0
Ne mislim o sebi kao o glasu ženskog oslobođenja, to bi bilo previše pretenciozno, premda mislim da muzika može izistinski da pokrene ljude i da ih promeni, kaže za naš portal trostruka dobitnica „Gremi“ nagrade, koja će otvoriti 40. Beogradski džez festival.
Sesil Meklorin Salvant, jedna od najznačajnijih savremenih džez pevačica i trostruka dobitnica „Gremi“ nagrade za vokalni album u džezu, predstavlja upravo samosvojnu i autentičnu zvezdu kakva je potrebna za otvaranje jubilarnog 40. Beogradskog džez festivala, koji će se dogoditi u četvrtak, 24. oktobra, u „MTS dvorani“, u organizaciji Doma omladine Beograda. Radi se o imenu koje mora postati ljubimica naše publike, a naročito dama. Jer emotivnost njenog izvođenja danas je jedinstvenost. Iz ove američke umetnice progovara celokupno, stogodišnje nasleđe ženskog senzibiliteta u džez muzici: lična plemenitost i nežnost, umetnička virtuoznost i snažan društveni stav.
Imate karakteristično porodično poreklo koje baštini iz haićanske i francuske kulture, a odrasli ste okruženi američkom muzikom. Da li biste rekli da je vaša umetnost most između ovih svetova?
– Ne razmišljam uopšte o tome šta tačno radim i na koji način, samo pravim stvari intuitivno, po osećaju i to nekako najbolje odražava moje celokupno nasleđe, odakle dolazim i sve ono što me u zvuku stvarno zaokuplja.
Koliko je majka uticala na vaš razvoj? Da li vam je čitala stare francuske priče i legende, bajke? Kako ste otkrili priče o Meluzini, koje su vas inspirisale da snimite svoj poslednji album koji ste naslovili “Mélusine”?
– Ne, moja majka mi nije čitala bajke, ali me je ohrabrivala da sviram klavir. Sa druge strane, moja sestra je izmišljala bajke koje bi mi pričala noću (smeh). Što se priča o Meluzini tiče, zapravo sam ih sama otkrila, i to relativno nedavno. Pronašla sam ih kada sam istraživala na internetu pojam himere, da ne poverujete.
Vaše klasično muzičko obrazovanje počelo je rano i prolazili ste kroz različite faze. Ali šta je ono što smatrate bitnim, a naučili ste u klasičnoj muzici, što vam je kasnije omogućilo da pronađete sopstveni glas u džezu?
– Nemoguće mi je da odredim jednu jedinu konkretnu stvar kao najvažniju u mom obrazovanju. Bilo je toliko toga… Ali sam sasvim sigurno naučila nekoliko suštinski važnih kao, na primer, da zaista obratim punu pažnju na dikciju, kao i na razumevanje konteksta pesme koju izvodim, te da na taj način u potpunosti uđem u lik koji peva baš tu numeru.
Da li su neki oblici popularne muzike posebno uticali na vas? Pošto ste iz Majamija, da li ste slušali latino muziku i ko su bili najpopularniji umetnici iz te oblasti? Ko su bile vaše omiljene pop zvezde kada ste bili dete?
– Naravno, volela sam pop! I da, slušali smo mnogo latino i muzike sa Kariba. Kada sam bila klinka, moje omiljene pop zvezde bile su Maraja Keri, Vitni Hjuston, Spice Girls, Selin Dion, „Backstreet Boys“, N’Sync i mnogi drugi. Kao i svima drugima iz moje generacije, pretpostavljam.
Da li ste možda kao devojčica i vi sanjali da postanete pop zvezda?
– O, ne, nikad! Uglavnom zato što mi nije padalo na pamet da to uopšte mogu.
Kako ste onda otkrili džez?
– Slušajući ploče sa mamom, ali u to vreme nisam čak ni znala da se tako nešto zove – džez. Rekla bih da smo džez i ja spontano pronašli jedno drugo.
Kao pevačica uvek pominjete da je Sara Von presudno uticala na vas. Kako ste saznali za njenu muziku i šta su vam njene pesme značile kada ste bili mlađi?
– Jednostavno. Moja mama je volela i još voli Saru Von i stalno je puštala njene pesme. Nisam sigurna da mogu rečima da opišem koliko mi njen glas znači. Za mene je to nešto kao dom. Izuzetna umetnica koja je inkorporirana u moje biće, takoreći od rođenja.
Na vas su uticale i druge legendarne pevačice, kao što su Bili Holidej, Besi Smit i Beti Karter. Da li svi ti glasovi govore iz istog potlačenog iskustva žene u svetu muškaraca? I da li vi sebe lično smatrate oslobodilačkim glasom ženskog duha danas, poput svojih umetničkih pretkinja?
– Mislim da to nije baš tako jednostavno. Ako bismo ovako uprošćeno gledali na stvari, veoma bi se umanjio njihov umetnički značaj. Jer ove dame donose sa sobom nešto mnogo više od obične priče o ugnjetavanju. To su prave, velike interpretatorke, osobe sa neverovatnom inteligencijom, koje su stvarale lepotu kroz ono što rade. I upravo to što su uradile, predstavlja transcendenciju svega onog ružnog sa čime su se suočavale u stvarnosti. Ja ne mislim o sebi kao o glasu ženskog oslobođenja. Mislim da bi bilo previše pretenciozno kad bih na sebe tako gledala. Stvari se sporo menjaju u životu i, premda mislim da muzika može izistinski da pokrene ljude i da ih promeni, oduzela bih se kad bih stvarno počela da mislim o sebi kao o oslobodilačkom glasu. Zato što je oslobođenje dugotrajan i stalan proces koji zahteva da se u njega uključi veliki broj različitih ljudi, kroz više generacija. Ja u tom kontekstu svakako imam svoju malu, sićušnu ulogu da postavljam neka pitanja, recimo… Ali, to je sve.
Šta „Gremi“ nagrade znače za vašu karijeru, sa praktične strane? Da li sa njima imate bolju kontrolu nad svojim poslom i uslovima za snimanje muzike?
– Imala sam oduvek tu sreću što sam bila u prilici da samostalno odlučujem šta želim da radim u muzici i kako da zvučim, a uz to sam još i sve vreme imala odlične uslove za snimanje muzike i njeno stvaranje. Čak i pre nego što sam našla menadžera ili izdavačku kuću. Naravno, nagrade su zaista lepa stvar u trenutku kad ih dobijete, tog dana, ali mislim da može biti opasno previše razmišljati o njima. Treba uvek uspostavljati zdravi balans.
Konačno, šta publika može da očekuje od vašeg koncerta na otvaranju 40. Beogradskog džez festivala?
– Još nisam sasvim sigurna šta ćemo svirati. Naš koncert često nema čvrsto utvrđenu set listu, pošto volim da usput dodajem neke pesme, kako već turneja odmiče. Ali, jedno je sigurno, veoma sam uzbuđena što dolazim u Beograd i iskreno se radujem susretu sa publikom.
Bonus video: Ivan Ilić: Džez muzika nema razloga za strah u Srbiji
