Srpska audio-industrija: EI Niš još samo na stadionu Zvezde

Ova izložba je na tragu nekih na kojima je pokazan nivo koji smo dostizali u pojedinim tehničkim i naučnim disciplinama, nešto što današnjim generacijama nije poznato, a osvetljava vreme kada smo mi bili svet, kaže za Nova.rs prof. dr Miomir Mijić, autor izložbe "Audio-industrija u Srbiji“ u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.

Izložba je otvorena 20. jula a posvećena je istoriji razvoja industrije audio uređaja i sistema na našim prostorima, od tridesetih godina dvadesetog veka pa sve do današnjih dana.

– Savremena audio-tehnika podrazumeva nekoliko notornih stvari, a to je da se sve pravi u Kini, da je sav audio vezan za računar, mobilni telefon, internet, slušalice. Ja sam taj period nazvao postmodernizam u audiu, a malo je poznato da smo mi u 20. veku imali veoma ozbiljnu industriju koja je izbacivala audio uređaje. To su „Elektronska industrija Niš“ (EI), a kasnije i „Lola Audio“. I mi smo stvarno imali proizvode koji su bili u skladu sa onima koji su se proizvodili u svetu – priča nam Mijić, redovni profesor ETF u Beogradu.

Posetioci će, kako je najavljeno, saznati koje su prve sprave stigle u Srbiju, a koje su mogle da reprodukuju zvuk, zatim, koji je uređaj ključan za početak razvoja audio-industrije kod nas, kao i o njihovim proizvođačima i značaju proizvodnje koja je snabdevala čitavu teritoriju Jugoslavije najrazličitijim komercijalnim i profesionalnim uređajima.

– Ovo je bio istraživački poduhvat, malo arheološki, pokušaj da se prikupi sve što ima sačuvano, nešto od toga ćemo staviti pod zaštitu Muzeja jer smatramo da pripada kulturnom dobru. Tragajući za raznim artefaktima za izložbu, otkrivao sam štošta što nisam znao. Recimo, kad je proizveden prvi radio prijemnik u Srbiji, a to je bilo 1928. godine u Subotici, ili gde se nalaze proizvodi firmi koje su se nakon Drugog svetskog rata fuzionisale u velike kao što je EI Niš. Bilo mi je zanimljivo da tragam za ostacima te tehnologije kojekuda, i tako sam pronašao verovatno najstarije uređaje proizvodene u EI Nišu, a to je bilo u Senjskom rudniku. U vrlo su derutnom stanju ali su još u funkciji. Nažalost, mnogi uređaji su bačeni. Recimo, bioskopi u Beogradu su imali EI Niš ozvučenje, to je sve nestalo sa njihovim zatvaranjem. Na stadionu Crvene zvezde ostali su još EI Niš zvučnici koji su bili deo velikog sistema ozvučavanja koji je isntaliran sedamdesetih godina – objašnjava Mijić.

U katalogu ove izložbe opisan je kratak istorijat razvoja audio-industrije u Srbiji. Prve sprave koje su u Srbiji reprodukovale zvuk su bili mehanički gramofoni, koji su uvoženi iz inostranstva. Tek sa pojavom komercijalne radio-difuzije stvaraju se uslovi za početak proizvodnje audio-industrije na tlu Srbije. Emitovanje programa Radio Beograda od 24. marta 1929. doprinelo je širenju radio-prijemnika u narodu, u to vreme nazvanih „radio-aparati“. Oni su prvi put u istoriji ljudima pružili zvuk reprodukovan pomoću zvučnika, što po definiciji jeste cilj audio-tehnike. Između dva svetska rata pojavljuju se firme koje su od uvoznih delova skalapale radio-prijemnike. Prva takva na tlu Srbije bila je „Кonrat d. d. Saba“ iz Subotice koja prvi radio prijemnik najavljuje u svom katalogu za 1928/29. godinu, a od 1932. počinje da ga serijski proizvodi i prodaje. Nakon 1946. država osniva Radio-komitet kao deo sistema za centralnu upravljanje privredom u čijoj nadležnosti je bila proizvodnja radio-prijemnika. Prvi posleratni proizvođač bila je fabrika „Nikola Tesla“ koja je 21. septembra 1947. počela sklapanje prvog domaćeg prijemnika „Кosmaj 47“. Jugoslovenski industrijski gigant „Elektronska industrija Niš“ (EI) osnovana je 1955. i radila je sve do 2013. godine. U februaru 1974. grupa entuzijasta osniva firmu „Lola Audio“ koja bi se bavila proizvodnjom manjih audio-mikseta i pojačavača.

Profesor Miomir Mijić kaže da je interesantno kako smo vrlo brzo reagovali na sve svetske tehničke novotarije.

– A onda se taj razvoj zaustavio 90-ih godina prošlog veka. Sigurno da su postojali politički razlozi i sve što se zbivalo tih godina, ali efekat za to je nešto što je bilo i van naše moći. A to je ta promena u tehnologiji koja je učinila da više niko ne pravi elektronske uređaje u masovnoj proizvodnji, osim u Kini. Iz svih zemalja se to iselilo, ostala je samo specijalna profesionalna elektronika. S druge strane, sve se okrenulo ka računarima i pitanje kako bi se naši preagaoci u audio-industriji iz onog vremena prilagodili novim trendovima koji su postali digitalni.

Na naše pitanje, koji su glavni razlozi što je radio opstao kao medij iako su mu odavno predviđali nestanak, kao i kakva mu je budućnost, profesor Mijić odgovara:

– Da, decenijama unazad se priča da će radio da ode u fejdaut, da će propasti, još sa ekspanzijom televizije, ali to se pokazalo pogrešnom procenom. Radio je jedini medij koji možemo da konzumiramo uz neke druge poslove jer se oslanja samo na sluh. Zbog tih prirodnih karakteristika ljudskih čula, on je neprikosnoven, možemo bilo kako i bilo kada, u bilo kom položaju da ga slušamo. Zato je neuništiv i uvek će ljudima biti prijemčiv jer mogu da ga koriste u bilo kojoj situaciji. On će sigurno preživeti od medija, samo zavisi šta će usisavati od tehnoloških novotarija. Danas su se mnoge radio stanice iselile na internet, ali zvuk koji se emituje preko slušalica ili pomoću zvučnika je ono što čini radio, kao i karakterističan programski sadržaj. Menjaće se ono što je iza toga, a kako to dolazi do nas, da li je to internet ili Wi-Fi ili neke frekvencije emitovanja, to je sporedna stvar.

Izložba „Audio-industrija u Srbiji“ u Muzeju nauke i tehnike trajaće do 31. avgusta, a njen autor prof. dr Miomir Mijić rekao nam je da neće stati u traganju za novim eksponatima.