0
Zamisli svet u kojem postoji samo komercijalna muzika, ličio bi na ovaj ali bio bi još odvratniji, poručuje slikar i frontmen Supernauta za Nova.rs.
Koncert grupe Supernaut biće održan večeras (21.30h) u beogradskom klubu Elektropionir. To je već drugi njihov nastup u kratkom periodu, ako računamo onaj kada su pre tačno mesec dana svirali kao predgrupa Partibrejkersima na Beogradskom sajmu. To je odličan povod za razgovor sa frontmenom i osnivačem Supernauta, slikarem i muzičarem Srđanom Điletom Markovićem. U pitanju je jedna od najinteresantnijih figura naše andergraund scene, i kad je muzika u pitanju, ali i slikarstvo.
– Nemamo neke nove stvari, niti planiramo da izdajemo išta. Čini mi se potpuno bespredmetno izdavati CD-ove ovde. U stvari, ne znam nikoga ko kupuje CD. Ne postoji. To je sve bratija uspela da uništi i od toga više para nema. Jedino gde možeš da zaradiš novac su koncerti. Albumi se prave samo kao neko reklamiranje da bi neko došao na koncert. Ali, dobro, mi imamo svoju publiku, veća biti neće, i nema ni potrebe za izdavanjem bilo čega – kaže u razgovoru za Nova.rs Srđan Đile Marković.
Kako si zadovoljan nastupom sa Partibrejkersima na Sajmu? Kažu da je bilo sjajno…
– Publika je reagovala okej, začudo. Što se nas tiče, sve je bilo maksimalno profi, ružna reč, ali tako je.
Ti i Cane ste zajedno svirali daleke 1980. u grupi Radnička kontrola. U kakvim ste odnosima bili svih ovih godina?
– Uzajamno se poštujemo, ali retko se viđamo, pošto on dolazi u Beograd samo kada svira, uglavnom je u Zrenjaninu.
Ove godine grupa Supernaut slavi 30 godina od nastanka. Kako si zadovoljan karijerom benda kada se okreneš iza sebe?
– Čudo je da smo se uopšte pojavili. Nije bilo interesovanja lokalnih rok menadžera i odmah su nam rekli da to nije komercijalna muzika, da to ne može da ide, niti može da se prodaje. Pa, hvala Bogu da nije komercijalna muzika! Zamisli svet u kojem postoji samo komercijalna muzika. Ličio bi na ovaj, ali bio bi još odvratniji.
Šta je, po tebi, najbolje što ste uradili tokom svih ovih godina?
– Meni lično sve je to krš i lom. To su sve producenti i tonci snimali preko k…, jer nisu bile velike pare u opticaju. Fazon je promašen, ali šta ćeš… Produkcija treba da znači nešto, a u Srbiji produkcija se svodi na: “Evo, vidiš, svaki instrument se čuje”. Šta to znači? Ako grupa ima svoj fazon, i produkcija onda treba da bude u tom fazonu. To je ovde misaona imenica. I svi zvuče isto, sa izuzetkom Discipline kičme. Oni su se trudili da to promene koliko su mogli. Ali, i da ih platiš isto bi bilo, tonci su “tupamarosi”. Pogledaj prvi album Seks pistolsa, tu je nasnimljeno 18 gitara da sviraju unisono, i onda dobiješ zid zvuka kakav ne možeš nikako drugačije da dobiješ. Kod nas je sve “za petaka na brzaka”.
Kuriozitet je da si ti sa Kojom učestvovao u stvaranju Discipline kičme?
– Ne, to je bila samo jedna jedina proba i nisam baš bio zadovoljan u kom pravcu se to razvijalo. Ali, svirali smo zajedno za Kuglu glumište kada je nastupala u SKC-u početkom 80-ih. Disciplina kičme je integralno Kojin projekat, a ja sam tu bio samo kao statista.
Šta se dešava kada su tvoje slike u pitanju, od 2017. nisi imao samostalnu izložbu?
– Izložbe ne treba praviti često, nije to zabava za narod. Narod boli uvo za slikarstvo, a slikare boli uvo za narod. Sve je to za gospodu koja mogu da plate i daj Bože da imaju ukus. I eto, nađe se po koji.
Dosta si popularan u krugovima kolekcionara. Kako gledaš na tu svoju poziciju?
– To je jedna jeziva scena, ili te uzmu mladog pa te “napumpaju” jer im trebaš, ali to je jedan od hiljadu. Sve ostalo je ista priča, ti 20-30 godina tupiš jedno te isto dok se oni ne naviknu. E kada se naviknu onda je super.
Šta te trenutno zanima kad je slikarstvo u pitanju, kako ti izgleda današnja scena?
– Ja sam uvek tripovao da vidim neku vezu između muzike i slikarstva. Postoji neki sinhronicitet u pokretima, ali realno sve je to isto kao uvo i lakat. Kako mi izgleda današnja scena? Ti imaš genijalna jednostavna rešenja iz prošlosti. Niko nema nijedno sledeće genijalno jednostavno rešenje, i onda se Zapad trudi da nadograđuje tu jednostavnost. Mislim da treba da budeš katastrofalno glup da nadograđuješ jednostavnost. Jednostavnost je cilj, ne može biti sredstvo. Nova scena? Ja ne vidim ništa novo. Što kaže dizajner Frenk Kozik, svako se folira da je neko iz prošlosti.
Ti si prisutan i na društvenim mrežama, što je mnoge iznenadilo. Deluje da umetnik danas mora da promoviše svoj rad i na mrežama, inače ne postoji…
– Znaš kako kažu, u kapitalizmu svako mora sebi biti sekretarica.
Kako ti deluje Beograd u jesen 2022?
– Sve je više ljudi kao sa mojih slika, i to je malo zabrinjavajuće.
Pre mesec dana je bila godišnjica smrti Sonje Savić, koja je bila važna za Supernaut. Ko je bila Sonja Savić za tebe iz današnje perspektive?
– Bila je jako kompleksna ličnost i zaslužuje podrobnu analizu. Sonja je bila jedna izvrsna i komercijalna i andergraund umetnica, šta god hoćeš, radila je savršeno. Ovde se krugovi i te kako trude da se polarizuju, kao ne može komercijalna stvar da bude dobra, samo undergraund. To su gluposti.
Bonus video: Cane o 40 godina karijere Partibrejkersa