Ona spasavala, on ubijao: Bolan film o Austrijancima i nama

Veći deo srpske javnosti će sigurno biti iznenađen činjenicom da je najsvirepiji i najmasovniji zločin u Drugom svetskom ratu na prostoru okupirane Srbije počinjen od strane Vermahta bio u Dragincu, jednom malom mestu nedaleko od Loznice. Tu je broj žrtava veći nego u Kragujevcu, kaže za Nova.rs novinar Austrijske državne televizije ORF Zoran Dobrić, autor dokumentarnog filma "Dva lica rata“.

Ovaj dokumentarni film o zločinima Vermahta u okupiranoj Srbiji i ustaškog režima u fašističkoj Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, premijerno je prikazan 13. januara na austrijskom javnom servisu.

Priču o dobru i zlu Dobrić je protkao kroz sudbinu dvoje Austrijanaca koji su bili aktivni na tlu bivše Jugoslavije u ratnom periodu od 1941-45. godine. Dobro je predstavljeno kroz lik Diane Budisavljević koja je spasila između 7.500 – 12.000 srpske dece iz ustaških logora, a zlo kroz Franca Bemea, glavnokomadujućeg generala Vermahta po čijem je naređenju za samo 75 dana njegovog zapovedništva u jesen 1941.godine u Srbiji streljano najmanje 35.000 civila.

„Autoru Zoranu Dobriću, austrijskom novinaru poreklom iz Srbije, uspelo je nešto veoma teško – da ratne događaje prikaže objektivno, da navede najveće zločine, imenuje njihove počinioce, navede neverovatne brojke žrtava, prikaže surovost kojoj su bili izloženi, da preživelima, ljudima u poznim godinama koji su kao deca doživeli strahote, pruži šansu da oni kažu ono najgore i on ono neophodno u ovom filmu, da kroz izjave istoričara svemu da naučni okvir i – da bez imalo patetike napravi film o besmislu rata“, zabeležio je Dojče vele.

Dianina borba: Spasavanje srpske dece u NDH

– Težina jednog vremena, kakvo je bilo ono u kojem je buktao Drugi svetski rat, i svirepost njegovih zagovornika i ratnika, ne ostavlja ništa manje bez daha i odgovora, nego patnja njegovih žrtava i hrabrost onih koji su pokušavali da im pomognu. Na takozvanom “zapadu” su stradanja ljudi na prostoru ondašnje Jugoslavije iz raznoraznih razloga prećutana, tako da današnje i nadolazeće generacije o tome ništa ne znaju. Mislim da je neophodno da znamo ko smo i odakle smo, kako bismo mogli drugima da priđemo s više poštovanja i spremnosti da ih prihvatimo. U Austriji, a posebno u njenom glavnom gradu Beču, danas žive desetine hiljada Srba, Hrvata i Bosanaca okruženih Austrijancima, Turcima i drugim nacinalnim grupama i svaka od njih je pojedinačno opterećena svetlim i tamnim prošlostima svog naroda. Uvek je bilo lakše manipulisati onima koji ne znaju, nego onima koji znaju – kaže naš sagovornik.

Film „Dva lica rata“ prati Austrijanku Dianu Budisavljević, rođenu Obekser, od njenih prvih pokušaja, da u Zagrebu da preko katoličke crkve i Alojzija Stepinca pomogne deci, za čiju je strašnu sudbinu čula. Samo zato što je Austrijanka uspela je na kraju da dobije dozvolu od Eugena Kvaternika, komandanta svih logora u NDH. Tek u avgustu 1942. posle pristanka ustaških vlasti, da deca budu dana na čuvanje hrvatskim katoličkim porodicama, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, pristaje da Karitas ovu akciju podrži i to isključivo prateći uslovljavanje ustaške propagande, da se akcija predstavi kao “nužna akcija za spašavanje izbegličke dece koju su njihovi roditelji ostavili na cedilu”. Da je reč o srpskoj deci, i da su ih upravo ustaše na silu otrgnule od njihovih roditelja, trudeći se da ista što pre pomru u logorima NDH, ne sme da bude pomenuto ni jednom rečju.

Poznato je da je Diana Budisavljević vodila i komplikovanu kartoteku kako bi jednoga dana mogla usvojenu decu da spoji sa roditeljima. Međutim, na kraju rata nova koomunistička vlast u Zagrebu u njoj je videla, pre svega, klasnog neprijatelja i oduzela joj kartoteku sa više od 12.000 imena dece i njihovih ličnih podataka, koji je trebalo da pomognu da deca posle rata dođu do svojih roditelja ili rođaka. Nakon toga, o spasavanju dece nije pričala a njen lik i delo se tek u poslednjoj deceniji ovog veka rasvetljavaju. Umrla je u Insbruku 1978.

Franc Beme i masovna streljanja po Srbiji

General Franc Beme je, kao oficir austrougarske vojske koja je poražena u Prvom svetskom ratu, vojnike Vermahta u Srbiji video kao „osvetnike“ izgubljenog austrijskog carstva. Njega Hitler postavlja za novog komandata u okupiranoj Srbiji septembra 1941. Po nemilosrdnosti Beme je ispunio firerova očekivanja i izdao jedno od najsurovijih naređenja Drugog svetskog rata, da za svakog poginulog vojnika Vermahta ili Folksdojčera bude streljano 100 i za svakog ranjenog 50 srpskih civila. Tako su počela masovna streljanja nedužnog stanovništva u Dragincu, Kragujevcu, Kraljevu… Franca Bemea su u Norveškoj 1945. zarobili Britanci. 1947. U Nirnbergu je optužen za zločine počinjene nad civilnim stanovništvom u Srbiji. Suđenje nije dočekao jer je izvršio samoubistvo 29. maja 1947.

– Ako se izuzme par istoričara, u Austriji se do trenutka emitovanja nije ništa znalo, kako o zločinima austrijskog generala Franca Bemea tako i o zločinima austrijskih vojnika i nižih oficira 1941. godine na prostoru okupirane Srbije. Austrijska javnost je sada prvi put suočena sa zločinima sopstvenih sugrađana na prostoru ondašnje Jugoslavije, koji su do sada paušalno pripisivani Nemcima. U Austriji se vrlo malo znalo i o ustaškom režimu i njegovoj nameri da ondašnju NDH “očisti” od srpskog življa, a ništa se nije znalo o svireposti i masovnosti njihovih zločina.

Autor filma je ubeđen da će, kako Srbi tako i Hrvati, biti iznenađeni nekolicinom činjenica o radu Diane Budisavljević i njene akcije za spašavanje srpske dece.

– A veći deo srpske javnosti će sigurno biti iznenađen činjenicom da je najsvirepiji i najmasovniji zločin u Drugom svetskom ratu na prostoru okupirane Srbije počinjen od strane Vermahta bio u Dragincu, jednom malom mestu nedaleko od Loznice. Tu je broj žrtava veći nego u Kragujevcu. U Dragincu je streljano najmanje 3.000 ljudi, od kojih je bilo 305 dece starosti do deset godina.

U višegodišnjem radu na ovom filmu, Dobrić je prešao oko 30.000 kilometara istražujući i snimajući. Bio je više puta u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji i naravno Austriji – od Beča do Tirola.

– Reč u filmu imaju žrtve terora Vermahta u Srbiji i žrtve ustaško-fašističkog režima u Hrvatskoj, koje su na našu veliku sreću žive i još uvek voljne da govore, ali i istoričari iz Srbije, Hrvatske i Austrije. Bilo mi je važno da svaki istoričar govori o zločinima svojeg naroda.

Posebno su emotivna svedočanstva Bosiljke Lončar iz sela Kusonje kod Pakraca i Jelene Radojčić o danima u ustaškim logorima i priča očevica Miodraga Joksimovića iz sela Draginac kod Loznice o Bemeovom zločinu.

– Istoričari su se najiskrenije trudili da mi pruže svoje arhive i dokumente na uvid – bez rezerve. Možda je i najveći dokumentaristički kvalitet filma upravo njegov pristup arhivskom i dokumentarnom materijalu iz svih gore navedenih zemalja, uz dodatak Nemačke. Naravno, najteža i najbolnija su svedočanstva ljudi koji su kao deca preživeli strahote Jasenovca i Stare Gradiške, i streljanja Vermahtovih “kaznenih” hordi – kaže Dobrić.

Već je, kako kaže, više hiljada ljudi komentarisalo film i njihove reakcije idu od zaprepašćenja onim što su videli, preko pitanja kako je moguće da se do danas u Austriji o tome vrlo malo ili ništa ne zna, pa do reči iskrene zahvalnosti za novo predstavljanje sopstvene prošlosti.

– Mislim da ovaj film nudi mogućnost mladim ljudima, da bolje razumeju animozitete svojih roditelja prema nekim drugim ljudima ili čak nekom drugom narodu i da istovremeno odu korak dalje. Jer ništa nije samo crno ili belo. Film se ne bavi zajedničkim ili nacionalnim krivicama i zaslugama, već pojedinačnim ljudima i njihovim delima, u vremenu koje svakako možemo da posmatramo kao jedno od najtamnijih u novijoj istoriji, ali koje je svakako imalo svoje svetle trenutke i ljude, svejedno na kojoj strani su oni onda bili – smatra Dobrić.

Ko je Zoran Dobrić

Ovaj dokumentarni film je, pre svega, rađen za austrijske i gledaoce EU ali Dobrić se iskreno nada da će biti prikazan kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj, međutim to isključivo zavisi od interesa televizijskih kuća.

– Bilo bi mi drago da film vide, pre svega, mladi ljudi i oni srednjih godina, svi oni koji su radoznali i okrenuti životu. Koliko god se moj film bavi teškim ljudskim iskustvima i na trenutke pokazujući slike krajnje i besmislene ljudske patnje, on je prožet iskrenom željom za životom koji nas sve spaja – kaže Zoran Dobrić.

Zoran Dobrić rođen je u Smederevu gde je i započeo novinarsku karijeru kao reporter u Radio Smederevu. Nakon odlaska u Austriju, nastavlja svoju novinarsku delatnost na državnoj televiziji i radiju ORF od 1991. kao reporter i dokumentarista. Tokom devedesetih godina prošlog veka, izveštavao je i sa prostora Jugoslavije.

Dobitnik je brojnih nagrada za svoj rad. Godine 2009. poneo je najvišu austrijsku nagradu Robert Hohner za istraživačko novinarstvo a dve godine kasnije osvojio je nagradu Klaus Gaterer za dostignuća u socijalno angažovanom novinarstvu.