Nedavno objavljena knjiga razgovora novinara Džonatana Kota sa Suzan Sontag, "Ako knjige nestanu" (Clio, 2019), bila je povod da se još jednom sagleda ono što je ova intelektualka ostavila iza sebe.
„Za mene je najvažniji onaj njen segment angažmana koji stavlja kao glavni zadatak pred pisca da ispravlja krive drine u društvu i bude glas onih koji trpe poniženja i nepravde“, rekao je izdavač Zoran Hamović.
Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota, tadašnjeg urednika evropskog izdanja časopisa „Roling stoun“ (Rolling Stone). Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. „Roling Stoun“ je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.
Kako je Zoran Hamović naveo na promociji knjige održane u četvrtak uveče u biblioteci „Zlatno runo“ (bio je to jedan od retkih kulturnih događaja koji nije otkazan zbog korone), sve što je Suzan Sontag radila kao pisac, scenarista, dramaturg ili reditelj, ostavilo je dubokog traga, ali za njega je najvažniji njen društveno-politički angažman.
– To je onaj deo gde ona kao glavi zadatak stavlja pred pisca, pred sebe, da ispravlja krive drine u društvu, da podseća one koji su moćni na ono šta jeste pravda i ono gde pojedinac trpi. Ona se odredila prema svim krizama koje su se događale, između ostalih i prema Vijetnamskoj krizi, bila je jedan od usamljenih glasova koji je dao priliku američkoj javnosti da vidi stvari sa druge strane, ona je jedna od onih koja u masi ustaje i svojim imenom i integritetom govori da ne mora da bude sve tako kako mislite ili kako vas neko predodređuje da mislite. Stoga je jedna od najvećih angažovanih intelektualca 20. veka i u tom kontekstu njena zvezda i dalje vrlo intenzivno svetli. Lako se možemo identifikovati s njom i dan danas. Suzan je bila osoba koja je pomerala granice slobode i zbog toga će je svi pamtiti, posebno obespravljeni. Bila je glas onih koji su trpeli poniženja i nepravde. Verujem da danas svi lako možemo da se solidarišemo ili prosto da stanemo na tu stranu i kažemo, da i mi moramo da progovaramo o onima koji glasa, nažalost, nemaju. To nam je svima blisko i to dobro znamo. Zato je ona neko ko i dan danas utiče na našu misao i mi se na nju oslanjamo i mogu da kažem da večeras ne govorimo o njoj, već govorimo o sebi a samo se podsećamo onoga što je ona činila – poručio je Zoran Hamović.
Milan Vlajčić, filmski i književni kritičar, izjavio je da je Suzan Sontag imala unutrašnju moralnu amplitudu i da nikada nije podlegala pritiscima.
– Kada je umrla, „Gardijan“ je objavio nekrolog sa naslovom „Otišla je tamna dama američke intelektualne scene“. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima. Bila je samostalni borac, žena samuraj – naveo je Vlajčić.
Osvrnuo se i na njene dnevnike, takođe nedavno objavljene u Srbiji (“Kao svest upregnuta u telo”, Službeni gasnik, 2019), posthumno izdate u Americi uz saglasnost njenog sina. U njima je na kraju stalno pominjala Brodskog, koji je za nju bio „katedrala“.
Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno.
U intervjuu otkriva i da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je „Martin Idn“ podstakao da bude pisac.
„Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega“.
– Osamdesetih godina dala je intervju „Njujork tajmsu“ gde je, na pitanje ko su joj uzori, odgovorila: Valter Benjamin i Hana Arent, od savremenih Pol Gudman i Donald Bartelme, a van američkog područja, one koje pratim su Italo Kalvino, Danilo Kiš, Đerđ Konrad i Luisa Valensuela – podsetio je Vlajčić.
Suzan Sontag je, prema njegovim rečima, bila neverovatno radoznala osoba koja je hrabro nosila sa svojom bolešću (1975. prvi put joj je dijagnostikovan rak dojke). Kao teško bolesna boravila je u opkoljenom Sarajevu 1992. i ukupno je sedam puta posetila grad, „moralno pogođena što je jedan grad usred Evrope bombardovan sa raznih brda“. Tamo je režirala i predstavu „Čekajući Godoa“.
– Išla je u Hanoj 1968. na poziv vijetnamske vlade i u „Eskvajeru“ (Esquire) objavila priču. Napisala je da je to zemlja velike kulture i specifičnog stila života, naslutila je šta se dešava u njenoj domovini i nije napisala direktno, ali je poručila Amerikancima da ne ulaze tamo gde su Francuzi već bili i osramotili se. Zvanična Amerika ju je prezrela. Hteli su da je uhapse. U jednom od svojih poslednjih intervjua, 2003. je gostovala na radiju, u programu gde se razgovara sa čitaocima. Polovinu od ta tri sata potrošila je da se brani i objašnjava zašto je išla u Vijetnam. Govorila je da je bila protiv toga da ljudi ginu ali ta osrednja Amerika joj ni dan danas nije oprostila – istakao je Vlajčić.
Miroljub Stojanović, filmski kritičar, publicista i urednik izdavaštva u Filmskom centru Srbiјe, nazvao je Suzan Sontag jednom od najvećih ženskih intelektualnih ikona 20. veka, „po vrsti političke angažovanosti, moralnoj odgovornosti i intelektualnoj težini možda jedini adekvatni intelektualni i stvaralački pandan Meri Makarti i jedna od retkih intelektualaca na američkom tlu koja je žestoko osudila američki intervencionizam“.
Ova knjiga razgovora između Sontagove i Džontana Kota govori o mnogostranosti njene stvaralačke ličnosti. Bila je filozof, esejista, profesor, pisac, romanopisac, pisac kratkih priča, libreta i scenarija, filmskih i pozorišni reditelj… No, kao usud njene karijere Stojanović ističe pitanje Suzaninog političkog angažmana.
– Ne radi se samo o ratu u Vijetnamu, ona je bila jako prisutna na američkoj akitivističkoj sceni feminističkim i radikalnim političkim kritkama američkog establišmenta i u ne malo navrata se vrlo zamerala američkom društvu, moćnicima i zvaničnicima. To je učinila i posle tragedije od 11. septembra kada se brutalno obrušila na njih i njihova prećutkivanja i zataškavanja – objasnio je Stojanović.
Ova knjiga trasira put za našu moguću percepciju Suzan Sontag kao jedne fantastične stvaralačke ličnosti koja ima toliko mnogo toga da nam kaže, dodao je.
Recimo, zanimljiv je njen feministički stav: odbila je da bude feministinja, ali je branila sve principe feminizma. Nije bila na strani rodnih studija, ženskog pisma kao žanra, govorila je da nema muških i ženskih pisaca, samo pisaca, bila je „rodonačelnik teorije antidženderovskog pristupa stvaralaštvu“. Zalagala se za depolitizaciju i dezideologizaciju američkog kulturnog prostora, za stvaranje oblika stvaralaštva koje nije dužno nikome, ni svom društvu.
– Krajnje je vreme da se zaista pozabavimo njenim intelektualnim nasleđem na onoj razini gde je jako malo stvaralačkih ličnosti a ona to zaslužuje – poručio je Miroljub Stojanović.
Naslov knjige Ako knjige nestanu odražava atmosferu intervjua i, kako je Džonatan Kot to napisao u predgovoru, najdirljivije izražen intelektualni kredo Suzan Sontag, a odnosi se na njeno „Pismo Borhesu“ iz 1996:
„Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji“.
Suzan Sontag rođena je 1933. u Njujorku. Bila je pisac, filozof, profesor i politčki aktivista. Pisala je o fotografiji, kulturi, medijima, bolestima, ratovima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Smatrala je da je bela rasa rak ljudske istorije koji je uništavao autonomne civilizacije širom sveta.
Sa 17 se udala za pisca Filipa Rifa i u osmogodišnjem braku rodila sina Dejvida. Pisala je da je već sa 15 godina bila svesna svojih lezibjskih sklonosti. Od 1959. živela je sedam godina sa Marijom Irenom Fornes a od 1989. sve do smrti 2004. bila je u vezi sa fotografkinjom Eni Libovic. Preminula je od leukemije u 72. godini u Njujorku. Sahranjena je na Monparnasu u Parizu.
Pratite nas i na društvenim mrežama: