0
Svetski dan muzike će u Beogradu biti obeležen mnogim manifestacijama. Velika završnica desiće se na stadionu „Tašmajdan“ gde će biti izvedeno nesvakidašnje muzičko delo „Rock El Clasico“, koje potpisuju Stefan Milenković i Nele Karajlić.
Čak iako niste pasionirani slušalac klasične muzike ali ste odrastali na ovim prostorima tokom osamdesetih godina prošlog veka, sigurno ste pratili razvojni put dečaka violiniste Stefana Milenkovića. Sporadično se pojavljivao u „Dnevniku“, „Školskom programu“, „Muzičkom toboganu“… Vremenom se vinuo u svet osvojivši ga. Sada kao jedan od najcenjenijih violinista na svetu, Stefan je u mogućnosti da bira kada, sa kim, gde i šta će izvoditi. Poslednjih nekoliko meseci se priča o muzičkom projektu „Rock El Clasico“ koji zajedno potpisuju Stefan Milenković i Nele Karajlić. Ovaj muzički komad će svoju beogradsku premijeru imati na stadionu „Tašmajdan“ 21. juna, na Svetski dan muzike.
Ovakav autorski i interpretatorski spoj niko nije očekivao. Šta je vas je privuklo i navelo na zajednički rad?
– Mislim da nas je upravo povuklo to što se radi o neočekivanom spoju i neobičnoj kombinaciji. Nas dvojica jesmo kontrastni ali ono što nas spaja jeste upravo znatiželja i neustrašivost, kada je reč o kreativnom procesu van zadatih normi. Spoznali smo to i shvatili da možemo da uradimo nešto nesvakidašnje. Razmišljali smo u raznim pravcima i tako došli do destilata koji se sada zove „Rock El Clasico“.
Mediji često definišu vaš projekat kao „klasika na rokenrol način“, što na neki i jeste istina. Međutim, performans koji vi i Nele predstavljate ima mnogo dublje umetničko značenje.
– Ovo apsolutno nije rokenrol u maniru klasične muzike, takve kombinacije su poznate kroz istoriju muzike. Naša ideja je bila da kombinujemo dva stila, dva različita pogleda na svet, ljudsku egzistenciju, biće i to kroz pesme grupe Zabranjeno pušenje kao i dela kasične muzike. Iz ovog drugog odeljka namerno nisam birao popularna, odnosno najpoznatija dela. Aranžmanski sam želeo da uvežem žanrove tako da se ti šavovi ne vide. Taj smo cilj zacrtali od početka i to nije baš lako realizovati. Do sada niko nije uradio ništa slično pa je samim tim izazov bio veći. Bili smo veoma motivisani da istražimo oba stila. Tražili smo šta je zajedničko za te numere. Taj nukleus – to srce koje bije u grudima oba autora je u stvari suština. Ono što publika oseti kao univerzalno u muzici. Upravo smo tome težili a sada mogu slobodno reći da smo uspeli. U tome nam je svojim neverovatnim talentom pomogla kompozitorka Ana Krstajić, ona je preuzela ulogu svojevrsnog „muzičkog prevodioca“ između mene i Neleta.
Delo ste premijerno izveli na izložbi „Expo 2022“ u Dubaiju. Doživeli ste ovacije. Šta su tokom nastupa bili glavni okidači?
– U Dubaiju smo izveli više od polovine našeg programa. Naišli smo na neverovatnu reakciju što potvrđuje da dobra ideja, energija i nastup ne mogu da ostave publiku ravnodušnom. To nam je ulilo snagu da nastavimo kako smo započeli. Muzika koju izvodimo, Neletove pesme i selekcija muzike koju sam izabrao, imaju harmoniju, gruv, ritam, neku muzičku dikciju koja je univerzalna. Stil nije toliko važan koliko je bitan puls koji prirodno izazove reakciju. Publika u Dubaiju je bila mešovita. Ljudi iz celog sveta su došli tamo na manifestaciju „Expo“, a pažnja im je bila izložena raznim izazovima. Svaki paviljon je pronalazio način da privuče posetioce. Na štandu Srbije se okupilo više hiljada ljudi koji su bili od početka do kraja našeg nastupa. To je za nas bio veliki uspeh.
Šta vas, kako izvođača klasične muzike, privlači rokenrolu jednoj znatno neposrednijoj komunikaciji sa publikom. Da li se i kako snalazite u takvom muzičkom okruženju?
– Ja jesam „klasičar“ ali nisam klasičan „klasičar“. Publika dobro zna da na koncertima insistiram na komunikaciji sa publikom, volim da ih upoznam sa onim što će čuti. Moja namera je da me publika upozna na koncertu. Kad neko izađe i odsvira nešto vi upoznajete jednu dimenziju tog bića ali kad osoba progovori to je nešto sasvim drugačije. Interakcija sa publikom je u svakom smislu veoma delotvorna. Na taj način i vi kao umetnik upoznajete svoju publiku. Dijalog sa posetiocima ume da pruži fantastične rezultate. Dakle, ta vrsta razmene mi apsolutno prija. U ovom slučaju je ta komunikacija malo drugačija jer rokenrol ima drugačiji naboj ali važno je da je suština ista a to mi apsolutno odgovara.
„Rock El Clasico“ sadrži pesme iz opusa Neleta Krajlića ali i odabrana dela iz domena onoga što zovemo popularna klasična muzika. Na koji način ste pravili aranžmane? Kako je izgledao taj stvaralački proces?
– Dolazili smo na probe sa predlozima. Birao sam numere koje mogu da se povežu, spajali smo ih po sličnim vibracijama koje poseduju. Njihova aura, harmonijska ili ritmička struktura su me dalje navodile na razmišljanje – da li mogu i u kojoj meri da se kombinuju sa muzikom koja nije klasična. Tako smo pronalazili takozvane zajedničke faktore. U njihovom spajanju nam je upravo pomagala kompozitorka Ana Krstajić. Pre nekoliko godina sam čuo njeno delo u kom je spojila džez i kamerni orkestar, što je veoma teško zbog usklađivanja načina sviranja. Tada sam znao da je ona osoba za nas.
Zanima me kako vas dvojica funkcionišete tokom nastupa. Šta ste vi naučili od Neleta po pitanju odnosa prema muzici scenskog ponašanja generalno, a šta on od vas?
– Mislim da se mnoge stvari jednostavno apsorbuju samim tim što ste u nečijem prisustvu i idete ka istom cilju. Puno je tu nijansi. Nele ima neverovatan sećaj za scenu, za naboj, održavanje energije tokom koncerta i konstrukcije celog performansa. Neravno, nastup je većinom isplaniran ali ima dosta prostora za improvizaciju. U tome je on veliki majstor, poseduje puno talenata. Sebe sam uključio u to, nije bilo teško jer sam odrastao na sceni. Taj prostor mi nije stran ali je energija, u ovakvoj kombinaciji, drugačija. Sve je veoma komplementarno. Dolazimo iz različitih svetova imamo, recimo, drugačiji pristup probama. Mi, „klasičari“, navikli smo da dolazimo na vreme uvek spremni, sa notama, satnicom, određenom strukturom probe. Sa druge strane „oni“ iz rokenrola, dolaze na probe sa nekim drugim principima koji su takođe ustaljeni i profesionalni. Zanimljivo je kako kombinujemo te različite pristupe kako bismo došli do zajedničkog i dobrog rezultata.
Da li ste se nekada zabrinuli da ovaj muzički izlet može nauditi vašem imidžu vrhunskog violiniste?
– Da je ovo moj prvi izlet ovog tipa o mom profesionalnom životu možda bi se i zabrinuo. Po prirodi sam znatiželjna osoba, puno sam toga od hobija probao u životu mimo muzike. U njenim okvirima sarađivao sam sa mnogom muzičarima. Radio sam tango projekat, svirao sam sa Vlatkom Stefanovskim, duet sa Edinom Karamazovim. Ne ograničavam sebe – to je ono što jesam. Ja jesam umetnik koji izvodi klasičnu muziku, to je moje opredeljenje. Ceo život sam bio usmeren ka tom cilju. Međutim, isto tako sam uvek bio otvoren za drugačije stvari, vidove izraza, nešto što je drugačije, što me obogaćuje, što je opasno u muzičkom smislu. Ovo što radimo Nele i ja može nekome da se ne dopadne, ali ja imam svoju karijeru klasičnog umetnika koja i dalje podrazumeva veći deo mojih aktivnosti. Samim tim ne vidim da jedan ovakav muzički projekat kom smo prišli otvorenog srca i uma može nečemu ili nekome, u ovom slučaju mojoj karijeri, da naudi. To je prosto nemoguće. Treba neustrašivo hodati stazom kreativnosti, kulture, umetnosti. To je moje ubeđenje, moj sistem vrednosti su muzika i umetnost. To se nikada neće promeniti.
Koja je bila prva rok ploča koju ste slušali ili dobili na poklon?
– Prva ploča?! Bila je… Grupa Pantera. Slušao sam hevi metal u jednom trenutku i to njihov album „Cowboys from Hell“. Pre toga je bila prva kaseta i to benda Anthrax (smeh). Bio je jedan period kada sam dugo slušao hip-hop, znači Public Enemy i Run-D.M.C. Potom sam čuo grupu Queen! Na njihovoj muzici sam se zadržao prilično dugo. To su bili moji rokenrol počeci.
Koja je prva rok ili pop grupa (domaća ili strana) na čijem ste koncertu bili?
– Iskreno kao klinac nisam išao puno na rok koncerte. Tek sam kasnije tokom jednog boravka u Njujorku bio na koncertu Eltona Johna sa „Juilliard“ orkestrom i „London Royal College“ orkestrom. Eto, ni to nije bio u potpunosti klasičan rok koncert (smeh), nisam pripadao toj sceni. Ne mogu da kažem da me nije interesovala samo nisam imao puno vremena za koncerte. Dane sam provodio vežbajući. Koncerti su ostali van sfere mojih interesovanja. Tek sam kasnije ušao u taj svet, prvenstveno zahvaljujući zajedničkom nastupu sa grupom Gorillaz u londonskom „Appolo“ teatru. Tom prilikom sam dosta toga o rok koncertu naučio i osetio.
Nele Karajlić i vi održaćete veliki koncert u Beogradu na Svetski dan muzike 21. juna. Šta poručujete vašim a šta Neletovm fanovima? Koja misao treba da ih vodi dok budu prilazili koncertnom prostoru?
– Dobrodošli ste ako volite dobru muziku. Publika na naš koncert treba da dođe otvorenog uma, otvorenog srca i bez straha. Reč je o jednom multimedijalnom spektaklu u kom će sva čula posetilaca biti angažovana.
Bonus video: Luna park: Monolog koji poziva na dijalog