0
Psihologiju odnosa prema životinjama i fenomenologiju fotografije istražuju knjige Marije Branković „Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja“ i Novice Milića „Mala fenomenologija fotografije“.
Marija Branković, „Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja“, Fakultet za medije i komunikacije, 2022.
Status životinja u svetu i jeziku prešao je put različitih reprezentacija, mahom zasnovanih na logici diskriminacije i nasilja. Životinje su možda poslednji domen čovekove nesigurnosti: neuhvatljive su zato što ne govore, a opet su mu paradoksalno bliske. Žan Bodrijar veruje da njihovo ćutanje ugrožava naš smisao, Žil Delez i Feliks Gatari ih deantropomorfizuju, definišući životinju ne kao objektivnu suprotnost čoveku, već kao od njega nedeljivu razliku.
Moje interesovanje za odnose ljudi i životinja ima krajnje lično i emotivno poreklo, priznaje Marija Branković u predgovoru u svojoj studiji o novoj slici živog sveta. Njena istraživanja iz oblasti socijalne i političke psihologije obuhvataju i pitanja dobrobiti životinja, i nužnost našeg dubljeg sagledavanja njihovih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Životinje se uzgajaju za ishranu, na njima se testiraju lekovi i kozmetika, učestvuju u sportskim nadmetanjima, a za svaku njihovu eksploataciju izgovor je vrstizam – uverenje da je čovek superioran u odnosu na sve ostale vrste, naročito kad nanosi zlo i pravi štetu.
Eksploatacija životinja ima etičke konsekvence, a to što nemaju intelektualne kapacitete kao ljudi ne daje nam za pravo da ih ubijamo i jedemo. Koliko god ih proglašavali za predvidljive i jednoobrazne, makar to što su kadre da osete bol otvara nov svet naših obaveza i obzira prema njima.
Novica Milić, „Mala fenomenologija fotografije“, Akademska knjiga, 2023.
Eksperiment i istraživanje čine fotografiju poljem dokumenta i umetnosti. To se vidi i u sferi intermedijalne proze: roman „Zoja” Mire Otašević (2012) kroz ratišta dvadesetog veka vodi putem koji je popločan fotografijama – da bi heroina upoznala Ežena Joneska, Suzan Zontag i Pegi Gugenhajm.
Više nego primena i funkcija, u fokusu Novice Milića je vlastito iskustvo ljubitelja fotografije koji ponire u optički i intelektualni proces njenog nastanka. Milića zanima problematika fotografije kao „svetlopisa“, jer njeno ime doslovce znači trag svetlosti, svetlosni zapis: zanima ga „ona svetlost koju fotografija hoće, može i ponekad uspeva da uhvati“. Fenomenologija iz naslova predstavlja i više i manje od discipline i metode kojom se dopire do onih suština koje su za filozofiju osnovni predmeti mišljenja.
Milić citira i Žan-Lika Mariona, francuskog mislioca koji kao ključno pitanje fenomenologije postavlja – „dar smisla“. U fotografiji, to je dar svetlosti. Autor nas lagano penje uz filozofske, tematske i tehničke vertikale: od Tome Akvinskog do Džojsa, Rolana Barta i Deride, od hemije do digitala, od tehničkih uslovnosti i kategorijalnih ograničenja fotografije do zamki njene transcendencije. Majstori fotografije koje Milić istražuje, Anri Kartije-Breson, Jozef Kudelka i Daido Morijama, tragaju za sublimacijom trenutka u produženom trajanju. Kartije-Breson je majstor „presudnog trena“: to nije samo momenat sinhronizacije fotografovog oka i ruke, već i čas srećnog sklapanja elemenata jednog prizora, trenutak slivanja trodimenzionalnog događaja u dvodimenzionalnu fotografiju.
Fotografija je, uz sve drugo, „vežbanje pogleda“. Njenim žanrovima upravljaju i tehnika fotografisanja, i očekivanja posmatrača. Bila portretna, modna, ulična, turistička ili industrijska, fotografija nudi obrasce i opcije čežnji da se oseti sećanje.
Bonus video: Zašto je Frenzen plakao dok je čitao Elenu Ferante?