0
Junakinja je novinarka i filmska autorka koja se bavi dokumentarcima, i ideološki je vrlo svesna svojih stavova. Međutim, upliće se u odnos sa subjektom svog dokumentarca, koji je na potpuno suprotnom ideološkom spektru, otkriva autorka deo radnje svog prvog romana “Ruka u vatri”.
U izdanju Geopoetike pre nekoliko dana izašao je debitantski roman dramaturškinje Staše Bajac “Ruka u vatri”. U pitanju je “krimi i ljubavna priča, koju boji i nasilje i toplina, smrtna ozbiljnost i sarkazam, opasnost i strast“, opisuje knjigu izdavač i dodaje da roman ima „snažan sociološki aspekt, izražen u prikazivanju društva i porodice kao njegove osnovne ćelije, obogaćen duhovitim, a složenim poređenjem savremenog Beograda i Berlina, šire Balkana i Zapada”.
Staša Bajac diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i na Univerzitetu umetnosti u Berlinu na smeru narativni film i audio-vizuelne tehnologije. Između ostalog, napisala je scenarija za filmove „Vlažnost“ i „Asimetrija“, kao i za serije „Grupa“ i „Žigosani u reketu“. Njena drama „Ovaj će biti drugačiji“ osvojila je Hartefaktovu nagradu za najbolji angažovani celovečernji dramski tekst i izvodi se u Ateljeu 212.
– Kad bih morala da kažem ko je mene stvarno oformio kao umetnicu, rekla bih Ingmar Bergman. To je bila moja zvezda vodilja tokom srednje škole i fakulteta, perioda kada se tražiš. On mi je bio fascinantan jer je pisao scenarija, režirao filmove, pisao i režirao u pozorištu. A pored svega, pisao je romane koji su meni fantastični. Važno je kada si mlađi da znaš da uopšte postoji mogućnost kretanja kroz discipline. S druge strane, ja sam odrasla u porodici u kojoj mi je mama vizuelac, i bavila se muzikom, a tata je iz sveta književnosti (Vladislav Bajac, prim.aut). Uvek sam naginjala čas na jednu, čas na drugu stranu. Meni su film i pozorište bili logičan izbor jer sadrže sve umetnosti koje su me zanimale – objašnjava nam otkud u svetu književnosti, otvorena, nasmejana i srdačna dramaturškinja Staša Bajac.
Izjavila si da ti je od svih disciplina pisanje romana “nešto najteže”…
– Pozorište i film su kolektivne discipline, put od scenarija do finalnog proizvoda je takav da se taj tekst prevrne nekoliko puta i doprinos svih drugih je neverovatan. Međutim, pisanje romana je surovo jer si potpuno sam u tome. Ne postoji taj trenutak u kojem deliš odgovornost. Ti si sam sa tim laptopom i šta si smislio, smislio si.
„Ruka u vatri je ono što je i snažno i mekano, opasno i emotivno, sirovo i cinično. Ono što te tera da čitaš u dahu, da prepisuješ delove i šalješ prijateljima. Put od prezira do zaljubljenosti, pogled u prelepu tamu zbog koje izgorimo”, napisao je o knjizi reditelj Nikola Ljuca. Kako je došlo do ideje za roman?
– Koje god ideje da mi se rode ja se uvek prvo pitam “kud ću sad s tim” – da li je to predstava, film, serija, kratki film… Ja bih priču iz svog romana mogla da zamislim kao holivudski film, ali u pitanju je budžet koji ja ni u ludilu ne bih mogla da prikupim. S druge strane, kada sam se pre tri godine vratila iz Berlina, meni je ostalo toliko misli, zapažanja i utisaka, koji ne bi nužno mogli da budu zabeleženi čisto vizuelno. Tako da je roman bio savršen format za sve stvari koje sam htela da izrazim.
Pomenula si da si tokom boravka u Berlinu doživela svoje balkansko nasleđe na nov način.
– Ja sam se uvek odrastajući ovde osećala kao vanzemaljac i nisam mogla da se identifikujem sa onim što se zove naš mentalitet. Meni se nije desilo da odem u inostranstvo i počnem da slušam Lepu Brenu i jedem samo sarmu, ali sam tek u sudaru sa onim što je suštinski severnjački način razmišljanja i života u sebi shvatila koliko je to balkansko nasleđe i kulturološki seting neodvojiv deo mene.
Opsednutost žena muškarcima je jedna od tema u romanu. Zbog čega?
– Junakinja romana je novinarka i filmska autorka koja se bavi dokumentarcima, i ideološki je vrlo svesna svojih stavova. Međutim, upliće se u odnos sa subjektom svog dokumentarca, koji je na potpuno suprotnom ideološkom spektru. To nije motiv koji smo mi ovde izmislili, antiheroj postoji još od cara Edipa pa do Skorsezea. Ali ono što je specifično za naš prostor jeste ta moralna i politička komponenta, koja je strahovito problematična. S druge strane, taj mačizam, agresija i nasilje, žene bi automatski trebalo da odbiju, a ipak postoji nešto u nama što nas tera na suprotno. Htela sam da se pozabavim time.
Pretpostavljam da si i u tom smislu videla razliku između našeg mentaliteta i onog u Nemačkoj?
– Apsolutno. Junakinja mog romana je na najbanalnijem mogućem nivou rastrzana između tog zapadnoevropskog, emancipovanog muškarca koji je odrastao na ideji jednakosti i ovog nekakvog pripitomljenog divljaka. Ona ih poredi na eksplicitnom nivou, šta jedan ima, a drugi nema, i zapravo se bacaka kao loptica između njih dvojice.
Kakva iskustva još nosiš iz Berlina?
– Imam jedan jak utisak sa moje Akademije. Postoje stvari koje su Nemci sebi zabranili, ne smeju određenim temama da se bave, ne smeju da čačkaju. I te neke stvari, to kopanje po nelagodi, kao da su ostavili nekom drugom. A taj drugi je “divlji” Balkan, na primer. I kao da kroz nas, filmove i umetnost koju mi radimo, proživljavaju te svoje potisnute ideje i misli. Mislim da su zbog toga umetnički inhibirani i da su stalno u nekom strahu šta bi ono što kažu ili naprave moglo da znači.
Kada su u pitanju druge discipline kojma se baviš, šta novo radiš?
– Završavam novu pozorišnu dramu i pripremam se za režiju kratkometražnog filma, za koji sam novac dobila još pre nekoliko godina. Ali sve se odlagalo zbog korone i najverovatnije će se snimati u septembru. Takođe, radiću na snimanju drugog dugometražnog filma Nikole Ljuce, za koji sam pisala scenario zajedno sa njim i Vukom Boškovićem. Film se zove “Zvečarke” i snimanje će početi u novembru.
Često se priča o tome koliko se puno serija snima danas u Srbiji. Kako ti to doživljavaš?
– S jedne strane, dobro je da stvaramo svoj sadržaj, mislim da je to važno, jer postoji nešto nezamenljivo kada gledaš seriju čija je radnja smeštena u region. Stepen identifikacije je kod publike daleko veći. Mislim da je lepo gledati stvari na svom jeziku, gledati fantastične glumce koji imaju prilike da više rade. S druge strane, mislim da tu postoji jedna histerija. Kada bih ja odlučila da napišem šest romana u 2024, mislim da nijedan ne bi bio dobar. Neverovatno je da spremiš nešto za pola godine i da to bude dobro. Mislim da se ovde danas prave uglavnom stvari koje neće biti klasici.
Većina serija koje se kod nas prave imaju za temu kriminal i nasilje, i to je predmet diskusije. Kako gledaš na to?
– Ja sam u vrlo specifičnoj poziciji jer bi neko mene mogao da stavi u taj koš. To možda jeste naša realnost, ali to nije dovoljno da se na taj način ogradimo. Kod nas je to neiskorenjeno, mi nismo društvo sa jakim institucijama i zrelim načinom komunikacije, pa sad pravimo nešto što je domen nerealnog. Ideja da nasilje pothranjuje nasilje nije nešto što sam ja izmislila, nego je to tako. Ono što ja vidim kao najveći problem je srljanje u takve motive bez dobrog razmišljanja na koji način se o nasilju govori. Moj kolega Vladimir Perišić u jednom fantastičnom intervjuu koji je dao povodom svog filma „Lost Country“, pričajući o političnosti u svojim filmovima, rekao je da je najveće političko pitanje gde staviš kameru. Kako se neki film o Aušvicu razlikuje od ostvarenja koje promoviše nacizam. To je stvar stava i autora, jako je pipavo, i zahteva ozbiljnu odgovornost i promišljanje. Užasno je važno da se bavimo svim tim našim temama, pitanje je samo na koji način.
Bonus video: Saša Savić: Knjiga „Četvrta violina“ – kako se 1992. godine sve okrenulo naopačke