – jedino u rat.“
Kako je i sam, dodaje ona, kao mladić robijao na Golom otoku, celog života potom kao veliki pisac, Mihailović se opsesivno bavio temom tragičnih sudbina političkih žrtava Titovog komunizma.
– Nikada se nije pomirio sa besmislenim stradanjem, nikada nije prestao da piše o toj tragediji, nije odstupao i nije odustao. Ratovao je protiv političkog besmisla do svog poslednjeg daha – zaključuje Ivana Dimić.
Bonus video: Peca Popović o knjigama, muzici, Beogradu, promocijama i vremenima…