Stefanović i Lečić na Kolarcu: Vatromet inspiracije

Život i profesija, odveli su dvoje nekadašnjih klavirskih vunderkinda iz SFRJ, još kao veoma mlade u daleki svet.

Odande nam se samo povremeno vraćaju, ali uvek sa distingviranim umetničkim programima i zapaženim nastupima. Pri tom su oni ne samo istaknuti izvođači, već i vrsni pedagozi i edukatori, kao i svojevrsni filozofi muzike i posmatrači života. Ah, da, vole da sviraju i džez! Tamara Stefanović i Nenad Lečić ruše svojim talentom i odlučnošću sve predrasude o klasičnoj muzici kao ekskluzivnoj disciplini u kojoj uživaju samo malobrojni. Sa ovako modernim i osvešćenim interpretatorima, Stravinski i Rahmanjinov – koje će zajedno izvesti ovde 4. februara, za Dan Velike dvorane Kolarčeve zadužbine – nalaze se sasvim sigurno u dobrim rukama.

Razgovarala: Zorica Kojić

Izuzetno nam je drago da vas oboje ponovo vidimo i čujemo u Beogradu. Ipak, bilo bi dobro da se na ovom mestu prisetimo vaših muzičkih početaka. Koja je ona prva uspomena na zvuk, neki instrument, možda omiljenu pesmu u vašem detinjstvu?

Tamara Stefanović: Moj brat i sestra su gudači – pa su to bili prvi zvuci – kao i golubovi u rano jutro. A unutrašnja vatra je negde sa 10 godina bila jasna, kada sam na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine Jeunesses Musicales čula u finalu Nataliju Trulj sa Trećim klavirskim koncertom Sergeja Prokofjeva.

Nenad Lečić: Sve je počelo kada sam od bake za peti rođendan dobio malu harmoniku na kojoj sam pokušavao da ponovim melodije koje sam čuo. Imao sam kasetu sa raznim poznatim delima klasične muzike za klavir, druge instrumente i orkestar, i sećam se kako je meni to delovalo kao putovanje sa najčudesnijim doživljajima.

Da li ste još kao dete bili svesni da je muzički put pred vama težak i trnovit ili je to sve isprva bila samo igra i zadovoljstvo? Kada je postalo ’ozbiljno’ i možda čak i pomalo bolno?

Tamara Stefanović: U to vreme je pedagogija bila puna poštovanja prema talentu – sada se to zove strogost i disciplina. Ali, što je veći rad na muzici, to je veće i zadovoljstvo – samo sa lakoćom i igranjem, dolazi se do spuštanja kvaliteta. Ovo jeste misija, a ne posao, i kao takva može jedino na najvišem nivou da se obavlja.

Nenad Lečić: U suštini bilo je od samog početka u tom smislu “ozbiljno”, da mi je bilo jasno kako je to nešto što meni mnogo znači. Osećao sam duboku potrebu da budem u kontaktu sa muzikom, kako slušajući je, tako i sam je izvodeći, i zbog toga mi nije bilo teško da prihvatim da je za to potreban veliki rad i trud. Naravno da kada ste jako mladi niste svesni mnogih stvari koje vas čekaju kasnije tokom razvoja i profesionalnog života. Mnogo toga nema veze sa profesijom, ali je sve na neki način povezano i svakako je potrebno životno iskustvo i puno umeća nositi se sa svim tim. Međutim, ja mislim da je to u izvesnom smislu kod svakoga tako. Ono što je divno jeste da čovek uvek može da se vrati upravo na tu iskonsku potrebu i onaj istinski razlog zbog kojeg se nečim bavi, i to je to što onda na kraju svakako prevagne.

Kojeg profesora smatrate najvažnijim za svoj celokupan docniji umetnički razvoj i ljubav prema muzici koju ste uz njegovu pomoć osvestili?

Tamara Stefanović: Miroslava Petrović Lili je najgenijalniji pedagog koga sam imala. Prvi i jedini – sve što je došlo posle samo je nadogradnja na te duboke temelje. A kretali smo prvo sa disanjem, sa jogom, sa pokretom, sa slušanjem i tek onda prilaženjem instrumentu. Jedna mudra, posvećena i – muzici i deci – predana žena. Bez kompromisa i sa neugašenom strašću za najveću viziju muzike do kraja života.

Nenad Lečić: Svaki profesor imao je, naravno, važan uticaj u određenim fazama mog razvoja. Baš sada, kada ponovo sviram u Beogradu, mislim dosta na profesora Igora Laska, sjajnog pijanistu, koji me je takoreći ubacio u okean klavirskog repertoara i pod čijim nadzorom sam imao svoje prve velike nastupe, snimio prvu ploču… Sa njim sam radio u uzrastu od 11-12 godina. Bio je jako zahtevan, ali me je dobro poznavao, znao je šta mogu i kako treba da
me motiviše i kao profesor reaguje u raznim situacijama.

Verovatno svaki ’vunderkind’ ima svoju priču o dečjoj slavi, popularnosti i uspehu, kao i o onom trenutku kada preko noći prelazi u zrelo doba i oseća da se sve oko njega kompletno menja? Kako je to izgledalo u vašem slučaju? Da li su vas pažnja i podrška neprekidno pratili na vašem budućem umetničkom putu ili ’čuda od deteta’ moraju u stvari veoma brzo da nauče da u životu i profesiji mogu da računaju isključivo na sebe i svoje najbliže?

Tamara Stefanović: Ja jesam bila vunderkind, ali više na onom opštem nivou – čitala sam sabrana dela Tomasa Mana sa 13 godina i svirala Bahove Goldberg varijacije sa 15, ali je to nekako išlo ruku pod ruku. Nisam imala uski pogled na svoj odnos sa klavirom – naprotiv, sve me je zanimalo. Moji su roditelji bili i ostali neviđeno pametni – upisala sam se kao redovni student Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu sa svim drugim predmetima – pedagogijom, psihologijom, sociologijom i sličnim, kad mi je bilo 13 godina. Rekli su mi da ako uspem sama sve da naučim, bez pomoći – mogu da nastavim da studiram, a ako nešto zaškripi – vraćamo se na normalni put. Ja sam recimo obožavala sociologiju i jedina sam išla baš na sva predavanja. Eto, takva sam i ostala – i dalje sanjam da studiram književnost! Spasila me je radoznalost.

Nenad Lečić: Treba imati na umu da je pojam vunderkinda veoma delikatan i može biti problematičan. Svačiji put je veoma različit, talenat se ispoljava na raznorazne načine, to je mnogo više od tek sviranja-što-težih-dela-što-ranije. Kako sam nosio taj epitet kao dete, dodeljen od strane drugih, imao sam mogućnost da rano steknem iskustva koncertiranja, nastupa sa orkestrima itd, što je naravno sjajno i veoma sam zahvalan na tome, ali je isto tako vrlo brzo postalo jasno da je umetnički, kao i uopšte životni razvoj, nešto što traje neprekidno i da se u suštini, bez obzira na sve, ništa ne može “ubrzati” ili “preskočiti”. Svaka podrška na tom putu je naravno apsolutno dragocena i srećan sam da je nje uvek bilo od strane porodice i prijatelja.

Kako ste doživeli raspad zemlje u kojoj ste se rodili i ostvarili svoje prve muzičke podvige? Da li je sve to što se odigralo u nekadašnjoj SFRJ otežalo vašu karijeru ovde i u svetu?

Tamara Stefanović: To nas je, kao i svakog drugog, obeležilo i istraumatizovalo za čitav život. Sve stipendije bile su anulirane zbog sankcija, a nismo smeli da radimo na osnovu studentske vize. Ostatak je klasična emigracija – konobarisanje, bila sam garderoberka, radila svakog dana u biblioteci po 6 sati, tri godine sam jela jednom dnevno i nekim čudom uvek vežbala do iznemoglosti. Deset godina jedva da sam imala koncerte, ali se sa tim iskristalizovala ta strast za muziku.

Nenad Lečić: Raspad SFRJ je svakako bio razoran, kako emotivno, tako i praktično. Kako je polje delovanja umetnika internacionalno, trebalo je dugo boriti se sa poteškoćama u vezi sa putovanjima, ali i sa raznim predrasudama i apsurdnostima…

Kada biste odlučili da pobrojite ono na šta ste najviše ponosni u svom klavirskom zvanju i životu – koji bi to bili događaji, saznanja, postignuća?

Tamara Stefanović: Ponos – nemam. Egzaltaciju, svakodnevno. Zato što imam najslađeg, najveselijeg sina na svetu Artura, kome je 6 godina na papiru, a šest stotina u duši.
Tu su i ti momenti o kojima apsolutno nisam ni sanjala – svirati u prepunom Rojal Albert Holu na BBC Proms Ravelov Klavirski koncert, ili snimati za Deutsche Grammophon Bartoka sa Pjerom Bulezom, pa zatim imati debi u velikoj sali Karnegi Hola sa Čikaškim simfonijskim orkestrom, svirati Mocarta u Izraelu sa Kirilom Petrenkom, ali i oni intimni, kad se nađe prava fraza u Skrjabinu, kad odsviram svih Šest Bahovih partita ili prvi koncert posle Arturovog rođenja, koji je u tom trenutku samo 5 nedelja star.

Nenad Lečić: Ne bih rekao da sam ponosan na nešto, mislim da je svako dostignuće kombinacija puno stvari – kako sopstvenog rada, tako i dara koji vam je dat, kao i podrške drugih. Mogu da kažem da sam veoma srećan kada god osetim da sam podelio sa publikom ono što sam želeo, kada se stvori prostor u kojem smo svi zajedno zaronili u jedan drugi svet. Pedagoški rad me isto tako veoma ispunjava, preneti nekome nešto od svog znanja i iskustva i inspirisati ga u pravom smeru, za mene je takođe, bez ikakve sumnje, vrlo smisleno “dostignuće”.

Da li ste ikada osetili da muzička karijera traži od vas potpuno predavanje od one vrste koja oštećuje lični život i kako ste se borili sa tim?

Tamara Stefanović: Karijera je za mene kad je neko srećan i ispunjen životnom energijom do vrha. Ja sam vrlo brzo uvidela da su mnoge karijere na račun nečega – zdravlja, familije, nerava – i odlučila da mi je najbitnija radost, a toga bez ove tri navedene stvari nema. Sve je važno – sa kakvom posvećenošću pravite detetu ručak, sa tom istom se predajete klaviru ili razgovarate sa prijateljima. Sve mora biti jednako značajno i ispunjeno ljubavlju za život.

Nenad Lečić: Bavljenje muzikom zahteva potpunu posvećenost i stalno ulaženje u dubinu stvari iznova. Nikada ne možete prosto uzeti nešto “od juče”. Ovaj sukob sa rutinom je s jedne strane blagoslov, jer ništa nikad nije potpuno isto i uvek imate taj dah nove svežine, s druge strane upravo to može da bude priličan izazov za nešto što bismo nazvali životnim ritmom, ali to je opet stvar nekog balansa za kojim stalno tragamo.

Postoji li razlika u načinu na koji se tretiraju muški i ženski izvođači u klasičnoj muzici? Ima li potcenjivanja, ucena, izvrgavanja različitim pritiscima u jednom ili drugom slučaju? Da li poreklo sa određenog tla takođe može da utiče na kvalitet prijema određenih umetnika u najviše sfere muzičkog biznisa?

Tamara Stefanović: Naravno i nažalost. A to je krenulo iz našeg podneblja sa jednim profesorom kojeg više u biografiji ne spominjem. To što je on radio bilo je kriminalno, a podržavali su ga svi. #MeToo kampanja je za moju generaciju došla prekasno, ali učim i dalje da postavim granice.

Nenad Lečić: Razlika u tretiranju žena i muškaraca u muzici nažalost je bilo na pretek u istoriji, najtužnije je svakako što i dan danas klasična muzička scena, kao i sve druge branše, nije toga pošteđena… Naravno da se ništa ne može potpuno uopštavati, svakako da nije uvek tako, sve zavisi od okruženja i pojedinaca, ali pritisci, ucene i slično definitivno se dešavaju i treba biti vrlo svestan toga i ukazati na takve stvari u slučaju da se tako nešto primeti.

Koju još muziku pored klasične rado slušate, a možda i svirate? Kako vidite budućnost muzike kojom se bavite – ima li prostora za još radikalnija ukrštanja sa drugim žanrovima?

Tamara Stefanović: Džez, kao i world music, znači pigmejski folklor, gruzijsku polifoniju slusam kompulzivno, a od pre godinu dana imam i svoj jazz band (postmoderni free jazz), i to je negde najveći poduhvat i otvaranje svih onih poslednjih muzičkih blokada. Dobili smo iz Kelnske filharmonije, posle 80 minuta improvizovanja, fantastične kritike, a ja pamtim taj osećaj kao da letim.

Nenad Lečić: Izuzetno volim džez i otvoren sam za svaku muziku koja je dobra i sadržajna.

U Beogradu niste prečesto, ali ste zato uvek izuzetnim povodima. Ovom prilikom to je Dan Velike dvorane Kolarčeve zadužbine, 4. februar, kada nastupate zajedno u zbilja izazovnom programu. Da li biste nam kazali nekoliko reči o vašem Stravinskom i Rahmanjinovu koje se spremate da svirate ovde? Stravinski je, pri tom, u neku ruku i vaše autorsko delo? Koliko dugo već sarađujete i kako je tekao zajednički rad u ovim složenim Covid-19 uslovima?

Tamara Stefanović: Sa Nenadom se poznajem skoro 30 godina i od toga sviramo zajedno 25. Nenad je kao moj brat i jedan od najboljih, najplemenitijih prijatelja. Mi smo partneri u više od 15 različitih programa – bili i ostali. I Stravinski koga pominjete je naš aranžman njegovog baleta Posvećenje proleća, koji je za 4 ruke sam kompozitor napisao, a mi dodali još par orkestarskih efekata. Sa Nenadom radim kao najbolji science fiction – apsolutna telepatija.

Nenad Lečić: Oboje smo presrećni da ponovo sviramo u Kolarčevoj zadužbini, to je uvek poseban doživljaj i zbog izuzetne akustike, zbog jedinstvene atmosfere i pre svega izvanredne i entuzijastične publike. Već sam miris Velike dvorane budi nebrojena sećanja na naš muzički put od samih početaka. Program koji ćemo svirati je interesantan, jer su oba dela originalno napisana za orkestar, ali po našem mišljenju verzije za dva klavira su mnogo više od obrade ili transkripcije, čine definitivno celinu za sebe. Imati Tamaru kao partnera je kao vatromet inspiracije, naša saradnja je mešavina potpunog poverenja i totalne spontanosti. Ima definitivno nešto magično u tome, takvi trenuci nas nepogrešivo vraćaju na onaj osećaj, zbog kojeg se svim ovim bavimo.