0
Kabaretistkinja Malarina nastupiće 30. marta u 19 časova u Teatru Vuk, u organizaciji Austrijskog kulturnog foruma, gde će predstaviti program "Srbi umiru polako". U ovom programu koji će izvesti na srpskom, "poziva na čas istorije od Sarajeva do Ibice i bavi se bolnim gubitkom HC Štrahea", poznatog austrijskog desničarskog političara.
Piše: Nikola Marković
Malarina je dobitnica austrijske nagrade za kabare 2022. i nagrade Salcburški bik 2023 godine. Rođena je u Srbiji, a njeni roditelji su došli u Austriju, u Insbruk kao gastarbajteri. Potom se 2011. godine preselila u Beč, gde je studirala komparativnu književnost, a od 2019. „pokušava da doprinese međunarodnom razumevanju između Švaba i Migranata“ kroz kabare.
Kako ste smislili naziv „Srbi umiru polako“ i na šta se odnosi?
– Naslov je referenca na propagandu Prvog svetskog rata „Serbien muss Sterbien“. Ovaj slogan je bio slogan rata nakon Sarajevskog atentata.
Političar Hajnc-Kristijan Štrahe, kojim se bavite, u Srbiji je mahom bio poznat zbog korupcionaške afere „Ibica“ i tabloidnih naslova koji su pratili taj slučaj. Manje je (u samoj Srbiji) poznat njegov svakodnevni politički angažman na polju političke desnice. Gde su Srbi i njihova asimilacija/integracija u odnosu prema Štraheu, odnosno prema Hajderu i Slobodarskoj Partiji Austrije?
– Lično me je pogodilo što su mnogi u srpskoj dijaspori u Austriji glasali za HC Štrahea i Slobodarsku partiju. Nisam mogla da shvatim kako toliki mogu da nasedaju na ovog populistu. FPO je desničarska ekstremistička partija koja nanosi štetu svim migrantima i agituje protiv nas gde god može. Kako može neko, pogotovo kao migrant, da glasa za takvu stranku? Štrahe jeste povlađivao srpskim nacionalistima – ali je slavio i u Blajburgu sa hrvatskim nacionalistima. Sve ovo jednostavno nema smisla. Stiče se utisak da bi srpska zajednica čak glasala i za majmuna koji negira nezavisnost Kosova.
U najavi nastupa pominje se „čas istorije od Sarajeva do Ibice“. Da li vas u tom smislu zanima i odnos dve zemlje i pre prvih talasa gastarbajtera, odnosno emigranata iz devedesetih i kasnije?
– Da. Jer ako zahvatite istorijski luk iz Prvog i Drugog svetskog rata, postaje još očiglednije koliko je apsurdno bratimljenje sa austrijskim desničarskim nacionalistima.
Kako vidite uticaj istorijskog konteksta na odnos Srba i Austrijanaca danas?
– Mislim da se Srbija još uvek nije iskupila. I, nažalost, ne vidim nikakve tendencije ka poboljšanju imidža Srbije.
Živeli ste u Insbruku i preselili se u Beč. Koliko su te dve sredine različite u doživljaju tema kojim se bavite, kao što su integracija i asimilacija, ksenofobija i islamofobija? Da li u Austriji osećate razlike u „prestonici“ i „provinciji“?
– Kao i svuda u svetu, gradovi su otvoreniji i moderniji od provincija. Pogotovo u provinciji, integracija nije dovoljna – zaista morate da se asimilujete. Čak i Nemci moraju da se bore sa rasizmom, a kamoli naš narod. Ne osećate se kao da možete imati dva identiteta. U oglasima za posao se govori o „nemačkom jeziku bez akcenta“ pri čemu akcenat nema nikakve veze sa kompetencijom ili rečnikom. Zabranjeno je i dvojno državljanstvo. Možda odatle taj konzervativizam i nacionalizam kod nekih mladih ljudi u dijaspori. Oni žele identitet.
Kako ste počeli da se bavite kaberom, i uopšte javnim nastupima? Šta vas je motivisalo?
– Nikada nisam tražila mesto na sceni za sebe. Samo sam želela da pišem. Jednog dana sam srela Denis Burbon iz politički korektnog komičarskog kluba u Beču, koja me je konačno nagovorila da sama predstavim svoje tekstove. Bilo je to u decembru 2019, i onda je došla korona. A posle korone se sve dogodilo veoma brzo. Inspirišu me ljudi i politika.
Kakav ste odnos prema Austriji/Austrijancima nasledili od vaših roditelja imigranata/gastarbajtera? Kako ste se u vašoj porodici odnosili prema vlastitoj poziciji, i koliko je taj lični doživljaj uticao kasnije na vaše bavljenje kabareom i temom srpsko-austrijskih odnosa?
– Mi gastarbajterska deca smo vaspitavani da budemo skromni. Nekako se tada osećalo kao da svaki Austrijanac, koji nas ne voli, ima moć da nas deportuje. Migranti su tada imali neku vrstu preteranog poštovanja – ili straha. Naučeni smo da radimo više i da budemo više zahvalni. Način na koji sam bila socijalizovana i vaspitana u velikoj meri oblikuje moj umetnički rad – ali svakog umetnika oblikuje njegovo poreklo i okolina.
Koliko se austrijska umetnička scena uopšte bavi odnosom prema Srbima, odnosno imigrantima sa balkanskog prostora kojih ima mnogo u Austriji? Kako kritika i mediji sagledavaju vaš kabare nastup?
– Za svoj program dobila sam nagradu za austrijski kabare i Salcburškog bika. Kritičari i javnost su razumeli moj humor i prihvatili moj rad. Veoma sam zahvalna na tome. Sve više ljudi sa migracionim poreklom se bavi kabareom i komedijom i daju društvu novu perspektivu, što smatram veoma osvežavajućim i zadovoljavajućim.
Bonus video: Milorad Miki Damjanović – Lična priča pretočena u kabare