0
Osveženje na sceni, jedan od retkih autentičnih repera na sceni, producent i reper, neko ko se krije od očiju javnosti i živi miran život…
Piše: Vanja Ratković
Ovako je sve opisivan Spejs Noksi, koji u svojoj lirici prikazuje svu sjaj i jad života mladih ljudi u Srbiji, ali prvenstveno ono što okupira njegov mozak – spiritualnost, dublje promišljanje postojanja, autodestrukcija, patnja i zadovoljstvo.
Poznat je i po jedinstvenoj kombinaciji trep i old skul bitova, a njegova pojava je donela svežinu i inovaciju na regionalnoj rep sceni (bez preterivanja). U svojim počecima bio je član rep sastava Zicer Inc., da bi se potom upustio u solo muzičke vode. Njegove pesme odišu mističnom, mračnom, ali i sentimentalnom atmosferom. Iza sebe ima dva samostalna albuma „Subliminal“, „Kuća zabave“, kao i mikstejp „Najbolji svet“ koji je izbacio sa Zicer Inc. ekipom.
Sa Spejs Noksijem smo razgovarali o njegovom pristupu muzici, uticaju duhovnosti na njegov rad, stanju domaće rep scene i nastupu na DUK festivalu 8. juna u Čačku. Pripremite se za dublji uvid u um i kreativni proces ovog talentovanog muzičara koji neprestano pomera granice žanra i donosi autentičnost i iskrenost na scenu.
Čime se baviš ovih dana?
– Bavim se Fujčinela Bojsima – završavamo grozan ali najbolji album. Osim toga živim kao penzioner. Mirno, jednostavno i dosadno.
Kako se desio sastav Fujčinela bojs? Znam da ste prethodno svi sarađivali i bili prijatelji.
– Desila se velika bratska ljubav, uzajamno muzičko divljenje i želja za saradnjom. Ime se spontano javilo u Nišu, za ime je zaslužan kene beri. Na mini turneji smo sledećih nekoliko datuma: 15. jun Niš – AKC Fuzz, 22. jun Beograd – KPTM i 29. jun Novi Sad – KC Lab.
Baviš se i produkcijom elektronske muzike, i generalno si pod uticajem bendova poput Prodidžija. U tom kontekstu, da li rejv nije mrtav?
– Prodidži su samo vrh ledenog brega, vučem dosta inspiracije iz svih žanrova. Možda čak i najviše iz metal muzike, darkvejva, post panka, sve zavisi. Rejv nikada neće umreti, uvek će postojati ljudi koji žele zabavu van konvencionalnih okvira. Već deceniju se komercijalizuje elektronska muzika, sve su veće negativne nuspojave, ali to nije nešto na šta nismo navikli. Svaki žanr, koji je imao potencijal, morao je da prođe kroz ruke surove muzičke industrije. Nijedan žanr neće umreti, uvek će biti nas zaljubljenika u dobar i autentičan zvuk. Talasi dođu i prođu.
Jedan si od retkih mladih repera na regionalnoj sceni koji kombinuje jednako i trep i old skul bitove. Da li je to Hegelovska sinteza?
– Za početak ne znam koliko sam mlad, sledeće godine ulazim u 3. deceniju (smeh). Hegela bih ipak ostavio filozofima, ali volim da kombinujem modernu i stariju produkciju i da stvaram nove fuzije. Volim zvukove starih ritam mašina – 303. 909. 808. Da li će izaći elektronika, trep ili nešto treće potpuno je nebitno dokle god se čuje atmosfera koju želim da prenesem.
U svojoj lirici ubacuješ i religiozne motive, poput budističkih/hinduističkih. Kako izgleda spajanje spiritualnosti koja je izrazito meditativna i repa koji je dinamičnija i energičnija muzička forma?
– Ubacivao sam kao reference. Moja religioznost je u okviru pravoslavnog hrišćanstva, a što se tiče kombinacije duhovnosti i energičnije muzičke forme mislim da to ide savršeno zajedno. Smatram da odsustvo duhovne kulture ubija volju za životom, stvara apatiju i širi nihilizam. Moja vizija pakla na zemlji su ljudi koji ništa ne osećaju i koji ni u šta ne veruju. Pre bih pričao i družio se sa najvećim grešnikom nego sa osobom koja se u životu ni u šta nije upustila i ni u šta nije verovala. Ne priča mi se sa simulacijama. Ohrabrujem svaki vid duhovne kulture i u mom poimanju svesti dobro zvuči kombinacija energične muzike i duhovne kulture. Najbolji primer za to je pravoslavni fanzin „Death To The World“ koji su pokrenuli bivši pankeri i metalci, a sada monasi u San Francisku 1994. godine.
Šta fali domaćoj rep sceni, a šta je čini autentičnom?
– Na moju veliku žalost (ili sreću) ne pratim šta se dešava toliko, jer je scena otišla u pravcu koji mi nije blizak, ni muzički, ni tematski, ni stilski. Osim svog kruga, retko šta sam ispratio jer već godinama nisam čuo nešto što mi je leglo skroz. Sceni fali dosta toga, a to je da bude scena a ne polu estrada – polu tezga. Fale ljudi koji bi radili za scenu, kao i nova publika. Takođe, fale i dobre ideje. Autentičan (i pretežak) je duh vremena u kom stvaramo i to je ono što nas sve razlikuje od generacija pre. Konstantna nestabilnost, na korak od nuklearne ili biološke katastrofe a sve i dalje funkcioniše kao da se ništa ne dešava. Taj pritisak i taj napon utiču da izlazi ono najiskrenije, zato tek ostaje da vidimo kroz par decenija šta će preživeti od našeg stvaralaštva.
Šta publika u Čačku može od tvog nastupa?
– Može da očekuje apsolutno ludilo, prvi put nastupam u Čačku i jedva čekam subotu! Veliki pozdrav za DUK na ukazanom poverenju! Vidimo se!
Bonus video: Život Tupaka Šakura