3
Ne mogu da zaboravim lepotu druženja, koje je nestalo. Recimo, ako pre podne svratite u glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zateći ćete sve glumačke veličine u druženju punom smeha i duhovitosti. Sada pre podne tamo nema nikoga, samo neko od glumaca koji imaju probu, uđe da uzme kafu. Nekada, kad uveče uđete u Klub književnika, tamo sve vrvi od duha znanih pisaca, mladih pesnika, glumaca, slikara… A onda se tu pojavio Arkan sa družinom i tome učinio kraj – kaže Zdravko Šotra.
Zdravko Šotra, legendarni filmski reditelj kome „đavo ne da mira i stalno mu se čini da dangubi“, pored kulturne baštine koju je stvorio brojnim filmovima i TV ostvarenjima, ispisao je i jednu specifičnu istoriju jugoslovenskog i srpskog glumišta – monografiju „Mojih 500 glumaca“. Ova izuzetna knjiga, velika posveta glumcima i glumačkoj profesiji, može da se čita i kao svojevrsno svedočanstvo o ovdašnjoj kinematografiji i zlatnom dobu televizijske produkcije, a zajednički su je objavili, u vrlo luksuznom izdanju, Službeni glasnik (biblioteka Posebnih izdanja) i JMU RTS, piše Danas.
Na blizu pet stotina strana, Zdravko Šotra u svojoj knjizi pravi i dirljivi omaž građanskom Beogradu, njegovom duhu i jednom mnogo boljem vremenu koje i on sam simboliše – u 92. godini života ovaj Hercegovac rođen u Kraljevini Jugoslaviji i dalje je aktivan u profesiji, kritičan i u stalnoj pobuni protiv vlasti i društvenog ambijenta koji je stvorio ovaj režim, i pri tom, što takođe nije zanemarljivo, mnogo je lepši od Klinta Istvuda.
Razgovor za Danas napravljen je pre nekoliko dana, posle promocije Šotrine knjige koja se pokazala kao kulturni događaj, i to vrlo emotivni – inserte iz njegovih kultnih ostvarenja („Obraz uz obraz“, „Više od igre“, „Idemo dalje“, „Priče iz radionice“, „Braća po materi“, „Lajanje na zvezde“…), mnogi su doživeli kao sopstveni nostalgični vremeplov.
PROČITAJTE JOŠ:
Predstavljanje monografije „Mojih 500 glumaca“ okupilo je publiku kao na nekoj velikoj filmskoj ili pozorišnoj premijeri. Kakvi su Vaši utisci , šta je ono što Vas je lično negde dirnulo?
Događaj je, po opštem mišljenju, bio lep i uzbudljiv. Ti inserti su projektovani iza mojih leđa, pa sam gledao lica onih koji ih gledaju. Osim prijatelja i saradnika, uzbuđivala su me lica najbliže rodbine mojih glumaca koji poodavno nisu među nama. Vidim ćerku i suprugu Slobodana Bobiše Đurića, koji je sedamdesetih bljesnuo i pogunuo. Vidim i Sonju Divac, suprugu velikog kralja glume Petra Kralja, ćerke mog drugara Drage Čumića, a posebno suprugu i svastiku Žarka Lauševića. Žarka sam svrstao među žive, a on nas napusti pred sam izlazak knjige iz štampe.
„Mojih 500 glumaca“ je izuzetno svedočanstvo i o Beogradu koji je imao duh metropole, i nosio taj oreol do 90-tih godina. Koliko Vas rastužuje današnji, drugačiji Beograd?
Beograd je rušen bombardovanjem kao retko koji grad. Ali u danima mira on se ponovo podizao i sve više ličio na Evropu. Snimao sam neke priče o urbanizmu i arhitekturi sa Bogdanom Bogdanovićem. Tu sam shvatio koliko su on i mnogi autoriteti iz struke insistirali na urbanističkom planu, koji je Beograd usvojio. Prostor na kome je sada Beograd na vodi trebalo je da bude bez ikakvih nebodera, ispunjen sadržajima vezanim za kulturni život građana. Ali danas, kad su suspendovani svi zakoni, pa i sam Ustav, apsurdno je spomenuti neki urbanistički plan. Vlastodršci se brzo nagumbaše parama, pa hitaju da ih ulože u kvadrate stanova, što više kvadrata, više para, proklete bile… I imamo obalu natovarenu neboderima bliskoistočnog tipa. A da ne govorimo o rušenju brojnih zgrada po Beogradu, koje su bile zaštićene kao kulturno dobro.
Građanski Beograd sada srećemo na uličnim protestima, među potpisnicima ProGlasa, gledamo ga samo na dve televizije i ima priliku da se čuje samo u još nekoliko medija, jer režim neprekidno pokušava da ga ukine. Kolika je snaga tog Beograda u ovakvim okolnostima?
Našom “malom nepažnjom” jedan čovek se dosetio da prigrabi baš svu vlast, i svu zemlju Srbiju, u svoje ruke. Sve to pomoću poznatog recepta, koji su uspešno oprobali mnogi diktatori, kao što su Lukašenko i slični. Jedna od bitnih poluga tog recepisa je suvereno zaposedanje medijskog prostora, preko kojeg se iz dana u dan zasipa mozak običnog čoveka i uspavljuje njegovu građansku svest. Ta uspavanost mase je njegov najveći adut, a naš glavni problem, ne samo u provinciji nego i u Beogradu. A ako se nađe načina da se Beograd potpuno probudi, zna se šta biva – Srbija počinje novu stranicu svoje burne istorije.
Videli ste mnoge epohe i mnoge vlasti, šta biste danas rekli: gde je naša budućnost, da li se nazire kraj ovom mrklom mraku?
Preživeo sam mnoge režime. Otac nas je naselio u Lipljan, blizu Gračanice. Tu sam video Milana Stojadinovića, kad su ga izgonili u Grčku. Ispred naše kuće žandari izvode Milančeta iz auta, i vode ga u žandarmerisku stanicu da tu prenoći. Od onda do danas bio sam svedok kako mnogi režimi dolaze i prolaze. Prvo Italijani, pa Nemci i Albanci, onda komunisti, prvo oni rigidniji do 1948, pa Titovo nešto libelarnije vladanje, Slobino gušenje sloboda, Đinđićev pokušaj sa demokratijom u Srbiji, zbog čega on izgubi glavu, a nama sve krenu u sunovrat do dana današnjeg.
Dok ovi današnji pokazuju želju da večno traju, pitate nazire li im se kraj. Pa svi nabrojani su imali kraj, što bi ovi bili večni? Očajan sam što svoje poslednje godine provodim u ovom bespuću zemlje Srbije, koja je znala za uzlete u godinama mira. Drži me nada da će se naći načina da se probudi narod drogiran silnom propagandom, i da će se to dogodi dok sam još ovde.
Ceo intervju pročitajte na portalu Danasa
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
