3
Višemesečni studentski protesti i blokade, štrajkovi kulturnih radnika, prošlonedeljno zauzimanje Studentskog kulturnog centra, dva protesta ispred Ministarstva kulture uz jasan zahtev za povećanje budžeta za kulturu s 0,67 odsto na 1,5 procenata na republičkom nivou, ulazak članova neformalne inicijative "Kultura u blokadi" i u zdanje Kulturnog centra Beograda sinoć sagovornici portala Nova.rs tumače kao potencijalni početak procesa povratka normalnosti, vraćanja u sistem vrednosti na kojem počiva jedno društvo - kulturu.
Studenti su proteklih meseci, kako za Nova.rs naglašava reditelj i docent na FDU Stevan Filipović, trasirali dobar put:
– „Zapalili“ su puno požara koje ova mafijaška vlast ne može da kontroliše. Protesti više nisu samo studentski, već građanski zbog vatrica koje su se upalile na sve strane. Pa vidite i poljoprivrednike koji biju slične bitke… Sve je to posledica istog problema. Ali, ono što se traži, u smislu izdvajanja za kulturu, jeste, opet, ispod svakog minimuma. Mislim da bi trebalo da se traži mnogo više. Kultura je toliko ponižena, počevši od toga ko je ministar kulture, ko su ljudi koji sede u komisijama, ili u telima, poput onih Filmskog centra Srbije. To su najgori od najgorih, čak i po stravično niskim standardima SNS-a. Pa, sećam se još s fakulteta v.d. direktora FCS-a Ivana Karla, koji je poput Stanislava iz mog filma „Šejtanov ratnik“. Jezivo je kad vidite da su takve ličnosti na funkcijama i odlučuju o sudbinama stotina ljudi koji su ovu državu predstavljali u svetu na najbolji mogući način i napravili kulturnu scenu. Mi u ovim uslovima ne možemo da radimo. Dakle, kultura je u blokadi ne zbog toga što su to objavili kulturni radnici, već zato što je SNS blokirao kulturu neopisivom korupcijom i destrukcijama – ističe Filipović, uz opasku da on lično „ne može da dobije novac za film dok god je ove vlasti“.
– To čak više nije ni pitanje sreće. Ranije se dešavalo, u periodu konsolidacije vlasti SNS-a da smo mogli da se provučemo. Ali, od kada imaju apsolutnu vlast i želju za osvetom ličnostima iz sveta kulture, umetnosti, obrazovanja, upravo su oni ti koji su započeli blokadu kulture sečenjem osnovnih sredstava za rad. Ne bavim se filmom da bih preživeo, to je moj poziv, deo mog bića. Oduzimanje prava da radite svoj posao, i stvaranje klime, u kojoj se publika uništava Pinkom, Zadrugom, bakama prasićima, i ostalim užasima duže od jedne decenije dovelo nas je do toga da više nemamo izbora – smatra Filipović.
U sličnom tonu za Nova.rs. govori i profesorka FDU i nekadašnja rektorka Univerziteta umetnosti Milena Dragićević Šešić ocenjujući da je ova vlast potpuno zanemarila kulturu:
– Cilj protesta i jeste ta nula koja je u prvom planu. Dakle, budžet za kulturu koji počinje s nulom, zbog čega traže 1,5 odsto. To je prvi put da neko tako nešto traži. Moja generacija je bila zadovoljna molbama za jedan odsto, jer bi to bio skoro duplo veći procenat za kulturu. Ali, svakako da je 1,5 odsto nešto što treba tražiti u zemlji koja troši neumereno na korupciju. Kad bi se samo manje kralo na krupnim stavkama, kakve su građevinski radovi, izgradnja puteva, pruga, dobijanje dozvola za rudarenje… A kultura nikome nije u centru pažnje i zato studenti odlučuju da kulturu, koja suštinski jeste sistem vrednosti na kom počiva čitavo društvo, stave u fokus. Na tom sistemu vrednosti počiva i ceo studentski bunt. Pogledajte samo koje reči koriste – pravda, sloboda, odgovornost… Temelji studentskog protesta iskazuju se najčešće kroz kulturu, pa otuda stihovi Ljube Simovića, Desanke Maksimović, pominjanje Kafke. Čini mi se da nikada više nije bilo upotrebe umetnosti u jednom protestu. Recimo, i replike iz naših filmova se na protestima reinterpretiraju. Samo su uloge Bate Stojkovića bile toliko inspirativne da sam videla njegove replike na četiri-pet različitih transparenata sa scenama iz filmova u kojima je igrao, poput „Ko to tamo peva“. Očigledno je da kultura za mlade predstavlja sredstvo izraza – priča Dragićević Šešić.
Pozivajući se na zahteve, pre svega asocijacije „Kultura u blokadi“, za povećanjem budžeta Filipović podseća da se Srbija „diči“ najmanjim izdvajanjima u regionu:
– A pogledajte koliko se iz tog mizernog, uvredljivo malog budžeta za kulturu daje na državne, režimske i propagandne projekte. I šta onda ostaje za sve ostale? Ništa! Bilo bi sve drugačije da živimo u svetu u kom postoji tržište i gde filmovi mogu da povrate uloženi novac. Mi smo mala evropska zemlja, i kao takva, osuđeni smo na neželjeni brak sa državom – objašnjava Stevan Filipović.
Sektor kulture je, kako misli Milena Dragićević Šešić, od svih do sada pokazao najveći mogući stepen solidarnosti sa studentima. Ujedno i najveći stepen aktivizma:
– Nažalost, studentski kulturni centri koji bi trebalo da budu otvorene platforme za rad i iskazivanje studenata u svim situacijama, a posebno u ovako kriznim – nisu to bili. Izuzetak je, možda, Dom kulture „Studentski grad“ koji se samoorganizovao. Studenti su, najpre, ušli u Studentski kulturni centar u Novom Sadu, prošle nedelje u Studentski kulturni centar u Beogradu, praktično već petnaestak godina mrtvu, nestudentsku, čak ne ni mladalačku instituciju, koja radi manje no što rutinom to uobičajeno loše čine institucije kulture. Kulturni centar Beograda je, s druge strane, jedna od najaktivnijih ustanova kulture, no mislim da su se studenti simbolički opredelili za zauzimanje centralne gradske polivalentne ustanove kulture jer tu se održavaju značajni festivali, tribine, vizuelni program, KCB je i nosilac realizacije Oktobarskog salona, a ima i najznačajniju foto-galeriju. To je ustanova koja svojim spektrom delovanja pokriva najšire kulturno područje, i uvek je bila izuzetno otvorena za projekte, saradnju čak i sa nevladinim organizacijama, koje su od strane vlasti naružene. Sve ono što su studenti želeli da pokažu jeste da institucije ne rade, ili da ne rade dobro svoj posao – kaže profesorka FDU, ocenjujući da su zauzimanjem simbolički važne ustanove kulture koja je u središtu grada pokazali „važnost kulture koju vlast zanemaruje“.
Osvrćući se na zauzimanje Studentskog kulturnog centra, a i DKC-a Filipović ukazuje da ta zdanja odavno nisu studentska:
– Šokiran sam koliko je moja generacija kapitulirala i nešto što je nenormalno prihvatila kao normalno. Mi smo svi prećutno prihvatili da SKC nije studentski ili da u DKC-u, neko imenovan od strane vlasti, može da radi šta god mu volja. A to nije normalno. Pa u nazivima tih institucija, kao i Doma kulture „Studentski grad“ stoji – studentski. Njihovo osnivanje su finansirali građani, nije to privatna firma. U stvari, i ovo što se desilo u te dve institucije jeste minimum, vraćanje na nultu tačku i potencijalni početak povratka neke normalnosti. Nije to ništa revolucionarno, ali je važan iskorak koji bi trebalo da nas podseti koliko smo normalizovali stvari koje su loše i nenormalne – kaže reditelj.
Pričajuči o protestima ispred Ministarstva kulture Milena Dragićević Šešić podseća da borba umetnika traje već dugo, i da je sektor kulture samoorganizovan i u protestu već godinama:
– To je najbolje organizovan sektor. Govorim o nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije, ustanovama kulture, profesionalnim umetničkim udruženjima. Ta borba traje već godinama, ali režim je procenio da je to isuviše mala grupa ljudi koja je protiv njih. Jedino se udostojio da napadne glumce, i to one koji su popularni u narodu zato što nastupaju u serijama i pokušao da ih diskredituje, čak i u parlamentu. A to nikada i nigde u svetu nije viđeno – da se jedna vlast, partija ostrvi na jednu profesiju. Međutim, nigde u svetu nije viđeno ni da toliki broj profesionalnih umetničkih udruženja tako jasno stane na jednu stranu – na stranu pravde, onoga što je glas etike i struke. Da li će to biti dovoljno? Mislim da neće. To su sve i dalje koraci koji treba da vode ka drugim brojnijim zahtevima. Za sada su samo dva sektora jasno uzbunjena – sektor kulture i obrazovanja. Nedostaje nam, pre svega, ključan sektor – pravosuđe. Kad studenti zahtevaju da rade institucije to se, pre svega, odnosi na pravosuđe. Ono ne treba da radi po nalogu. Pravosuđe je samo sebe diskreditovalo kada je tri dana posle najave predsednika počelo da hapsi. Time pokazujete da ste poslušnik, u najmanju ruku doušnik – sugeriše Milena Dragićević Šešić, dodajući da sve ovo što se dešava jeste „važan simbolički korak, ali da će biti potrebno da i neke druge profesije pokažu ne samo soldarnost već i iskažu svoje mišljenje o vladajućem sistemu“.
A Stevan Filipović, koji mesecima aktivno učestvuje u protestima, smatra da zahtevi studenati, kao glavnih aktera pokreta, moraju da se politički artikulišu.
– Ti zahtevi jesu legitimni, ali nisu ispunjivi pod ovim režimom. Vreme je da sve „prebaci“ u političku arenu. Ne sviđa im se vlast – dobro, niti opozicija – takođe dobro. Ali, šta je političko rešenje? Ako ne postoji društveni dijalog svih relevantnih aktera da iznađemo neko novo društveno rešenje koje će biti prihvatljivije svima, onda ovo ne može da uspe. Može tri miliona nas svakoga dana da izađe na ulice, da nam krvare noge od šetanja po Srbiji, da budimo ljude ali neophodno je da se to reši u političkoj areni. Oni od kojih se traži ispunjenje zahteva su prevaranti i lažovi. I to dokazani. Ali, to i jesu mehanizmi svih autoritarnih država. Nema razlike između Srbije pod Vučićem, ili Turske pod Erdoganom, Rusije pod Putinom, Mađarske pod Orbanom a evo sad i Amerike pod Trampom. To su modeli gde je vlast ukinula demokratiju i od države napravila privatnu mafijašku firmu. U redu je podsetiti se da su važne institucije, ali sada politička artikulacija postaje neminovnost. Posle toliko meseci statusa kvo moraju da se izjasne misle li da ovaj režim može da ispuni te zahteve, ili ne. Da li misle da institucije kojima se obraćaju zaista postoje ili su samo fasada za vladavinu jednog čoveka i njegove interesne grupe koja je tu zasela. To je jedini način da nešto pomerimo. A ako se tu postigne uspeh, koji bi bio kapitalan, tek sledi teža priča. Ako se promeni ili ukroti ovaj režim, onda je ključno pitanje – Šta dalje? I neophodno je da svi razumeju da će to biti dug proces. Ako je nešto uništavano 30, a agresivno 12 godina, oporavak ove države i društva će trajati proporcionalno dugo, u najboljem slučaju.
Upitan da li je spreman za to, Stevan Filipović iskreno odgovara da ne zna:
– Znate, ja imam 44 godine i ovo mi je ko zna koja revolucija u životu. Ima ona divna priča pokojnog Vlaste Velisavljevića kad mu je supruga došla 1999. i rekla: „Bombarduju nas Vlasto“. A on na to uzvrati: „Ma pusti, ovo je meni treće bombardovanje“. Tako je i kod mene. Prostor za neke važne životne odluke se zatvara. Želim da vidim leđa ovim monstrumima, i tu nema dileme. A šta će svako od nas pojedinačno da radi uz svest da će ti procesi trajati dugo, ostavio bih svakom ponaosob da odluči, kako za sebe, tako i svoju decu.
