0
Naša publika nije dovoljno upoznata s dramskim opusom Juna Fosea i mislim da to svakako treba da se promeni. A verujem da hoće sad kad je dobio Nobelovu nagradu, kaže za Nova.rs reditelj Stevan Bodroža koji je postavio dva komada novog, 119. nobelovca.
Daleke 2002. reditelj Stevan Bodroža je kao svoj diplomski rad potpisao predstavu „Majka i dete“ novog, 119. dobitnika Nobelove nagrade Juna Fosea. A nepunih deset godina kasnije opet je jedan od retkih koji se „dohvatio“ još jednog bisera iz dramskog opusa norveškog autora – „Ja sam vetar“, premijerno ga predstavivpi na smederevskom Tvrđava teatru. I kao neko ko ima toliko iskustva s novim nobelovcem Stevan Bodroža priča za Nova.rs da je Fose jedan od onih pisaca koji više kaže onim što izostavi nego onim što je napisao:
– Kad se susretnete sa njegovim dramskim tekstovima, oni na prvi pogled, na prvo čitanje deluju jako šturo, lapidarno, kratko i pitate se šta ja sve tu moram da izmaštam, domaštam, šta još moram da izmislim. Međutim, kako se bavite njegovim tekstom, kako se bavite tim kratkim rečenicama koje su na nivou – „da“, „ne“, „jeste“ – odjednom shvatite da je on genije. Jer, to je vrh ledenog brga. Ono što je prebačeno u pisanu formu, što se nalazi u jeziku je vrh ledenog brega, a ono što je ispod površine apsolutno postoji u Foseovom tekstu, vibrira u tom tekstu, isijava iz teksta iako nije pretočeno u jezik. I zahtevalo bi neku vrlo duboku analizu, i književnu, dramsku, psihološku, da se dokuči kako on to uspeva. To je stvarno potpuno fascinantno.
Erih Auerbah je u knjizi „Mimezis“, kako podseća Bodroža, izrodio tezu kako celokupna književnost zapadnog sveta proizilazi iz dva praizvora – Homerove „Odiseje“ i „Biblije“:
– Kod Homera imamo raspričavanje, da jedan detalj na Penelopinoj haljini otvara jednu celu posebnu priču koja se na kraju i ispriča, i osvetljava onu glavnu priču. A u „Bibliji“, kad Isak i Avram idu na žrtvovanje, imate samo rečenicu: „I hodali su čitavu noć“. Samo iz te rečenice vi možete da pretpostavite, osetite koliko je bila teška ta atmosfera, šta su mislili u tim trenucima, koliko je ta noć bila bremenita anksioznošću, patnjom i bolom. A Jun Fose definitivno proističe iz tog drugog praizvora, „Biblije“. Iz te zgusnutosti, iz te skrivenosti u tekstu, iz tih slojeva koji nisu izgovoreni, a prisutni su. I zbilja me ne čudi što je dobio Nobelovu nagradu i to me čini dodatno ponosnim što sam režirao dva njegova dramska dela – priznaje Bodroža.
Kad se osvrne na ta dva komada koje je režirao: „Majka i dete“, kao svoju diplomsku predstavu s Đurđijom Cvetić i Pavlom Pekićem, i godinama docnije „Ja sam vetar“, u kojoj su igrali Bojan Žirović i Milutin Milošević, seća se da je Foseove dramske tekstove izabrao upravo zbog tih, samo naizgled, nevidljivih kvaliteta:
– Još kad sam bio mlad, kad sam pre dvadesetak godina radio „Majku i dete“ , osetio sam sve to. A i „Ja sam vetar“ radio sam 2011. iz istih razloga. Zbilja, Fose je kao pisac jedan rudnik duše.
I dok su Foseovi komadi izvođeni u 700 teatara širom sveta, a igraju se i danas, kod nas nije baš toliko predstava rađeno po dramskim delima novog nobelovca.
– Nažalost, naša publika nije dovoljno upoznata s njegovim dramskim opusom i mislim da to svakako treba da se promeni. A verujem da hoće, pogotovo sad nakon što je dobio Nobelovu nagradu – kaže na kraju Stevan Bodroža.
Bonus video: Branimir Brstina o predstavi Kuća
